Зона сумрака – Цензура и морал

filip-rodicПише ФИЛИП РОДИЋ

„Ако желиш да мењаш људе, не одмећи се“, рече један наш познати рокер. Имају ли онда права борци за слободу штампе да напуштају конференцију о медијима на којој говори, по њиховом мишљењу, највећи непријатељ те исте слободе?

Сцена прва: На конференцији за штампу новинарка поставља незгодно питање и суочава се са салвом оптужби и увреда. Колега је брани речима: „Пазите шта говорите… она је новинарка као и ми остали.“ На то добија одговор: „Нећу је стављати у исти ранг са вама осталима…“

Сцена друга: Председник на конференцији за новинаре каже: „Као што сам раније говорио, мање ме брину засебне дезинформације и пропаганда коју износе одређене партије, више ме брине опште дезинформисање из разних извора – домаћих, страних, на друштвеним мрежама…“

Сцена трећа: Објављује се списак медија са „лажним, нетачним и пропагандистичким садржајем“ коју преносе „угледни“ медији главног тока.

Сцена четврта: Извештај припремљен за Парламент: „Сви активисти, новинари и политичари морају да скрећу пажњу на везе појединаца и политичких партија (с одређеним фактором) и да у дебатама преиспитују њихову поузданост. Такође, неопходно је саставити схему свих личних и организационих веза између левичарских и десничарских политичара и њихових (страних) колега.“

[restrict]

Највероватније је да би домаћа јавност помислила да се ова позоришна представа одиграва у Србији. Није далеко од истине да је медијска сцена у Србији дубоко у блату и да се штампа и објављује свашта, а о политичком утицају и да не говоримо. Ова представа, међутим, није домаћа. Прва три чина одиграна су у САД, док је четврта сцена смештена у Лондон. Главна улога у првој припала је портпаролу Стејт департмента Џону Кирбију, а споредне новинарки РТ-а Гајан Чичкајан и њеном колеги из Асошијетед преса Мету Лију. Звезда друге је одлазећи председник САД Барак Обама, треће универзитетска професорка Мелиса Цимдарс уз подршку Си-Ен-Ен-а, Вашингтон поста, Њујорк тајмса и других, док се последња сцена односи на људе који се усуђују да сарађују с Москвом.

Шта нас је навело да вас подсетимо на ово позориште? Перформанс који је неколицина домаћих новинара извела на регионалном медијском скупу у Београду напуштајући га из протеста док је говорио премијер Александар Вучић. Своје разлоге за овај гест јавности је објаснио директор ЦИНС-а Бранко Чечен, а претпостављамо да се са њима слажу и остали – колеге из БИРН-а, КРИК-а, црногорског Центра за истраживачко новинарство, суботичког Маглочистача и још неких редакција. Чечен је за Бету рекао да је за њега „понижавајуће да седи на конференцији и да са човеком који је показао да му нимало није стало до слободе медија, разговара о слободи медија“. Свој став је детаљније елаборирао у тексту „Остаци слободе“ наводећи да је Вучић „одговоран за драматично назадовање укупне друштвене климе погодне за слободне, критичне и професионалне медије“, „предводник отвореног понижавања и вређања новинара“, „учинио готово немогућим да му се постави питање које му не одговара, а камоли потпитање, осим када он то сам организује“, „релативизовао и обесмислио читав низ раније општеприхваћених вредности, у овом случају право грађана на слободно, тачно и правовремено информисање“ и још неколико ствари.

Владавини Александра Вучића заиста се може свашта замерити и то у вези са много озбиљнијим стварима него што су ове које наводи Чечен. Истина је, међутим, да ствари нису баш онакве каквим их је он представио, посебно имајући у виду да је своје ставове овде  изнео као неупитне не помисливши да их, можда, треба мало објаснити. О каквој се то „клими“ ради и како је то она назадовала? Та „клима“ и „општеприхваћене вредности“ нису били баш у сјајној форми макар од ’45, а питање је какви су били и раније. Је л’ то за време Бориса Тадића било много боље? Да не говоримо о томе каква је она на другим местима, као што видимо из мале представе с почетка текста. Није да је аутор овог текста пасионирани стручњак за премијерове конференције за новинаре, али на оно мало што их је одгледао није приметио било какво онемогућавање постављања питања о чему, на пример, могу да посведоче и новинари Инсајдера. Или је и ова „медијска кућа“ под Вучићевом шапом као што су то, несумњиво, Блиц, Данас, Време, НИН, Н1… Вучићев стил може бити споран, али тешко да се може назвати „вређањем“ и „понижавањем“, а посебно је незахвално дати му титулу „предводника“ у томе поред „друштвених фактора“ какви су, рецимо, Јелена Милић или Саша Радуловић. Да ли би демонстративно напустио/ли и конференције на којима они учествују у било каквом звању? На крају, како је то ЦИНС цензурисан, омаловажаван и ометан ако му је Министарство културе и информисања доделило донацију за пројекат од јула 2014. до марта 2015? Зашто и то с гнушањем није вратио, ако је толико гадљив на другог по рангу представника ове државе? Да не говоримо о осталим донацијама од којих је добар део добио од институција које одговарају главним глумцима представе с почетка текста, а који су, као што видимо, јуришници слободе изражавања и демократије за своје истомишљенике.               

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *