Премијере две Ибзенове драме

Пише Рашко В. Јовановић

Једно најчешће и једно никад приказивано дело великог драматичара на нашој сцени

АВЕТИ

ПИСАЦ Хенрик Ибзен
ПОЗОРИШТЕ Битеф театар
ПРОДУКЦИЈА Хартефакт, Будва Град театар, МЕСС Сарајево, Битеф театар
РЕЖИЈА Андреј Носов

Поред Норе, свакако најпознатије, мада не и најуспелије Ибзеново дело, драма Авети, иако написана 1881. и наредне године праизведена у Чикагу, на београдској сцени први пут је приказана 1904, да би се потом поново нашла на репертоару Народног позоришта 1928. године. Затим се, крајем тридесетих година прошлога столећа, изводила у Уметничком позоришту у Београду. У ЈДП-у приказана је 1979, у режији Александра Огњановића са Маријом Црнобори као Хеленом Алвинг и Мишом Јанкетићем у улози Освалда.
Када се појавила, ова драма изазивала је контроверзне реакције: у Норвешкој су књижари одбили да продају књигу, а глумци су враћали улоге Освалда и Регине. У Немачкој, у Берлину, извесно време је била забрањена, а критичари су је у Енглеској прогласили неморалном и опсценом. Међутим, Авете су прихватили париски поборници натурализма. Свакако да је Зола својим теоријама о наслеђу утицао на Ибзена. С друге стране, ова његова драма о Освалдовој душевној кризи привукла је пажњу модернистичких писаца као што су Герхард Хауптман, Џејмс Џојс и Вирџинија Вулф.
Драма почиње када се у дому удовице Хелене Алвинг појавио њен син јединац Освалд: вративши се из Париза, где је као сликар водио боемски живот и оболео од сифилиса, а с обзиром и на наследне особине по оцу, према налазу лекара, прети му губитак разума. Освалдово страдање, као средишњи драмски догађај, скренуло је пажњу са судбине Хелене Алвинг, иначе типичног ибзеновског лика, жене притиснуте браком без љубави, лицемерним грађанским моралом и сопственим страхом, изазваним осећањем кривице чак и за грехе свога покојнога мужа…
Редитељ Андреј Носов у скромном ентеријеру са назнакама просторије која би могла бити дневна соба са неколико нових полустилских столица и једним колицима са чашама и пићем – сценографија Мирне Лер – водио је глумачку екипу у оквиру једног мање или више схематизованог мизансцена. Мирјана Карановић као Хелена пленила је пажњу наглашеним господственим ставом, али и забринутом одлучношћу прожетом емоционалним ангажманом проистеклим из материнских осећања. Слободан Бештић, као строги пастор Мандерс, био је одмерен и дискретан у изразу, као и доследан у ставу, који је све време одавао непристрасност. Милан Марић као Освалд имао је младалачку спонтаност, док је Јована Гавриловић зрачила енергијом. Бранко Цвејић као Енгстранд финим глумачким средствима градио је комичну фигуру. Костими Лејле Хоџић, изузев Освалдов, који је ваљало да више асоцира на његов уметнички позив, били су донекле у духу времена, али саобразни с драмских функцијама ликова. Једна добра и уједначена представа.

[restrict]

РОСМЕРСХОЛМ

ПИСАЦ Хенрик Ибзен
ПОЗОРИШТЕ Београдско драмско позориште – Нова сцена
РЕДИТЕЉИ Ана Константиновић и Иван Балетић
ДРАМАТУРГ Тамара Барачков
СЦЕНОГРАФ Вишња Вујовић

Драму Росмелсхом Ибзен је написао 1886. и следеће године први пут је приказана у Бергену. Без полемичкога набоја и сваке дидактичности, Росмелсхом се сматра не само за најбоље Ибзеново дело него и за један од највећих комада европске модерне драмске књижевности. Специфичност ове драме је у томе што се њена радња и личне судбине протагониста преплићу са политичким елементима. Као весник либералне будућности Јоханес Росмер, бивши пастор, удовац и љубавник, пропада јер није у стању да збаци терет прошлости, како своје конзервативне породице и професије, тако ни лажи властите брачне одговорности, будући да је управо његов идеал „чистоће“ фрустрирану супругу одвео у пропаст, а исто тако ће деструктивно деловати и на виталну, али грешну Ребеку, иначе могућну потпору будућих друштвених промена, чија је одлука да се одрекне Росмера због преносних инцестуозних импликација Фројду била један од повода за психоаналитичке анамнезе.
У Београдском драмском позоришту гледали смо постмодерну представу током које су сви актери седели за правоугаоним дугачким столом, док се режија ослањала на мултимедијална средства – видео који је истовремено лик и простор, затим на сонгове Бориса Младеновића (Јарболи) и цитате Хенрија Дејвида Тороа, Дејвида Гребера, Жака Рансијера и других. Такође, представу прате две врсте коментара. То су лични осврти двоје глумаца – Жељка Максимовића и Катарине Димитријевић – који траже своје место у извођењу, као и сонгови испуњени снажним осећањем изгубљености, апатије, али и скривене наде у бољи свет, као покушај да се отвори полемика на теме немоћи и жеље за променом. Знатно скраћен текст ове драме, изводио је глумачки ансамбл у којем се истакла Милица Стефановић као Ребека Вест. Треба указати и на сценска тумачења Ивана Ђорђевића као Ректора Крола и Јована Белобрковића у улози Росмера.

[/restrict]