Урош Момировић – Привремено предати на старање

uros-momirovic-1Разговарала Наташа Јовановић

Привредна комора никада није била на страни привредника и обавезно чланство у њој, предвиђено новим Законом о привредним коморама, неће је учинити ни модернијом ни више нашом

Ускоро на снагу ступа закон по коме ће сви привредници, хтели то или не, добити свог старатеља оличеног у Привредној комори Србије. У овом новом својству, Привредна комора ће радити оно што је и досад – пружаће услуге које привредници, како кажу, не виде голим оком. С друге стране, за привреднике ова мера значи да ће морати да плаћају чланарину – 0,19 одсто од бруто плате сваког запосленог. Нису сви задовољни тим решењем. Урош Момировић, директор компаније „Мона“, објашњава у разговору за „Печат“ да нико никог, у 21. веку, не може натерати да постане члан неког друштва или удружења. Посебно ако то удружење не ради за ваше интересе већ против њих.

„Привредна комора није сервис привредника и није институција која заступа наше интересе. Када се тржиште отворило, они су схватили да не могу да понуде производе и услуге високог квалитета јер нису навикли да се такмиче с другима. Чињеница да конкуренција подстиче квалитет и иновативност, те снижава цене није ни најмање била инспиративна за њих.“

Чиме образлажете тврдњу да ПК не стоји на страни ваших интереса, те да ли ова нова мера подразумева и реконфигурацију пословања и рада саме коморе?

Реч је о крајње нефункционалном, окошталом, гломазном и нетранспарентном организму који своје присуство у привредном животу правда поздрављањем сваке одлуке која иде на штету привредника. Ту се завршава сва њена делатност. ПК никада није на страни привреде и обавезно чланство је неће учинити ни модернијом ни више нашом. Она је рецидив прошлих времена и као таква нема вредност коју сличне институције имају у западном свету већ функционише по систему продужене руке Министарства финансија.

Томе у прилог говори и чињеница да рецимо ИТ сектор, једини који је врхунски плаћен и у коме људи без искуства имају почетну плату од 100.000 динара, ужива субвенције, што је резултат одлуке Владе, поздрављен од стране Привредне коморе. Такође, од 2009. па наовамо Влада је сваке године повећавала порез и сваке године је Привредна комора или ћутала о томе или била сагласна с тим мерама. Сада имамо среће, јер је само прве године ове владе повећан порез. Међутим, уколико би премијер донео другачију одлуку, подршка Привредне коморе опет не би изостала. Исту ситуацију имамо и када је реч о повећању плата у јавном сектору – и тада је изостала њихова реакција. Ако је сада стабилно стање у привреди, природно би било да ПК изађе са ставом да се бар део пореза врати, како би се увећале плате у приватном сектору. Пошто плаћамо порез на рад, порез на добит, ПДВ, порез на имовину, разне фискалне намете, зашто Привредна комора, која се овим законом препоручује за кровну институцију свих нас, није затражила бар укидање једног од поменутих намета или један посто од пореза?

[restrict]

Да ли привредници као чланови ПК, на шта их обавезује закон, могу наћи минимум заједничких интереса?

Обавезно чланство је прихватљиво можда када је реч о адвокатури, јер уколико грађанин жели да ангажује неког адвоката, очекује стандард услуге и квалитет који чланство у Адвокатској комори гарантује. С друге стране, привредник је и кафић и трафика и „Сартид“ и „Мона“. Такав галиматијас услуга не може бити контролисан из једног центра. Како ПК може да задовољи потребе свих нас? Логичније је било да се она препоручила да окупи сва удружења која би могла да пронађу минимум заједничких интереса, али да банка нађе минимум интереса с трафиком, признаћете, илузорно је. А чак и када би сви привредници пристали да буду чланови ПК, они не би имали право гласа у смислу заједничког доношења одлука.

Одакле је потекла идеја за доношење овако непопуларног закона?

Мислим да је идеја потекла од претходног министра економије који је на ту дужност дошао с места председника ПКС. Верујем да је он овај закон препознао као добру ствар и да се тек онда консултовао с људима из Коморе, који су, наравно, подржали ову идеју. Касније, овај закон се нашао у сету неких других закона, донет је по хитном поступку, што је за последицу имало недостатак времена за стручну анализу или јавну расправу, и уједно објашњава изостанак реакције садашњег министра. Иако су промене већ донетих закона мучан и тежак процес, мислим да садашњи министар, судећи по његовој најави да ће чланство бити обавезно само прве године, има идеју да укине ту обавезу.

Да ли је недостатак времена и убрзана процедура по којој је закон донет једини разлог зашто о њему није консултована стручна јавност?

Сви показатељи говоре у прилог томе да се од 2013. па наовамо ишло у правцу олакшавања рада привредницима, што је препознато као позитиван импулс привреди која иде у правцу либерализације. Морам бити искрен и рећи да је до једног тренутка, у време када је услед кризе пао промет, постојала тенденција да се сваке године подижу порези. Иако смо се ми прилагођавали условима које тржиште диктира, па смо под притиском кризе интензивирали рад, покушали да га учинимо квалитетнијим, а све уз помоћ стручних људи и савремене методологије, с олакшањем смо дочекали 2013. када је тренд раста пореза стопиран.

Верујем да Влада од 2008. до 2012. није дизала порезе како би данас бар 100 хиљада људи више било запослено у реалном сектору. Међутим, она је дигла пензије и запошљавала људе у јавном сектору на рачун оних у приватном сектору. Тако је између 300 и 400 хиљада људи у приватном сектору остало без радног места. Да је држава тада на други начин рационализовала трошкове, ми бисмо данас имали много јачу привреду. Захваљујући напорима нове власти, пословни амбијент је стабилнији, а држава се финансијски стабилизује.

Овај пак закон је потпуно реактиван и корак је направљен у погрешном смеру. Отуда мислим да је закон донет исхитрено и да је та брзина ускратила неопходне консултације.  Покушали смо да остваримо контакт са ПК, али нисмо наишли на одговор. На форуму који је о овом питању недавно организован, и на коме су реч узели економисти и привредници, био је упадљив изостанак раније пријављених учесника из ПК.

uros-momirovic-2Да ли ће од 1. јануара 2017, када закон ступа на снагу, ваш простор маневрисања бити ограничен и на који начин?

Они не могу да контролишу наше пословање, али могу нама који не желимо да се повинујемо овом закону и постанемо чланови ПКС да наплате чланарину путем суда и извршитеља. Свакако нећемо бити чланови ПКС какве год биле санкције. Наш став о овом питању, наравно, може да се промени ако препознамо у том чланству неки наш интерес. Ово је слободна земља.

Да ли су привредници једногласни у ставу да неће прихватити обавезно чланство у ПК?

Не знам никог ко је изразио жељу да буде члан ПК, а сваког ко би изнео такав став питао бих да ли би на овај начин пристао да постане и члан клуба љубитеља Томпсона. Како могу да морам нешто? Друго, ПК тврди да ће, ако већ није досад, постати сервис привредника. Зашто тек сада и како сада? То није логично. По овом закону ми смо у обавези да плаћамо чланарину 8.000 евра годишње. А питам се зашто би то плаћање подразумевало и да ћемо заузврат бити корисници њихових услуга. Слободан сам да претпоставим да би, уколико би неком члану ПК била потребна нека услуга, он морао и додатно да је плати, јер чланство ни на шта не обавезује комору. Ако обавезно чланство заживи, сигуран сам да ће за неколико година бити укинуто јер, показаће време, ова институција ће бити још окошталија но данас. ПК мора да изађе на тржиште, да се бори и не плаши те борбе, јер то је једини начин да фирмама омогући неке услуге. У дугорочном интересу ПК није да овај закон заживи.

У прилог томе да је реч о добром закону могло се чути да је он донесен по аустријском моделу. Да ли га то препоручује?

Нисам правио компаративне анализе закона код нас и у Европи, али уколико и јесте реч о аустријском моделу, могу рећи да оно што функционише у Аустрији или некој другој европској земљи не мора да се покаже функционалним и у Србији. Такви закони код њих су доношени крајем 19. и почетком 20. века и имају континуитет нечег што је у времену добро функционисало и као такво опстајало и опстаје и данас. С друге стране, ми имамо традицију функционисања ПК која никада није била сервис привреде. Али и да јесте, непринципијелно је да чланство у таквој установи буде ствар морања а не избора.

Већини привредника умањена је чланарина у односу на неки ранији период. Не мислите да је то можда позитиван импулс?

Изостало је питање колике ће у перспективи бити чланарине јер ПК има дискреционо право да сутра каже да је чланарина не 500 него 5.000 евра, а да при том за то не мора да понуди образложење. По овом закону ми смо у обавези да платимо.

Приликом доношења закона уважена је подршка регионалних привредних комора. Зашто је пресудан био њихов глас када су се оне нетом после угасиле?

Све те коморе су имале могућност да изаберу да ли желе да се споје у ПКС или да наставе свој рад, и оне су одлучиле да уђу у састав ПКС. ПКБ рецимо има своје зграде, своју имовину, своје клијенте, кориснике услуга и поставља се питање зашто је као таква пристала да уђу у састав ПКС? Одговор лежи у чињеници да ПКБ, као и остале регионалне коморе, нису никада ништа радиле. Оног тренутка када су ушле састав ПКС, оне су пренеле своју имовину и пола људи је остало без посла. То је удружење без удружених грађана или правних лица. Тековина која се гаси.

Какве су ваше могућности да оспорите овај закон? Какве инструменте имате?

Удружење за заштиту законитости и уставности покренуло је поступак пред Уставним судом. Поднет је поднесак, иницијатива за разматрање тог закона уз подршку више од 25 посланика, што значи да иде по убрзаној процедури и пред све судије Уставног суда. Уколико овај закон ступи на снагу, а касније га оспори одлука Уставног суда, ПК ће имати обавезу да свим привредницима који су уплатили чланарину врати новац.

У којој мери је овај закон непопуларан и када је реч о страним инвеститорима који би били у истој врсти обавезе према ПК?

Тренутно постоји 240 парафискалних намета, а свако привредно друштво у просеку плаћа око 60 намета. Људи који дођу да инвестирају лако могу да се осете као предмет рекетирања. За стране инвеститоре најважније је да се с једне стране смање порески намети, а с друге да укинемо парафискалне намете. Услови пословања, функционисање правног система и порези, а не субвенције, биће одлучујући за долазак неког инвеститора.

Али ако замислимо хипотетички да пет наредних година не дође ниједан инвеститор, и самим тим и не будемо у ситуацији да дајемо субвенције, а да при том смањимо порезе и да се у сваком петом, шестом привредном друштву које постоји запосли по један радник – то је 50.000 људи годишње. Признаћете да није мало.          

У социјализму сте почели као капиталиста, у капитализму „Мона“ се показала савршено друштвено одговорном компанијом. Колико је тај сегмент у пословању једне фирме битан?
На првом месту да би нека компанија била друштвено одговорна она мора то бити пре свега према својим запосленима и према клијентима и партнерима – да нашим купцима које доживљавамо као дугорочне партнере обезбедимо тзв. дугорочно задовољство, односно добар производ за њихове паре, и тек на крају је однос према институцијама културе и хуманитармном раду. Ове године фокусирали смо се на помоћ Онколошком центру у Нишу за децу оболелу од рака, и помажемо децу из јужног дела Косова.

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *