ФРАНЦУСКА И ПРЕДСЕДНИЧКИ ИЗБОРИ
Неизвесно је ко ће победити на предстојећим председничким изборима у Француској. Неизвесно је још и ко ће бити кандидати, али први пут одржани унутарстраначки предизбори у Републиканској партији указују да би бирачи у другом кругу председничких избора бирали између двоје „путиноваца“ – Франсоа Фијона и Марин ле Пен
После америчких председничких избора у којим је, не својом вољом, играо веома важну улогу, Владимир Путин би у предстојећим француским могао имати статус који надмашује и оно што би могао очекивати у сопственој земљи – борбу за власт између двоје „путиноваца“. Какво је стање у француском бирачком телу најбоље показује кампања Николе Саркозија који, иако није успео да се пласира у финале трке за номинацију Републиканске странке, показује шта Французи желе. Човек којег су за време његовог председниковања звали „Сарко Американац“ и то не само због случајности да му је очух био Френк Визнер Старији, један од оснивача америчке Централне обавештајне агенције, него због његове целокупне политике коју најбоље оличава чињеница да је овај такозвани „деголиста“ погазио основне принципе некадашњег лидера Француске и после 43 године вратио своју земљу у окриље војне команде НАТО, своју нову кампању за председничке изборе започео је и водио уз изузетно русофилске изјаве. Ово је приметио чак и амерички либерални Политико оценивши да је Саркози некада проглашаван за „Америци најнаклоњенијег француског председника од краја Другог светског рата“, али да „верзија Саркозија из 2016“ није она ранија „путиноскептична“ него је он постао његов „главни заговорник у Француској“. Ко ишта зна о животном путу Николе Саркозија схвата да до ове промене није дошло због убеђења већ због опортунизма, што нам, опет говори, да је у данашњој Француској за једног политичара опортуно да буде „пропутиновски“ оријентисан.
[restrict]ФРАНЦУСКИ ТРАМП Французи су, међутим, по свему судећи, прозрели Саркозијеву стратегију. Због тога га је већ у првом кругу страначких предизбора победио човек којег су до недеље сматрали аутсајдером – његов бивши премијер Франсоа Фијон. И не само он него и идеолошки доста различит Ален Жипе, који му је службовао на месту шефа дипломатије. За разлику од Саркозија, за Фијона се може рећи да је искрени „путинофил“ са стажом. У француским медијима се још пре неколико година појавила прича како се Фијон угледа на Путина, те о њиховој личној блискости и обостраном поштовању. Тако је, на пример, дневник Експрес писао да у понедељак 7. маја 2012, дан пошто је Франсоа Оланд поразио Саркозија на председничким изборима, у палати Матињон, премијеровој канцеларији, није било уобичајене звоњаве телефона. Тишину је прекинуо позив из Москве. Јавља се Путин пријатељски забринут: „Шта ћеш сад да радиш?“ Фијон му се, подједнако пријатељски, поверава: „Преузећу странку.“ На почетку пријатељства, пошто је с Путином играо билијар у Сочију септембра 2008, Фијон је свог тадашњег руског колегу описао као „булдога који има и своју топлу и осетљиву страну“.
Овако се наставило и после његовог изласка из Матињона. Неуморно је у свакој прилици, на сваком јавном наступу бранио Русију. Говорећи о Криму и источној Украјини, Фијон је наводио да се ради о територијама на којим живе Руси, које мање или више припадају Москви. Када је Запад наметнуо санкције, назвао их је „негативним“ и тражио да буду укинуте. Када је започета руска интервенција у Сирији, рекао је да сви Европљани треба да се прикључе савезу Русије, Сирије и Ирана у борби против Исламске државе. На крају, током изборне кампање у САД, док је већина западних званичника изражавала забринутост због Трамповог односа према Путину, Фијон је изјавио да „не страхује“ од савезништва Путин–Трамп, него да се „томе нада“.
Поред љубави према Русији и Путину, Фијона и лидерку Националног фронта Марин ле Пен, другог фаворита за финале председничких избора, вежу и чврсти ставови о питању имиграције и безбедности. Фијон верује да Француска не сме да спусти гард у односу на контролу миграција, као што је радила социјалистичка влада од 2012, и да срж ове политике треба да чини пет принципа – обуздавање легалне имиграције, скидање имиграната са социјалне заштите, реформа система азила, реформа Шенгенског споразума и условљавање додељивања држављанства асимилацијом. У домену безбедности залаже се за протеривање странаца који представљају опасност, као и оних који су починили неко кривично дело, па за пооштравање кривичног законика и продужавање максималне затворске казне за Французе који „одржавају односе с непријатељем“ и коначно за реорганизацију безбедносних и обавештајних служби.
Сви ови ставови веома су блиски ономе за шта се већ деценијама залаже Национални фронт и Марин ле Пен, пошто је наследила свог оца на челу странке. Бивши „фронтовац“ и посланик ове странке у Европском парламенту Емерик Шопард мисли да Фијон може однети многе гласаче сада окренуте Националном фронту и забринуте за питања француског идентитета и културе који се противе исламизацији друштва. Оно што Шопард, међутим, замера својој бившој странци јесте суштинска разлика између Фијона и Лепенове и вододелница која ће определити већину бирача што се ломе између две опције. Шопард наводи да је Национални фронт у својој суштини националистичка социјалистичка партија која жели да преокрене процес глобализације. Фијона, с друге стране, јавност пореди са бившом британском премијерком Маргарет Тачер. Поређење иде дотле да га називају „челичним мушкарцем“ (алузија на надимак који је Тачерка имала) – левичарски Либерасион на насловној страни у понедељак објавио је фото-монтажу у којој су лица Тачерке и Фијона спојена у једно. Фијон је са социјално-економског гледишта либерални капиталиста који жели да смањи јавни сектор за око пола милиона људи, да повећа опште порезе и спроводи мере штедње попут оних које намеће Међународни монетарни фонд. Сасвим супротно од Лепенове. Због овога, потпредседник Националног фронта Флоријан Филипо наводи да „Фијон жели уништење јавних служби и, самим тим, уништење државе“.
Ово је, међутим, мач са две оштрице, пошто бројни гласачи републиканаца после Саркозијевог пораза намеравају да се пребаце на страну Националног фронта, јер не желе да гласају ни за Фијона, а још мање за Жипеа.
ФРАНЦУСКА ХИЛАРИ Како Француска у овој предизборној трци има свога Трампа, сасвим је природно да има и Хилари Клинтон. Ову улогу медији су доделили Алену Жипеу, пошто се садашњи председник Франсоа Оланд или било ко испред Социјалистичке партије, где влада ситуација „спасавај се ко може“, сматра потпуним аутсајдером попут „трећих кандидата“ у Америци који се не позивају чак ни на председничке дебате. Тако лист десног центра Фигаро отворено пише да је „судбина Хилари Клинтон обећана Алену Жипеу, кандидату медија и агенција за истраживање јавног мњења“. Сличност се не завршава овде. Као што је био случај и у Америци, либерални недељник Нувел обсерватер упозорава да су се против Жипеа уротили „Путинови ботови“. „Оптужен да жели да изгради огромну џамију у Бордоу (чији је градоначелник) или да је у пријатељским односима са Муслиманском браћом, Ален Жипе је предмет праве клеветничке кампање на друштвеним мрежама“, пише овај лист додајући да је „захваљујући својој огромној армији ботова Кремљ помогао Путиновом пријатељу Фијону“.
Као и у Америци, и у Француској је истина нешто другачија. Жипе заиста јесте повезан са исламским круговима и његови противници, пре свега на десници, нису му случајно дали надимак „Али Жипе“ и назвали га „великим муфтијом од Бордоа“. Ово потврђује чињеница да су муслиманске организације у Француској позивале своје следбенике да подрже Жипеа, па је он Фијона победио управо у париским општинама где живи бројно имигрантско становништво, али и у снобовским „геј“ квартовима. Највећу подршку Жипе је добио у предграђу Сен Дени, где чак 13,7 посто породиља има гениталну мутилацију, што је пракса само код најекстремнијег дела муслиманског становништва. Један од вођа исламске заједнице у Француској Набил Енасри позвао је своје следбенике да изађу на републиканске предизборе и подрже Жипеа, јер „с обзиром на то да је левица сломљена и расцепкана, извесно је да ће у другом кругу председничких избора бити кандидат републиканаца и Марин ле Пен“. „Због тога је изузетно значајно утицати на избор победника предизбора на десници. Фијон и Саркози су исламофоби. Њима, дакле, треба препречити пут тактичким гласом за Алена Жипеа“, навео је он. Резултати из Париза ово и потврђују. Будући да је за гласање било потребно само платити два евра и потписати парче папира на којем пише да бирач „дели републиканске вредности деснице и центра“, на републиканским предизборима гласали су и бројни левичари и имигранти. У првом кругу их, међутим, није било довољно да би обезбедили победу свом фавориту, а питање је и да ли ће се довољно мобилисати за излазак на други круг 27. новембра, што је предуслов за Жипеову победу – Фијон је освојио више од 44 посто гласова, док је Жипеа подржало нешто мање од 29 одсто бирача. У комбинацији је и 20 посто Саркозијевих присталица које је он позвао да подрже Фијона.
Ови избори би, међутим, могли на крају испасти најнедемократскији у историји Пете републике. Математика је проста: на први круг предизбора изашло је нешто мање од четири милиона бирача и могло би се десити да ће управо толико људи одлучити о томе ко ће бити председнички кандидат републиканаца. Пошто је готово извесно да ће у другом кругу председничких избора бити републиканац и Лепенова (социјалистичком кандидату се према истраживањима даје негде око десет посто гласова), највероватнија је победа републиканца, јер ће њега против вође Националног фронта традиционално подржати сви остали. Тако ће на крају испасти да је новог председника Француске, земље са више од 60 милиона људи, изабрало четири милиона бирача. Осим ако Лепенова не направи чудо и већ у првом кругу не освоји магичних 50 одсто гласова. А имајући у виду неочекиване тријумфе Трампа и референдума о изласку Британије из ЕУ, то не треба искључити као могућност. У сваком случају, како год да се окончају председнички избори у Француској, Путинова сенка ће ходати Јелисејском палатом, а то господу из естаблишмента већ сада плаши.
[/restrict]