ADIOS, COMANDANTE!

Пише Стефан Каргановић

Стручњаци тврде да је за изрицање утемељених историјских судова неопходно најмање педесет година временског растојања. У случају Фидела Кастра, једне од најжилавијих јавних личности наше епохе, кога са највећом пажњом посматрамо већ дуже од указаног рока, чини се да нећемо морати да се уздржавамо још пуних пола века пре него што бисмо стекли право да о њему нешто кажемо. Али без обзира на то, изношење суда о томе да ли је Фидел Кастро велика или мрска личност остаје неописиво сложен задатак

У тренутку Кастровог одласка са сцене, на површину извире чудан сплет разумних закључака и неочекиваних емоција. Најпоузданији доказ нечије изузетности је управо то да када се суочимо са његовим нестанком, осетимо порив емоција независно од тога на којој смо се страни барикада налазили у време док је Фидел био своје битке. То је непогрешив знак да се та особа, коју већина нас лично није познавала и коју смо посматрали из различитих углова током његове дуге јавне делатности (која, узгред, није почела 1. јануара 1959) – дотакла самога језгра нашег бића. Он је имао много тога значајног да нам каже и пренесе, чак и ако бисмо на крају  одбацили знатан део његове поруке.

[restrict]

ПРЕИСПИТИВАЊА Моје најраније сећање на Кастра је прилично трауматично. Оно се протеже уназад, до самих почетака његовог појављивања на светској позорници, и моја тадашња перцепција радикално је друкчија од оних које су касније уследиле. Као врло мали дечак у Чикагу у време Кубанске ракетне кризе био сам врло свестан претње нуклеарног рата која се тада надвијала. До данашњег дана у живом сећању остао ми је страх са којим сам ишао на спавање, буквално несигуран да ћу се наредног јутра жив пробудити. После извесног времена поуздано се сазнало да је у тим тренуцима, док сам ја дрхтао у кревету, тада неискусни и дрски млади државник Фидел Кастро од Никите Хрушчова захтевао да игнорише „америчко блефирање“ и да не попушта, чак ни по цену нуклеарног рата. То сазнање није Фидела Кастра учинило посебно драгим једном потпуно престрашеном малом дечаку у Чикагу.

Нити су то учинили циркуска суђења и погубљења по кратком поступку Батистиних људи и других противника, или повремени масовни егзодуси разочараних Кубанаца. Срачунато опредељење Кубанске револуције за вредности друштвене равноправности и нагласак на решавању великих друштвених питања, као што су образовање, здравље и активно укључење („инклузија“ је реч коју Фиделови лицемерни западнолиберални критичари обично користе у овом контексту) обесправљених и запостављених класа у токове националног живота, све ми је то дуго остало неразумљиво. Тек много касније, када сам стекао више зрелости и могућност контекстуалног сагледавања – схватио сам. У суровим условима под којима је Кастро морао да врши своје дужности, то можда није био једини могући избор, али се без сумње могао оправдати и бранити.

Црно-бели пропагандни приказ Фидела Кастра временом се распадао. Постепено га је замењивала уравнотеженија слика, и то се угрубо поклапало са самоуништењем западних „информативних“ мрежа, и упоредо са сазнањем да је највећи део „вести“ и „оцена“ – гомила голих лажи. У светлу увиђања те чињенице, многе бивше аксиоме постале су упитне и морале су бити преиспитане, укључујући и Фидела.

Тврдња, да је признавање приоритета изградњи друштва које општу добробит уздиже изнад индивидуалних права и интереса – погрешно, сада, у светлу разорних последица увођења неолиберализма широм света, показала се погрешном и погрешнија не може бити. Личне слободе су несумњиво светиња, али је природно и то да је Фидел, усмерен социјалистичким изворима надахнућа, у својој политици колективу давао предност над појединцем. За недовољно посвећену пажњу индивидуалним правима, Фиделову друштвену политику можемо наградити са само два, уместо три „ура!“. Међутим, развој догађаја га је у целини оправдао. Он је преузео острво које се истицало мноштвом коцкарских казина и јавних кућа, а за собом као легат оставља позитивну друштвену ситуацију, утемељену на етици равноправности и солидарности, што служи за пример осталим потлаченим и опљачканим земљама Јужне Америке и широм света.

ПОСВЕЋЕНОСТ (ХРИШЋАНСКИМ) ИДЕАЛИМА Фиделово најсимпатичније лично својство била је његова спремност да учи из искуства и да идеолошки еволуира, чему је повремено сметала очекивана својеглавост правог Гаљега. Од индоктринираног марксистичког паликуће који је био спреман – у тренутку који још увек добро памтим – да упропасти цели свет из чисто принципијелних побуда, он је омекшао и стабилизовао се – постао је особа каква је највероватније све време, у најдубљим скровиштима своје сложене и страсне шпанске душе, и био. Он је, пре и изнад свега, био озбиљан интелектуалац, доктор Фидел Кастро Руз. Његов вибрантан ум, попут магнета, привлачио је себи на разговор сродне духове – и не само са левице. У последњој деценији живота, након што је бриге везане за непосредно управљање пренео на друге, могао је да се опусти и да са нама подели своје богате увиде и искуство човека неспорно државничког формата.

Мада никада није показивао посебан афинитет за димензију трансцендентности, очигледно је да је при крају почео да више цени њене овостране пројаве на начине који би се сматрали нечувеним за човека његових идеолошких опредељења. Недавно, предосећајући скори одлазак, дозволио је себи запрепашћујућу опаску да – мада није практичан хришћанин – уколико су његови друштвени идеали спојиви са хришћанским вредностима, он не би имао ништа против ако би га сматрали хришћанином. И заиста, он је убедљиво посведочио своју посвећеност тим идеалима када је, ускоро после преузимања власти, отпочео аграрну реформу на Куби конфискацијом сопствене очевине, латифундије свога оца-велепоседника. И не треба изоставити из вида чињеницу да је једина православна црква на Куби била саграђена у Хавани пре неколико година, уз пуну подршку и помоћ револуционарних власти. Њеном освећењу присуствовао је тада још увек активни председник – Фидел Кастро.

            У поређењу са ужасима и крвопролићима западних „хуманитарних ратова“, насиље које је обележавало уводну фазу Кубанске револуције сада делује сасвим тривијално. Што се тиче лишавања, које западна пропаганда ставља на терет режиму и истиче као доказ промашаја Фиделовог социјализма, све то сада делује безначајно у поређењу са системским разарањем свих основа достојанственог људског живота – од Латинске Америке до Украјине, и даље – што неизбежно и немилосрдно свуда у свету прати увођење неолиберализма и глобализма.

Фиделова мудрост и оштроумност (ocurrencia) видно ће недостајати у нашем стерилном свету трећеразредних политичких кловнова и марионета. Био је човек од идеја и са тежином, истрајан и непопустљив у настојању да оствари оно у шта је био искрено убеђен, и храбар у сучељавању са несразмерно надмоћнијим непријатељима. Због свих тих својстава биће запамћен и цењен подједнако од стране идеолошких присталица и противника, можда нарочито од стране ових последњих, или бар оних међу њима који су способни да цене достојног опонента.

Да ли је замисливо да ће, на крају, Фидел Кастро постати родоначелник једног новог политичког жанра: можда негативан јунак, али ипак са претежно позитивним обележјима?     

[/restrict]