Смена натофила на капији Балкана

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Нови председник Молдавије Игор Додон жели да промени државну власт, која од 2009. спроводи праволинијски НАТО курс заоштравања са Русијом, по моделу виђеном у Украјини, Грузији и другим земљама

Председнички избори у Молдавији, на којима је победио проруски кандидат Игор Додон, могу да буду веома важна коцкица у укупној слагалици сложених односа Русије и Запада. Наравно, неће малена Молдавија пресудно утицати на европске елите, већ добрано упрегнуте у борбу против Доналда Трампа, али ово подручје које Русија сматра „капијом Балкана“ далеко је од безначајног. О томе сведочи и галама која се подигла у табору Додонових противника, јер наводно „Молдавци у иностранству нису добили довољан број гласачких листића“, па је тако спречен тријумф прорумунске кандидаткиње Маје Санду – уз помоћ гласања по амбасадама. Јасно је да дојучерашњи опозиционар Додон нема никакве везе са дистрибуцијом бирачког материјала по амбасадама, већ ће пре бити да је пронатовска власт, предвиђајући пораз на изборима, то намерно учинила како би дала себи повод за покретање наранџасте спирале политичког насиља у Кишињеву и другим молдавским градовима против изабраног председника. Међутим, као што неколико десетина хиљада гласова више или мање за Додона не би промениле коначну изборну слику, тако ни антидодоновски митинзи за сада не могу да угрозе подршку коју он ужива у народу.

[restrict]

ПРЕДНОСТ КОНЗЕРВАТИВНИХ КАНДИДАТА Поента је, ипак, у нечему другом. Као што на Трампа такође са разних места врше притиске да буде кооперативан, тим пре је овим утицајима подложна Молдавија – од 2009. и прве обојене револуције, тотално прозападна држава. Али ово није 2009. година, када су молдавски револуционари заузели зграду парламента и на њеном крову развили заставу ЕУ. Данас је утицај САД и ЕУ приметно слабији, а Русије и Кине – већи и јачи. Тако је и могло да се деси да у Молдавији победи Додон, а у Бугарској Румен Радев, још један проруски кандидат. Није чак најважније ни то што су они баш сада победили, јер би се то пре или касније догодило. Суштина је у томе што се променила оријентација бирачког тела у многим земљама. Разних Додона и Радева биће све више. Већина народа у многим државама Европе сада радије бира конзервативне, а не либералне кандидате.

Да ова контрареволуција више није само пузећа, као доскора, најбоље се види по томе што конзервативни, па чак и отворено проруски кандидати побеђују у земљама чије су елите под контролом неолибералних централа. Зато није погрешно претпоставити да је реална подршка конзервативним снагама далеко већа од оне коју званично показују изборни резултати. Медијска блокада, различите манипулације, ресурси власти, скупе политичке технологије – све је то било усмерено против конзервативаца, па су опет победили. Ако су промене сазреле још пре неколико година, оне су данас толико свеобухватне да више не могу да се сакрију никаквим манипулативним технологијама. Па чак ни застрашивањем. Против њих преостаје само један начин борбе, насиље и грађански рат, али ваљда ће у Европи овог пута бити довољно мудрих да то спрече.

Када победе на изборима, са чиме се ови политичари новог кова суочавају? Они улазе у непријатељско окружење и једино што може да их спасе, јесте да наставе борбу још жешће, док не очисте државни апарат од инсталираних глобалистичких агената. Или ће ови агенти очистити њих. Тако је председник Додон већ најавио кога види као главног противника у наредним недељама и месецима. То је Анатолиј Шалару, молдавски министар одбране и главни НАТО оперативац у тој земљи. Додон је у неколико наврата истакао да ће инсистирати на Шаларуовој оставци, а навео је и формалне разлоге: министрово залагање за промену уставног статуса Молдавије као неутралне земље и њен улазак у НАТО. Другим речима, Додон тражи смену верног „НАТО стражара“ на руској капији Балкана.

 

КАМЕН КОЈИ ДАВИ БУКУРЕШТ Први, у историји ове земље, свенародно изабрани председник Молдавије најавио је и да ће из савета за националну безбедност да искључи Михаја Гимпу, шефа Либералне партије и бившег председника државе, који не само да позива на улазак у НАТО – већ и на утапање у суседну Румунију. Што се тиче ауторитета Гимпуа у народу, не треба имати илузије: као и остали молдавски председници, и он је изабран у парламенту и сви они су до сада били прорумунске оријентације. Додон је први свенародно изабрани шеф државе, који се противи румунизацији земље и залаже за одустајање од евроатлантских интеграција. Подсетимо, Молдавија је 2014. потписала споразум о слободном тржишту са ЕУ који није земљи донео никакву корист.

Питање државног уједињења с Букурештом већ деценијама се намеће у Молдавији. И Гимпу и Шалару, као и досадашњи председник Николае Тимофти, не крију прорумунску опредељеност и радо се на званичним презентацијама сликају са румунским и америчким заставама. Својеврсна политичка шизофренија само је још један доказ колико је Молдавија у проблему, као држава коју отворено негирају њени највиши званичници. На уличним протестима против Додона, демонстранти су ових дана махали државним заставама из чије је средине маказама исечен молдавски орао – претварајући их тако у заставе Румуније. То је била јасна претња и порука ко стоји иза ових протеста.

Припајање Молдавије Румунији, као и њен улазак у НАТО, тешко се могу спровести без ратних операција. Непризната Придњестровска Молдавска Република (ПМР), познатија као Придњестровље, још 1990. се отцепила од остатка државе и преживљава искључиво захваљујући помоћи из Русије. Пре десет година у Придњестровљу је одржан и референдум, на коме се више од 97 одсто изашлих изјаснило за повратак у састав Русије. Москва у овој републици држи и ограничени војни контигент, остатак чувене 14. армије СССР, а убедљива већина од пола милиона житеља ПМР не жели ни да чује да буде део Молдавије. Од 3,5 милиона становника Молдавије скоро 500.000 су руског или украјинског порекла, а још је преко 300.000 рускојезичних у Придњестровљу. Дакле, скоро милион људи у Молдавији и ПМР не припада румунском националном корпусу, пише и даље ћирилицом, што је посебан проблем због наметнуте латинизације у последњој деценији.

То је камен који Букурешт не може лако да свари. Државна власт Молдавије од 2009. спроводи праволинијски курс удаљавања од Русије, по моделу виђеном у Украјини, Грузији и другим земљама. Не треба заборавити да се територија данас позната као Молдавија раније називала Бесарабија и да је од 1812. била у саставу Русије (незванично још од 1711. године), све до Октобарске револуције. Од 1917. припојена је „великој Румунији“, да би пактом Рибентроп–Молотов била враћена Совјетском Савезу и тада је први пут формирана Молдавска ССР. Између 1941. и 1944. поново је окупирају немачке и румунске војске и тада се звала Гуверман Бесарабија. Занимљиво је да се историјски термин „Молдавија“ не односи на територију данашње државе овог имена већ на североисточну Румунију и делове Украјине (још западније од ње је Влашка), док данашње Придњестровље историјски није било део Бесарабије него Руске Империје – од 1792. године.

 

НАТО ЦЕНА – БРАТОУБИЛАЧКИ РАТ Али данас Молдавију, са све Придњестровљем, на сваки начин желе да убаце у орбиту Букурешта и Брисела и поново начине „НАТО гуверман“. Министар одбране Шалару годинама се залаже за укидање молдавске неутралности и да земља приступи западној војној алијанси. Шалару је организовао маневре са учешћем НАТО снага на самој граници са Придњестровљем, па су амерички војници упали у Зону безбедности на линији разграничења, за коју су одговорни руски мировњаци. „Молдавија без НАТО не може да изађе на крај са изазовима хибридног рата, који доводи до убрзане дестабилизацији у региону“, изјавио је Шалару, не либећи се да организује провокативан дефиле америчких војника и технике на централном тргу у Кишињеву, на Дан победе у Другом светском рату. Русе, наравно, није позвао. Затим је Шалару чупао багерима и челичним сајлама руски тенк Т-34 са постамента у престоници. Објаснио је да овај симбол победе над нацизмом „плаши европске народе“, који теже „слободи и европским вредностима“.

Амерички и НАТО генерали редовно посећују Молдавију, где их дочекује Шалару. Како пише руски портал „Цариград“, Шалару је уз помоћ НАТО планирао да придњестровску мировну мисију, на челу са Русијом, реформише у „међународну мисију грађанских посматрача“, па је зато са колегом из Кијева Степаном Полтораком одредио „зелени коридор“ преко територије Украјине, којим би руски војници напустили Придњестровље. Човек који се залаже да Молдавија одбаци уставом гарантовани неутралитет и уђе у војни блок НАТО, истовремено тврди да ће баш „НАТО поштовати принцип неутралитета према Молдавији“. Али шта друго очекивати од министра који, као да је несвестан своје одговорности за безбедност и животе грађана, изјави да се „Молдавија налази у стању рата са Русијом“!

Руски мировњаци, прети Шалару, морају да оду јер они сметају да Молдавија одбаци „лажни неутралитет“ и уђе у НАТО. Неутралност Молдавије је по њему „измишљен појам“ који штети националним интересима. Још додаје да Кишињев не би имао „никаквих проблема“ да приступи западној војној алијанси, иако би као осведочени натофил морао да зна да ова организација не прима у чланство државе које имају нерешена територијална питања. Дакле, или би Молдавија, што је мање вероватно, морала да се одрекне Придњестровља, или би цена позивнице у НАТО била братоубилачки рат против армије ПМР и руских мировних снага. То би био прави начин за исказивање лојалности „евроатлантским вредностима“. Тешко би Шалару и његова војска која броји 5.000 људи могли да изађу на крај са руским јединицама, па је очигледно да би у бој морале да ступе и Украјина и НАТО државе, пре свега Румунија. То личи на озбиљан план за увлачење Русије у рат, али не треба заборавити какав је био одговор Москве у Донбасу.

 

КУРС КОЈИ НЕМА АЛТЕРНАТИВУ Сада је пред Додоном најпречи задатак да уклони Шаларуа и њему сличне са највиших руководећих места. Када Шалару каже да „лажна неутралност“ штети интересима Молдавије, онда је јасно да управо он највише угрожава ове интересе. Треба поставити потпуно логично питање: да ли је у интересу Молдавије да са Москвом, као и вековима пре тога, развија мирољубиве односе, економску и културну сарадњу, или да се ничим изазвана нађе на првој „линији ватре“ против Русије, како је то раније описао амерички државни секретар Џон Кери? Да ли би Шалару кренуо да први пробија фронт против руских тенкова, авиона и крстарећих ракета, или би навијао за Молдавију из неке фотеље у Бриселу или Вашингтону?

Зато је за Молдавију боље да такви попут њега оду из својих фотеља одмах, јер им се пружа прилика да то учине добровољно. У супротном, председник Додон затражиће организовање референдума за промену устава, где би шеф државе добио шира овлашћења. Нови молдавски лидер је јасно рекао да је „Крим де факто део Русије“, да ће му прва званична посета бити Москви, и захтева да прозападна влада и парламент поштују његове ставове – или да се проблем реши на изборима и референдуму. Владимир Путин је добро чуо Додонове сигнале и већ му је упутио званичан позив да посети Кремљ после инаугурације. За Молдавију, једну од најсиромашнијих држава у Европи, после осам година неуспешних „евроинтеграција“, прокламовани курс новог председника нема алтернативу: развијање стратешког партнерства са Русијом, уз задржавање пријатељских односа са Западом. Однос снага у Европи и свету очигледно се променио.          

[/restrict]