Велемајстор Путин

valdimir-putinЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

На Кремљу је сада да избегне грешке и одреди стратегију према Трампу и Бриселу, али и степен војног и политичког ангажмана на Блиском истоку и другим врућим тачкама у ближем и даљем окружењу

Званично, све је почело 23. јуна 2016, када је 52 одсто изашлих грађана Велике Британије заокружило референдумско „да“ за напуштање њихове земље из Европске уније. То је био први велики ударац владајућој либералној елити у глобалним размерама. Брегзит је оличење супротног процеса: повратка Британије у националне оквире и жеље изузетно много људи да напусте европски брод који све више тоне. Додатно слабећи ЕУ, ударну песницу светског поретка установљеног 1991, Британија добро зна шта тим потезом чини. Био је то први пуцањ велике револуције на Западу против глобализованог режима. Да ли је стога чудно што је једна од икона брегзита, харизматични Борис Џонсон, именован за шефа дипломатије Уједињеног Краљевства – управо на место одакле се најбоље надзиру глобални револуционарни процеси?

Незванично, све је почело 31. децембра 1999, када је Борис Јељцин уступио своје место у Кремљу Владимиру Путину. Нови руски лидер је тада започео своју 17 година дугу партију шаха са непријатељским Западом. Сваки потез био је срачунат да дејствује на неке будуће ситуације, чак и годинама унапред. Губећи понекад пионе, па и понеку јачу фигуру, Путин је последњих година ушао у велемајсторску завршницу. Коначно је пала и краљица у Вашингтону. По логици ствари – само ваља рутински привести партију крају и не дозволити неку грубу грешку. Глобалистички Запад више не може да контролише све потезе и распоред фигура ни у свом делу света. Једино може да „контролише штету“. И покуша да извуче реми…

[restrict]

„АМЕГЗИТ“ СЕ ДОГОДИО После брегзита долази „амегзит“ – био је наслов текста у нашем листу („Печат“ бр. 427), од 1. јула 2016, када смо, између осталог, најавили промене на челу САД, што се и догодило победом Доналда Трампа: „Коначни расплет требало би да донесе исход председничких избора у САД, после чега ће бити јасно – да ли се Америка повлачи из Европе, или ће заратити због ње. После брегзита, на реду је ’амегзит’. Путин, напросто, чека да његове контрамере одраде своје и при том не показује знакове нервозе. На све ’прогнозе’ разних аналитичара, да Москва наводно не може да издржи дуготрајну конфронтацију са ’моћним’ играчима, попут САД, ЕУ или Турске, из Кремља увек стиже исти, смирени одговор: ми смо за сарадњу, али нисмо започињали сукоб и зато први корак треба да повуку они који су мислили да с Русијом могу да разговарају језиком силе, ултиматума и претњи.“

А шта следи после „амегзита“? Неке промене су се већ догодиле. У Молдавији је Игор Додон победио Мају Санду, а у Бугарској је Румен Радев освојио око 20 одсто више гласова од Цецке Цачеве. У оба случаја реч је о политичкој шеми „Трамп–Клинтон“ – на председничким изборима у Молдавији и Бугарској победили су кандидати нескривено наклоњени Русији. И Радев и Додон залажу се против антируских санкција и конфронтације с Москвом и обојица виде Крим као део Руске Федерације. Чак ако њихове победе не доведу до заокрета Молдавије и Бугарске – а по свему судећи такав обрт не може да се изведе преко ноћи – сада ће бити теже употребити ове земље као антируске полигоне.

У децембру треба да буду одржани парламентарни избори у Македонији, после 20 месеци тешке кризе, где је главна жртва прозападних кругова био премијер Никола Груевски – који је „сувише“ нагињао истоку. Како сада ствари стоје, Груевски ни после скоро две године бруталних притисака није сломљен. После тога, у мају 2017, уследиће председнички избори у Француској, где такође треба очекивати промене на врху, а добар резултат Марин ле Пен која се залаже за мултиполарни свет – уопште није искључен. И други претендент, бивши председник Никола Саркози, последњих месеци показује изразите симпатије према Москви.

Као круна свега, уследиће у септембру парламентарни избори у Немачкој, где се актуелној канцеларки Ангели Меркел не смеши ништа добро. Белгија и Шпанија већ годинама показују тенденције ка распаду, а процеси у Холандији указују на велико незадовољство грађана Европском унијом и понашањем чиновника из Брисела. Ако се томе дода утицај Русије у Мађарској, Словачкој, Чешкој, Аустрији, па чак и у Италији, слика постаје готово комплетна. Европу би у наредних годину дана, по трамповском моделу, могао да захвати велики талас промена. Свака од тих промена биће, мања или већа, победа Русије и Путина.

Генерал Радев, до августа ове године био је командант бугарског Ратног ваздухопловства, оставку је поднео из револта, када је влада у Софији одлучила да патролирање својим небом препусти „НАТО савезницима“, у овом случају Пољској. Тако је у једној стратешки важној НАТО чланици на власт дошао човек који је свој најважнији политички потез у каријери одиграо на антинатовском пољу. То га је катапултирало директно у председничку фотељу, због чега је пала влада прозападног премијера Бојка Борисова. Какво је расположење Бугара уочи гласања на ванредним парламентарним изборима – они су већ показали, дајући убедљиву победу у руке Радеву.

АНТИЗАПАДНА РЕВОЛУЦИЈА Да сазрева глобална антизападна револуција, било је јасно још пре најмање две године, када су Русија и Запад до краја заоштрили односе. Тада се видело да Москва неће улазити у директну конфронтацију, већ ће одговорити омиљеним Путиновим оружјем – асиметричним мерама. Оно је први пут демонстрирано у Украјини, када Путин, упркос претњама националиста и прозивкама за кукавичлук и издају, није увео војску у већ припремљену политичку и медијску клопку у Украјини. Уместо да „разбуца Украјину“, он је применио концепцију коју су на Западу назвали „хибридним ратом“ – када невидљиви војници, невидљивим оружјем наносе противнику више него видљиве губитке. Победа у Донбасу 2014, као у Стаљинграду 1943, преокренула је ток глобалног рата, па је Москва 2015. могла да пређе у офанзиву на сиријском фронту. Антируска хистерија само је означила немоћ Запада да учини било шта конкретно против Русије и Путина. Свако ко је пажљиво гледао, видео је тада ко је јачи, а ко ће морати ускоро да се повуче…

„Тако се, мало-помало, исцртава сценарио обојене револуције, али овог пута на светском нивоу, где је на удару амерички глобализовани режим. Тиранија, корупција, гушење људских права и слобода – није ли све то данас присутно, не само у равни неке појединачне земље већ на најширем, планетарном нивоу? Али како то постићи, и да ли је уопште могуће, имајући у виду да економска моћ Запада и даље превазилази снагу Русије, чак и када се сабере заједно са кинеском? Када куцне час, снажни противник биће избачен из равнотеже и наступиће револуција против глобалне тираније. Зато је бивши председник СССР Михаил Горбачов вероватно у праву када својим америчким пријатељима поручује да већ долази то време и да им је боље да се сами повуку. После више неће моћи“, записали смо још у децембру 2014, у тексту „Глобална револуција“.

НОВА ЕПОХА ЈЕ ЗАПОЧЕЛА Зашто се сада окренуо на главу читав глобални поредак? Део одговора наговестили смо у јуну 2016. године, у тексту „Устоличење православног цара“ („Печат“ бр. 423), након Путинове тријумфалне посете Светој Гори, где су га монаси дочекали као некада византијске императоре.

„Тако је започела нова епоха. Православни и хришћански свет признао је Трећи Рим, Москву, и њеног цара. Признао је то још раније папа Франциско, када је одлучио да се сусретне у Хавани са патријархом Руске православне цркве Кирилом. До тога сигурно не би дошло без улоге Русије као наследнице древне Византије, и појаве које утицајни руски филозоф Александар Дугин назива ’симфонија световне и духовне власти’. Уочили су то и лидери западних престоница, али они окрећу главу на другу страну и уводе санкције. Њима се таква симфонија не свиђа, али за њом жуде милиони западњака окренутих традиционалним вредностима дубоко укорењеним на нашем континенту. Ову снагу они данас препознају једино код Путина. Када у њиховим редовима почињу да се појављују неки другачији људи, попут Доналда Трампа, Марин ле Пен, Фрауке Петри и Саре Вагенкнехт, Виктора Орбана, Бориса Џонсона – који не критикују Путина већ западни систем у којем живе – то је поуздан знак да ђаво долази по своје“, најавили смо надолазећи цунами промена на Западу.

Још у априлу је било јасно да предстоје промене у врху САД, из сасвим конкретних разлога. „Бар један од фаворита у америчкој председничког трци – Доналд Трамп – показује озбиљне сигнале да је спреман да коренито мења односе са Русијом набоље. Подршка коју добија од бирачког тела сведочи да је Америци доста ратова, сукоба и пропадања, а свесни су да их је управо конфронтација са Русијом и довела у данашњи незавидан положај“, објавили смо у тексту „Нови биполаризам“ („Печат“ бр. 414).

Промене су заиста и дошле. Изабрани председник Трамп већ је обавио први телефонски разговор са Путином, најављујући скори сусрет двојице лидера. Путин је први страни државник с којим је Трамп разговарао по окончању избора, као што му је управо Путин први честитао победу. Да ли ће овај контакт бити плодоносан, не треба превише сумњати. Неке ствари су већ сада очигледне. Најважнија је: Путин је, вештином велемајстора светске политике и стрпљивим радом дугим 17 година, успео из корена да преломи светску ситуацију. Ако се сетимо са којих је полазних тачака стартовао и у каквом стању је била Русија када ју је преузео, онда је његов успех тим већи. Потврдило се старо правило у животу, а посебно у политици: ништа није окончано док се човек не преда. Путин не само што се није предао већ је доследно спроводио свој план чак и у тренуцима када су многи мислили да нема шансе да успе.

Како сада тумачити новонастале промене? Шта се може даље очекивати?

valdimir-putin2ТРАМПОВА ПЕРСПЕКТИВА Било би погрешно очекивати чуда од Трампа, али би исто тако било погрешно и не очекивати их! Снажан притисак из кругова које обично називају „сорошевским“, који је појачан након избора, спречаваће новог америчког председника да радикално мења досадашњу политику. С друге стране, управо овај притисак наводиће га да ту политику преобликује, јер је у томе његова једина шанса да се одбрани од удара „сорошеваца“. Ако се преда, а за сада нема јаких назнака да ће то учинити, читав председнички мандат претвориће се у његов лични пакао. Суштински, биће само наизглед конзервативнија верзија Барака Обаме. Ако су Обаму у руским медијима још пре више година – како се показало, с пуним правом – назвали „америчким Горбачовом“, онда би „сорошизовани Трамп“ најбоље одговарао опису – амерички Јељцин.

Шансе да победи Русију и Путина није имао Обама, а неће имати ни Трамп. Док је Михаил Горбачов, схватајући да је СССР изгубио битку, „поносно узмицао“ пред америчким налетом, Јељцину је преостало само да срамно потписује све што је Вашингтон пред њега стављао. Пред Трампом је сада веома слична перспектива уколико би наставио губитничку политику која је свет довела до ивице рата, а његову државу на руб социјалне и економске пропасти. Постоји и трећа опција, уколико Трамп поклекне под притиском снага које су стајале иза кандидатуре Хилари Клинтон. А то је да постане – амерички Хитлер. Али свака од ових опција бесповратно би га удаљила од његове личне намере, због које је и добио поверење толико гласача. Јер Трамп се од почетка позиционира на политичкој сцени као нека врста „америчког Путина“. Човека који је, без превише крви и суза, успео да врати Русију на светски пиједестал – као суперсилу која је у много чему јача и од Америке.

Да би то постигао, Трамп ће морати да сарађује са Кремљом, на сличан начин како се и Путин првих година владавине дружио са Билом Клинтоном и Џорџом Бушем Млађим. Ако Трамп на такав расплет делује спреман, бриселске елите још увек нису. Што је и логично: у Бриселу револуција још није провалила врата, али већ удара у њих и рукама и ногама. Отуда и нервоза, као и претње да ће ЕУ наводно наставити своју политику према Русији, без обзира на то како ће се понашати Вашингтон. У овим изјавама постоји трострука замка.

Прво, ако Вашингтон промени политику, тешко ће сама Европа издржати дуго у самоубилачком походу против Русије. Друго, судећи према расположењу у европским државама, тешко да ће у њима бити довољно воље да наставе антируским курсом. И треће, изјаве о „континуитету политике према Русији“ дају ЕУ чиновници које су бирали Обама, Клинтонова и снаге које иза њих стоје, а не европски грађани. Утолико њихову реалну снагу не треба прецењивати. Изјаве које дају намењене су за унутрашњу употребу, како би колико-толико одржали привид некакве политике уочи преломних и турбулентних догађаја који предстоје у чланицама ЕУ. Да се послужимо цитатом израелског стручњака за безбедност и међународне односе Јакова Кедмија, који је фанатичну подршку европских чиновника Хилари Клинтон и осталим „сорошоидима“ оценио реченицом – господо, лизали сте погрешну задњицу! За разлику од британских елита, унутар којих није било превише ентузијазма за останак у ЕУ. Британци су издали Европу, јер нису желели да тону заједно с њом. То је прагматизам и реализам: гледај Лондон и ради као он, али немој да слушаш његове савете и поступаш по њима.

УЧЕЊЕ НА ЈЕДНОЈ ФАТАЛНОЈ ГРЕШЦИ Средњорочно гледано, када се слегну тле и прашина после свих потреса који су се већ десили, или ће се тек догодити, исцртаће се конфигурација новог мултиполарног света. Тај свет неће се свима допадати и биће покушаја његовог рушења и изазивања ратног сукоба. Али, у целини, може се рећи да је Путин, бар до сада, успео у остварењу велике шаховске комбинације. Заједно с Кином, која је на време препознала могућности које пружа савез с Русијом, успели су на своју страну да привуку читав низ моћних сила, пре свега азијских. Уз помоћ довољно велике политичке и економске полуге, и тачке ослонца на идеале слободе, социјалне правде и традиције, Путин је на архимедовски начин померио свет.

Игром судбине, понавља се добрим делом ситуација од пре 40 година, када су Американци поражени и исцрпљени напустили Вијетнам, те запали у највећу економску кризу после Велике депресије. Како амерички експерти признају, СССР, који је у том тренутку нагло ојачао и досегао чак 70 одсто америчког БДП-а, тада је начинио кардиналну грешку што није наставио да ломи САД до потпуног пораза. Уместо тога, Брежњев је потписао низ споразума с Американцима, давши им времена и подршку за предах и препород. Да ли су у Москви наивно поверовали да ће Вашингтон поштовати све договоре и да ће имати одрешене руке у „свом“ делу света? Уместо да дотуку ошамућене Американце, Руси су кренули у потпуно непотребну десетогодишњу авганистанску авантуру.

Резултат ове погрешне процене је познат: Американци су се притајили и убрзо поново испливали у улози глобалне интервенционистичке силе, а Руси су потонули и изгубили све. После неколико година „слабости“ и повучености у своје границе, САД се опорављају и на власт долазе амерички јастребови: најпре Роналд Реган, а затим Буш Старији. Они се нису либили да поступе сасвим супротно од Брежњева. Совјетску инвазију на Авганистан и економске проблеме Москве употребили су као смртоносно оружје за разбијање СССР-а, без имало самилости према 300 милиона његових грађана. На Кремљу је да не понови ове грешке и одреди политичку стратегију према „проруском Трампу“ и „проамеричком Бриселу“, али и степен свог војног ангажмана на Блиском истоку и, потенцијално, у другим врућим тачкама у ближем и даљем окружењу. Краљица у Вашингтону је пала, али партија није добијена док не буде срушен и „црни краљ либерализма“.               

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *