Put za Mosul – ka Iraku bez Islamske države

Piše Miloš Milojević

Predstojeći obračun s islamistima u Mosulu preti da se pretvori u „totalni rat“ sličan operacijama koje su protiv Japanaca na Pacifiku, pre svega na Okinavi, tokom Drugog svetskog rata vodili Amerikanci – bitka do poslednjeg čoveka i njegovog poslednjeg metka

Kada su snage „umerene opozicije“ zauzele sirijski grad Mandžib u leto ove godine, njegovi stanovnici koji nisu bili naklonjeni tvrdim islamistima obeležili su trenutke oslobođenja brijanjem brada i spaljivanjem burki. Naravno, i žene su ponovo počele da puše cigarete – iako je nezdravo, reč je o jasno emancipatorskom simbolu.

Nema sumnje da se slični socijalno-politički rituali odvijaju u gradićima koji okružuju Mosul, veliki grad na severu Iraka i moćno uporište Islamske države. Borbe su počele polovinom oktobra kada su irački premijer Hajder el Abadi i glavnokomadnujući međunarodne koalicije Stiven Taunsend najavili početak ofanzive na ovaj grad.

Potpuno je očekivano da je početne operacije pratilo i širenje poluinformacija – na primer da je lider proklamovanog muslimanskog kalifata El Bagdagi umakao iz grada kao i da su borci Islamske države spremni da napuste ovo uporište i da se upute u pravcu Sirije. Dešavanja poslednjih dana, međutim, daju sasvim drugačiju sliku: napuštajući uz sporadične borbe okolna manja mesta, suočeni s tehnički i brojčano nadmoćnim protivnikom, borci Islamske države se grupišu po gradu i pružaju vrlo žilav otpor. Biće to, kako poznavaoci bliskoistočnih prilika najavljuju, teška i dugotrajna bitka, verovatno najveća od početka sukoba u Iraku.

Pored toga što će verovatni poraz u Mosulu predstavljati snažan udarac za Islamsku državu i njenu viziju preuređenja Bliskog istoka, ova bitka nameće još nekoliko teških pitanja – kako će se razrešiti odnosi između kurdskih i iračkih snaga na severu Iraka i da li će Turska odustati od ambicija da projektuje svoju moć u bezbednosno rovita područja u susedstvu ili će ući u otvorenu konfrontaciju sa akterima na terenu. Na kraju, a što je možda najznačajnije: može li se izbeći eskalacija humanitarne i izbegličke krize u gradu višestruko većem od svih koje su do sada preuzele iračke snage od Islamske države?

[restrict]

Iračka vojska – povratak otpisanih Među prvim većim gradovima islamističke snage su zauzele Mosul tokom početne faze pobune u Iraku 2014. godine. Postao je glavna baza Abu Bakra el Bagdadija, čoveka kod koga je pomešana neobična eshatološko-politička vizija i očita vojnička i liderska sposobnost. U Mosulu su se ukrstili različiti procesi posle američke invazije i pada Sadama Huseina: jačanje kurdske autonomije, vrenje među nezadovoljnim sunitima koji se osećaju kao potlačena manjina u uglavnom šiitskom Iraku i turski pokušaj da proširi svoj uticaj na sever Iraka.

U prethodnom periodu činilo se da će teško doći do konsolidacije iračke vojske. Podeljena po različitim etničkim, verskim i političkim linijama, ona se naglo povlačila prilikom snaženja Islamske države. Međutim, obilno snabdeveni modernom opremom nabavljenom sa raznih strana, povoljna konstelacija regionalnih odnosa usled opstanka Bašara el Asada u Siriji i iranska blagonaklonost omogućili su iračkoj armiji da se oporavi i da u dugotrajnoj kampanji povrati najveći deo izgubljenih uporišta.

Glavni napad na Mosul usmeren je sa istočne strane gde su raspoređene iračke i kurdske snage. Pretpostavlja se da njihova ukupna snaga premašuje 50.000 ljudi. Pored regularne iračke vojske i Kurda tu su uključene malobrojne američke snage na terenu i šiitske milicije. Informacije s terena ukazuju da se kako borbe napreduje pridružuju i sunitske snage suprotstavljene Islamskoj državi.

Mnogo je teže proceniti čime raspolažu preostali islamisti u gradu – ima ih navodno od 4.500 do 10.000 s tim da su početne pretpostavke o padu lojalnosti i nespremnosti na snažan otpor verovatno preterane. Izveštači koji prate napredovanje iračkih snaga ukazuju da su pristupni putevi Mosulu minirani, a iz samog grada dopiru informacije da su borci Islamske države minirali mnoga ključna gradska zdanja i da planiraju da pruže snažan otpor. Istovremeno se oštro kažnjavaju dezerteri i potencijalni provladini informatori. Prema pojedinim podacima reč je verovatno o više stotina pogubljenih ljudi. Na prilazima gradu već je došlo do oštrih obračuna a gubici obeju strana nisu zanemarljivi.

Iako je očekivano došlo do usporavanja napretka vladinih snaga s obzirom na prirodu urbanog ratovanja, Islamska država je od nedelje suočena sa još jednim problemom – planiranim napadom kurdskih snaga koje podržavaju SAD na Raku, glavno islamističko uporište u Siriji. Ako  bude uspešna ova svojevrsna dvojna ofanziva, označiće nagli pad kalifata koji je El Bagdadi proglasio s minareta džamije u Mosulu 2014. godine.

Situacija oko Rake je, međutim, krajnje nejasna i veoma je upitno da li snage „umerene opozicije“ i Kurda uz podršku SAD mogu da zauzmu ovo snažno uporište. Pojedini analitičari procenjuju da je reč o propagandnom triku SAD koje nastoje da istaknu svoje učešće u slamanju Islamske države.

Bagdadi nije raspoložen da se olako preda. Prema njegovim rečima nema povlačenja u „totalnom ratu“, a svoje sledbenike pozvao je na krajnje samopožrtvovanje – što im nije strano. Takođe je istakao da će Islamska država proširiti svoje operacije i na susednu Tursku. Iako je u ovom slučaju verovatno reč o praznim pretnjama, iskusni borci ISIL-a u Mosulu i drugim gradovima čine, kako kaže Sabah el Numani, portparol iračkih specijalnih protivterorističkih snaga, „da vodimo najžešće urbane borbe u kojima bilo koje snage na svetu mogu da učestvuju“. Nesumnjivo je da će ove borbe potrajati iako je, kada je sudbina Mosula u pitanju, njihov ishod izvestan.

 

Tursko-kurdske kombinacije Pitanje položaja civila, i dalje mnogobrojnih u Mosulu, onespokojava svetsku javnost. UN su izdale saopštenje u kome upozoravaju na moguću humanitarnu katastrofu i egzodus izbeglica iz Mosula. Neki posmatrači ukazuju kako je moguća odmazda širih razmera protiv sunitskog stanovništva na severu zemlje, dok predstavnici iračkih snaga odgovaraju kako je reč o pojedinačnim incidentima koji se redovno istražuju.

Neizvesna sudbina iračkih sunita poslužila je kao povod turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu da istakne turske težnje u ovom području. Malobrojne turske snage zaista se nalaze na severu Iraka, ali je njihov domet prilično ograničen. Iako insistira na većoj ulozi Turske u slamanju Islamske države u Mosulu, analitičari ove njegove izjave ocenjuju kao blef smišljen za razbuktavanje nacionalističkih (i islamističkih) strasti u samoj Turskoj što bi Erdoganu olakšalo ustavne promene kojima teži. Prema rečima jednog analitičara koje prenosi Ekonomist „da bi ova retorika imala bilo kakvu težinu, potrebno vam je pedeset puta više trupa i tenkova na terenu u Iraku“. Stoga će po svoj prilici uloga Turske u poslednjoj fazi slamanja ISIL-a na severu Iraka biti slaba.

Međutim, i dalje ostaju otvorena brojna pitanja. Stav Kurda koji s vremena na vreme u javnosti koketiraju s namerom da proglase nezavisnost i dalje je nejasan. Podrška koju im daju SAD i ohrabrenje da povedu samostalniju politiku možda neće biti dovoljno snažna zaleđina u slučaju da se suoče s više regionalnih neprijatelja. Teško je proceniti i kakva će biti dalja sudbina „kalifata“ – da li će se preostali El Bagdadijevi borci opredeliti za gerilsku borbu na Bliskom istoku ili će šansu za produžetak svoje borbe pokušati da pronađu preko izbegličkih kolona? Ipak, preostaje najvažnije i najteže pitanje: kako će se razvijati Irak posle ISIL-a razoren sektaškim i građanskim nasiljem, s populacijom iscrpljenom decenijskim sukobima i uključenom u složene mreže regionalnih savezništava i neprijateljstava. Sadašnji trenutak daje malo nade da će bliska budućnost Iraku doneti preko potrebni spokoj.

[/restrict]