Др Миша Ђурковић – ЕУ постаје сигурна шеријатска no go кућа

Разговарала Невенка Стојчевић

Постоје тумачења да присуствујемо трећем продору муслимана у Европу који се овога пута одвија мирним средствима, уз огромну помоћ политичке и економске елите управо те Европе. Они већ данас чине значајну популацију у низу најважнијих и највећих градова западне Европе: у Паризу између 10 и 15 одсто, у Берлину и Бечу скоро 10, у Лондону око 13 одсто…

Џорџ Сорош је својевремено говорио да Европи треба милион имиграната годишње, и целу инфраструктуру невладиног сектора упослио је на остварењу идеје да Стари континент што више насели муслиманима. Међутим, како се односи Европске уније и Турске непрестано погоршавају, а споразум који су ове две стране потписале не поштује, медији су почели да најављују нови талас од чак три милиона имиграната са Блиског истока у Европу, каже на почетку разговора за „Печат“ директор Института за европске студије др Миша Ђурковић, који се негативним последицама муслиманског освајања Европе од 60-их година прошлог века до данас бави у посебном делу своје књиге „Илузија Европске уније“ (2015). Пред последње председничке изборе у Аустрији др Ђурковић је на исту тему одржао веома запажено предавање на конгресу десних и конзервативних организација у Линцу, а све је то био повод за наш разговор о муслиманским имигрантима као најозбиљнијем, и по опстанак Европске уније најопаснијем проблему.

Колико је реално да нових три милиона имиграната крене према Старом континенту?

То највише зависи од односа ЕУ и Турске који су већ дуго, а посебно после неуспелог пуча 15. јула, веома лоши. Турци се, поред тога, од почетка потписивања споразума са ЕУ крајем 2015. године жале на његову примену. Наводно, договорени новац од три плус три милијарде евра не иде њима него их ЕУ даје невладиним организацијама које на терену раде са емиграцијом. Ових три милиона имиграната су смештени у разним избегличким центрима у Турској, и Ердоган их користи као претњу или уцену да може да их пусти ка ЕУ кад год хоће. Не треба, такође, заборавити да је Ципрасов најзначајнији резултат након доласка на власт отварање границе Грчке и пуштање имиграције да преко ове земље иду балканском рутом. Дакле, створени су сви услови за поплаву Европе имиграционим таласом, а и одлуком Европског парламента којом се суспендују преговори са Турском долази се у ситуацији када Ердоган поново прети новим ударом многобројних муслиманских имиграната.

[restrict]

Шта би за Европу значило толико нових муслиманских досељеника?

То смо видели прошле године када је милион имиграната у Европи направило потпуни хаос, када се догодио брегзит и када су и нека друга политичка дешавања великим делом била под утицајем имиграције. Све то значи да је имиграционо питање данас најважније питање које фундаментално дели ЕУ и Европу. Земље Вишеградске групе радикално су против примања било кога, а на другој страни је Ангела Меркел која је мало кориговала своју политику отворених врата пре свега на терену, док брани потребу за доласком имиграције. Дакле, ако дође овај најављивани талас, он ће донети значајну политичку, социјалну, друштвену и етничку дестабилизацију унутар Европе. А то би значило наставак успона радикално десних опција као једини одговор у Западној Европи тренутно, док су у Источној Европи на власти лидери који су прихватили агенду радикалне западноевропске деснице. И то би дугорочно значило и пораст тероризма, и стварање основа за будуће мале грађанске ратове унутар земаља Западне Европе.

Да ли су многи неевропски и нехришћански имигранти који Европу насељавају од средине прошлог века подлога за дестабилизацију и коначно разбијање ЕУ?

У Немачкој је 60-их година прошлога века било свега један одсто неевропских и нехришћанских имиграната, а у Шпанији и Италији исто толико све до 90-их година. Данас је број имиграната неевропског порекла у многим земљама прешао 10 процената. У Италији се, у свега осам година, број имиграната дуплирао од два и по на пет милиона и та цифра константно напредује услед надоласка Африканаца и Арапа преко Лампедузе. Последњи талас започео је још 2011, након велике дестабилизације МЕНА земаља (тзв. Арапско пролеће у Северној Африци и на Блиском истоку), а ескалирао је 2015. када је на простор ЕУ ушло више од милион имиграната. ЕУ се суочила са огромним проблемом који ни до данас не успева да реши. Настала је велика подела на оне који су против било каквог пријема и трајног интегрисања нове, претежно муслиманске имиграције (Мађарска и земље Вишеградске четворке), и оних који сматрају да ЕУ мора да прихвати ове људе. Линија поделе иде и унутар појединачних држава, што се најбоље видело на примеру Немачке. Поменути талас угрозио је и саме основе европског пројекта, као што је Шенгенска зона слободног кретања. Широм континента имигранти изазивају бројне инциденте, попут убиства раднице прихватилишта у Шведској, силовања дечака на базену у Бечу, оркестрираних покушаја силовања током новогодишње ноћи у Келну… Одговор на овај процес у низу европских земаља је антиимигрантско расположење које укључује масовне протесте покрета ПЕГИДА у Немачкој, екстремистичке нападе на имигранте у Немачкој и Шведској, самоорганизовање локалног становништва попут Одинове војске у Финској…  Данска је чак донела крајње контроверзну законску меру да се имигрантима на улазу у земљу одузима сав новац, накит и остале вредности, како би се тиме финансирао њихов боравак. Радек Сикорски је прецизно обзнанио срж свих актуелних питања око имиграције у Европи – однос ЕУ и муслиманске имигрантске популације која одбија да се интегрише у складу са очекивањима и прокламованим вредностима домицилних земаља.

Хоће ли муслимани, коначно, уместо силом, освојити Европу мирном интеграцијом у њено друштво?

Муслимани су у два периода европске историје покушали да силом освоје Европу. Први пут је то било у осмом веку када је њихов продор у средњу и северну Европу заустављен у чувеној бици код Поатјеа 732. године. Но упркос томе они су се управо на југу Европе (Сицилија, југ Италије, Шпанија) укотвили и остали вековима, а на Пиринејском полуострву све до реконкисте у 15. веку. Други пут је то било у 16. веку када је Сулејман Величанствени заузео Мађарску и 1529. године опседао Беч. Османлије су дошле под Беч и 1683. Но упркос поразу, све до 1878. граница Отоманског царства ишла је на неколико стотина километара од Беча. Постоје тумачења да присуствујемо трећем продору муслимана у Европу који се овога пута одвија мирним средствима, уз огромну помоћ политичке и економске елите управо те Европе. Они већ данас чине значајну популацију у низу најважнијих и највећих градова западне Европе: у Паризу између 10 и 15 одсто, у Берлину и Бечу скоро 10, у Лондону око 13 одсто, у Амстердаму, Бриселу, Ротердаму око 25 одсто, у Стокхолму и Малмеу око 20, у Марсељу, Бредфорду, Блекбурну око 30 одсто… По истраживањима Пју центра, 2010. је у Европи живело око шест процената муслиманског становништва. Највише у Западној Европи било их је у Француској (7,5 одсто), у Немачкој (5,8), у Холандији и Белгији (6 одсто), Аустрији (5,4) итд. У међувремену је у Италији њихов број нарастао на близу шест процената. Док су се имигранти из источноевропских земаља лако уклапали и асимиловали, муслиманско становништво углавном остаје компактно и везано за своју заједницу и своју верску групацију.

Да ли власти западноевропских метропола прећутно прелазе преко чињенице да муслимани у њиховим градовима оснивају своје етнички чисте четврти?

И више од тога, они тим четвртима полако плету мрежу гета широм простора Уније. Због наглог прилива имиграције након Арапског пролећа, и због веће фертилности муслиманског становништва, јасна је тенденција пораста присуства муслиманског фактора у Западној Европи и у наредном периоду (муслиманско становништво је просечно за осам година млађе него домицилно). Простор Западне Европе полако почиње да личи на леопардову кожу са црним шарама које се константно и незадрживо шире и увећавају. То има огромне последице по европски континент и Унију. На пример, ако ЕУ признаје 24 званична језика од којих некима говори свега један до два милиона становника, једном ће се поставити питање зашто 13 до 15 милиона муслимана не би имало право на то да се арапски уведе као још један званичан језик? Или турски, ако седам до осам милиона Турака живи на простору Европске уније? Евидентно је да се фундаментално мења не само демографска и верска карта Европе већ и суштина европских друштава.

Зашто се Европа, свему томе упркос, током деведесетих и у прошлој деценији у третману ових питања водила идејом мултикултурализма?

То је доба велике популарности Вила Кимлике и његових идеја о мултикултуралној допуни либерализма као теорије о мултикултурном преобликовању савремених либералних демократија. Основна идеја је била да се, супротно америчком мелтинг поту који захтева пуну интеграцију сваког појединца у нови систем, прихвати да се појединац у систем интегрише као припадник своје посебне идентитетске заједнице (нпр. мањинске). Дакле, требало је градити друштва у којима ће се сузбијати асимилационизам, а заједнице живети једна поред друге са својим одликама, језиком, идентитетом, посебним јавним сферама… Последица таквог приступа било је дубоко и суштинско подривање одлика система у којима су живели Европљани. Почеле су да се распадају јединствене јавне сфере, образовни системи, правни системи, да се формирају паралелне јавности, паралелне привреде… Велике европске нације, попут француске и немачке, суочиле су се са чињеницом да стотине хиљада њених грађана не знају добро језик државе у којој живе, као и да отворено одбацују културу и наслеђе државе чији би лојални грађани требало да буду. Тако је у октобру 2001. током фудбалског меча између репрезентација Француске и Алжира, хиљаде младих Француза алжирског порекла звиждало Марсељези.

Као један од посебних начина преобликовања генералног јавног простора у европским државама наводите увођење шеријатског система уз већ постојеће системе. Колико се шеријатски систем распространио у Европи?

Шеријатски систем се фактички, али и формално, шири целом Европом. Осим шеријатског породичног закона који се све више прихвата и у пресудама европских судија, велики напредак учинило је шеријатско финансијско право. Од 2004. године исламске финансијске институције са својим посебним кредитним системом почеле су да се отварају у Западној Европи. У Британији је управо те године отворена Исламска банка Британије коју су финансијске власти те земље регистровале без икаквих проблема. Британске власти биле су током прошле деценије снажни заговорници и промотори исламског финансијског система, са посебним шеријатским системом пензија, са посебном Кордоба златном мастерс картицом, са првим осигуравајућим друштвом… Процене су да ће већ у овој деценији тржиште шеријатских финансија порасти на милијарде евра и да се због тога Енглези труде да први улете на њега.

Француска је за време министровања Кристин Лагард такође озбиљно подржавала креирање и деловање исламских финансијских институција. Дојче банка је, разумљиво, почела да нуди посебне програме за муслиманске клијенте уз сарадњу са фондовима у Дубаију.

Да ли је тачно да је најупечатљивији сегмент шеријатског система у Европи, заправо, питање положаја и ширења шеријатског права?

То је апсолутно тачно, јер унутар европских земаља које карактерише секуларност и јединство правног система који би морао да делује недискриминативно на целом простору државе и према свим грађанима, шеријатско право заузима све више места. У Британији годинама делује организација „Једно право за све“, која се бори против увођења шеријата као паралелног правног система. Међутим, чињеница да за многе муслимане у Европи религија није приватна ствар већ систем норми који регулише све аспекте живота, водила је томе да своје сукобе и проблеме решавају унутар сопствених заједница, пред својим верским лидерима, а не пред редовним секуларним судовима домицилних држава. Са повећањем броја муслимана и јачањем њихових сепаратних заједница, шеријатско право се све више ширило као фактички правни систем. Стога су 2006. године министри правде у Холандији и у Великој Британији покренули питање односа према овом процесу и проблем инкорпорације шеријатског права у нормативни уставно-правни систем својих држава. Године 2008. и поглавар англиканске цркве Роуан Вилијамс заложио се за прихватање шеријатског права које се већ користи у низу правних сектора, почев од породичног права, преко кривичног, грађанског, наследног… Први Муслимански арбитражни трибунал основан је у Британији у Ворвикшајру у децембру 2007. Од тада је решио преко сто грађанских спорова, укључујући препоруке за развод и наследне спорове. После тога се проширио и на Лондон, Бирмингем, Бредфорд и Манчестер. Године 2008. пропао је покушај да се шеријат прошири и на Шкотску, јер је тамошња влада одбацила појам „дуалног правног система“ и забранила га. Џек Стро, који је у то доба вршио функцију лорда канцелара, изјавио је да су таква „верска већа“ легална све док њихове одлуке не иду против кривичног закона УК. Функционисање ових шеријатских судова покушао је да оправда као функционисање арбитражних већа која су установљена Законом из 1996. године.

Како у Немачкој, где живи и ради неколико милиона Турака, стоји ствар са применом шеријатског права?

Осим аутономног сепаратног функционисања шеријатских судова и права, у Немачкој је све више примера у којима судије немачких редовних судова у случајевима брачних спорова између муслимана суде на основу Курана и шеријатског права… Иако мултикултуралисти покушавају да умање значај овог процеса, сводећи деловање шеријата на регуларна мањинска права, низ правних стручњака упозорава на феномен стварања паралелног правног система у западним друштвима. У Немачкој су два позната правна стручњака изазвала доста буре својим радовима. Професор универзитета у Ерлангену Матијас Рое бави се исламским правом и посебно функционисањем шеријатских закона у Европи. Његови радови укључују велику монографију о развоју исламског права кроз историју, као и низ чланака о ширењу шеријатског права у Европи. У њима указује на сложеност исламског правног система, чак и као мањинског, и такође упозорава на реалну опасност да се шеријат развије као посебни, паралелни систем права у Немачкој и Европи. Још отворенији је правни експерт и некадашњи истраживач новинар телевизије АРД Јоахим Вагнер. Он је 2011. објавио књигу „Судије без права: Исламска паралелна правда угрожава нашу уставну државу“. Вагнер је тврдио да муслимани у Немачкој успостављају паралелни правосудни систем у сенци, са шеријатским судовима који делују у свим већим градовима Немачке и то супротно немачкој кривичној, грађанској и породичноправној традицији. Књига је изазвала бројне полемике и наишла на солидан пријем. Између осталог зато што је годину дана пре тога Ангела Меркел прокламовала крај мултикултурализма у Немачкој, а исте те 2010. бивши сенатор СДП Тило Сарацин је направио прави земљотрес својом бруталном антиимигрантском књигом „Немачка укида саму себе“. У само два месеца продата је у тиражу од 1,1 милион примерака – на отворен начин је покренула питање одбијања муслимана да се интегришу у немачко друштво, немачки културни па и правни систем. Вагнер је у својој књизи наставио у том правцу, показујући како настаје паралелни правни систем и како се на тај начин подрива и цепа јединствени немачки простор. 

О no go зонама чији број није занемарљив, и сваким даном се повећава, нема много информација. Како функционише живот у тим гетима?

Пре двадесет година Метју Касовиц је својим филмом „Мржња“ бриљантно и упозоравајуће насликао живот у имигрантским гетима у Паризу, у које већ тада француска полиција није могла регуларно да уђе и да обавља свој посао. С повећањем броја муслимана растао је и број таквих гета која су полако постајала такозване no go зоне, савремена гета насељена углавном муслиманским имигрантима, у којима полиција и друге државне службе домицилних држава више не могу да обављају своје дужности и где фактички не важи правни и безбедносни систем државе. У почетку су поштари, ватрогасци, кола хитне помоћи имали проблеме да уђу у таква гета, па су почели да траже регуларну полицијску пратњу. А онда су и полицајци престали да тамо иду јер је несигурно и ризично. Негде постоје прави „граничари“ које локалне банде постављају и који регулишу улазак у та подручја. Прошле године је градоначелница Копенхагена искусила то на својој кожи, када су локалне банде из чувене четврти Норебро забраниле новинарима и камерманима да уђу на њихову територију и направе интервју с њом. Ове енклаве насељене су слабо образованим и често незапосленим становништвом и представљају снажан регрутни центар за исламски радикализам. Не заборавимо бриселски Моленбек.

Да ли државе „окупиране“ муслиманима предузимају мере да се одбране од стварања паралелних система?

Већ половином прошле деценије неке државе почеле су да се озбиљно баве проблемима које ова гетоизација доноси, али Керн је недавно објавио извештај у коме показује како се тенденција креирања no go зона појављује и у Немачкој (Берлин, Дуизбург, Гелзенкирхен). Први успон екстремне деснице почетком прошле деценије натерао је и мејнстрим владе да почну да размишљају о проблемима имиграције. Негде у време одржавања Европског савета у Севиљи, 2002. године, почео је талас преиспитивања закона о имиграцији у земљама као што је Француска. Посебно након првих већих сукоба из 2005. појачале су се тенденције ка рестриктивнијој примени бриселских директива, нарочито кад је у питању обједињавање породица. У другој половини деценије, а посебно око 2010, доносе се прописи који уводе захтевније испите за добијање држављанства, што укључује полагање испита из домицилног језика и културе. И доношење прописа о плавој карти показало је изражену жељу за преусмеравање ка висококвалификованој имиграцији и сузбијање неквалификоване. Свуда је примећено да потомци муслиманских имиграната махом одбијају да се интегришу, да лоше говоре језик, да се непријатељски понашају према државама чији су грађани и стога је најпре пооштрена реторика власти, а затим и законски прописи, али додуше пракса до сада није пратила оно што је прокламовано.

Младићи из сиромашних гета гледају на богатије беле крајеве као на извор својих проблема и територију коју треба угрожавати и уништавати, као што је то било у Паризу 2005. и 2007, односно у Лондону 2011. године.

У којој мери је, с обзиром на све већи прилив муслиманских миграната, угрожена безбедност европских земаља?

Питања безбедности – трговине дрогом, тероризма и регрутовања омладине за исламистичке мреже и покрете попут ИДИЛ-а – све више се отварају. Шефови Ал Каиде говорили су да су муслимански имигранти све снажнија пета колона у Европи преко које могу да дестабилизују европске државе кад год пожеле. У књизи „Илузија Европске уније“ писао сам о томе како Американци слично гледају на питање радикалног исламизма и инструментализују га за своје потребе широм света, укључујући и простор ЕУ. Терористички напади у Шпанији, Британији 2005, и у Паризу 2015. године („Шарли ебдо“) оставили су многа питања отвореним и унели трајну психозу страха на европске улице.

Будућност европског континента из перспективе no go зона не делује нимало безазлено. Постоји ли реална стратегија о решавању нарастајућих проблема?

С једне стране, очигледна је владавина леволибералне политичке коректности која спречава да се уопште говори у терминима расних подела. За многе идеолошке фанатике те врсте, долазак имиграције је суштинско питање јер се тако разарају сви традиционални органски елементи европске цивилизације као што су нација, држава, локална заједница, религиозне заједнице… Но, с друге стране, постоји реална, структурна потреба за новим радницима и новом младом популацијом која треба да попуњава демографске празнине на европском континенту и у Унији.

Нажалост, оквир за бављење овим питањима не постављају интереси народа и нација већ доминантна идеологија и интерес глобалне корпоративне елите.

Идеологија (феминизам, ЛГБТ, хедонизам, пуна слобода избора) спречава да се уопште говори о популационој политици и потреби за рађањем јер то „вређа жене“ и намеће им обавезе. Успоставио се јавни тоталитарни дискурс који спречава да се од жена тражи да рађају, промовишу се антипородичне вредности, идеологија уживања, а не жртве, борбе и скромности. Хедонистичка поп култура истисла је хришћанство и поставила нови систем вредности и животне циљеве у којима су породица и рађање деце потиснути с листе приоритета. То је основни узрок демографског пада, а не, као што се код нас погрешно мисли, недовољан економски стандард. С друге стране, корпорације траже што већу понуду на тржишту рада, па им требају и жене и имигранти. Слично као и у САД, левица подржава имиграцију из идеолошких разлога, а мејнстрим десница из корпоративно-прагматичних (већа понуда јефтине радне снаге). Иста та коалиција елите (левичарска идеологија и корпоративни интерес) бори се за што већи уплив имиграната и њихова што већа права: обичан народ се буни, али његов глас се ретко чује и у његово име слабо ко говори.

Али здрав разум каже да то онда више неће бити иста европска друштва!?

Свакако да неће бити иста, питање је само да ли ће на крају доћи до неке врсте европског мелтинг пота америчког типа, што је мање вероватно, или ћемо имати перманентни европски грађански рат, сукоб цивилизација, слике попут оних које срећемо у филму „Мржња“. Кључно је, заправо, следеће: због свега реченог, сем на деловима крајње деснице, и међу ретким интелектуалцима који смеју да ризикују осуду, нико не сме ни да помене једини реалан начин за спречавање прилично извесног самоубиства (до)садашње Европе: обнову породичних вредности, хришћанског наслеђа, повратак конзервативизма и политике рађања од стране домаћег становништва, дакле измену вредносног система који би онда подигао наталитет, а тиме и смањио потребу за имиграцијом. У овом тренутку такав систем вредности у Европи одржавају само муслимани, па није ни чудо што стотине белих Европљана, а нарочито жена прелазе на ислам. Гејтстон институт је још 2012. године објавио да се преласци у ислам у европским земљама броје већ десетинама и стотинама хиљада случајева. У питању су и виђеније личности, глумци, посланици, професори универзитета… Код нас је познат случај Горана Павловића, бившег таксисте из Земуна, који је са женом и ћерком прешао у ислам и сада се бори у Сирији на страни ИДИЛ-а под именом Абдулах.

На крају треба рећи и то да данас простором Уније, као и целокупним западним светом, владају оне силе које се већ више векова систематски боре против хришћанства и традиционализма. То чине са огромним успехом, уништавајући срж оног што је Европа била, претварајући је наменски у велики вртлог.      

ИСТИСКИВАЊЕ СВИЊЕТИНЕ ИЗ ЈЕЛОВНИКА

У кантинама у државним школама у Бечу и неким деловима Немачке престали су да служе свињско месо да се муслимани не би вређали. У неким школама је процењено да би превелики трошак био да се спремају два јела, и онда је свињетина потпуно искључена, па се спрема само пилетина коју једу сва деца. Забележени су случајеви да муслимани издају станове само под условом да се не једе свињетина, промовишући тако идеју о прављењу и ширењу простора без свињског меса (pork free територија). Зоран Милошевић описује како Чудари са својим сарадницима промовише у Британији, Белгији и другим државама Европе „зоне под контролом шеријата“.

 

ДИРЕКТИВЕ СЕ НЕ ТИЧУ МУСЛИМАНА

Један од бројних примера који годинама потреса Европу је примена директиве 119 Савета из 1993. којом је прописано да се на територији ЕУ све животиње морају најпре успавати, па тек онда убијати и спремати за исхрану. Муслимани у Немачкој и Британији изборили су се за посебан третман, односно да задрже право да могу да ритуално кољу овце и козе. На тај начин један закон важи за остале грађане, а други за муслимане, или за јеврејску заједницу у Холандији која је водила јавни и судски спор због ове директиве.

 

СВЕ ВИШЕ NO GO ЗОНА

Шведска полиција је 2015. објавила да у земљи постоји 186 гета, од чега 55 no go зона у којима држава не може да функционише и да су препуштене криминалним групама. У Француској је магазин „Савремене вредности“ 2014. проценио да у земљи постоји око 750 зона у којима се закон Републике не примењује и документовао то бројним доказима, а само две године раније, јула 2012, влада Француске је навела 64 такве зоне и издвојила петнаест приоритетних у којима ће покушати да поново преузме контролу. Осим Париза у питању су и Амијен, Бордо, Лил, Лион, Марсељ, Нант, Ница, Стразбур… Слични подаци могу се наћи и за Британију, где према резултатима пописа из 2011. постоји око 100 муслиманских енклава. У појединим деловима Бредфорда, Бирмингема и Блекбурна муслиманска популација прелази 70 па чак и 85 одсто становништва.

[/restrict] быстрые займы на карту займ на киви без документовзайм онлайн на киви с плохой кредитной историейплатица займ