Плес над вулканским гротлом

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Пуки посматрачи, све блеђи актери на светској сцени: Беспомоћни (иако политички кочоперни) Европљани нашли су се у вртлогу све опаснијих руско-америчких конфронтација, које једни означавају као захуктавање новог хладног рата, док други верују и упозоравају да је (већ) у току Трећи светски рат, иако не фронталан, али (сигурно) већ „на парче“ 

Политички пророци показали су се као веома непоуздани. Па ипак, иако је у њиховим предсказањима, и онима новијег датума, било далеко више (кардиналних) промашаја него „погодака“, они, упркос свему, не одустају. И при том су крајње несагласни не само у проценама онога што ће бити него и у оценама онога што је било и онога што се збива у овом часу, ту, пред нашим очима.

Неко је приметио да су политички и финансијски моћници, које сваке године окупља (монденски, и Манов) Давос, само у минулих неколико година, у својим предсказањима, драстично превидели главне догађаје и појаве: 2014. (грађански) рат у Украјини, (крвави) излазак на светску сцену Исламске државе, избегличку кризу 2015, њене размере и (политички) разарајуће последице, „брегзит“ 2016, с такође још непредвидивим, а (потенцијално) растакајућим последицама за Европску унију и саму Велику Британију – могло би се, наиме, и у крајњој, макар мало вероватној, консеквенци, догодити да се и једна и друга, чак, распадну.

[restrict]

РАШТИМОВАНИ ОРКЕСТАР У том (раштимованом) оркестру политичких трустова звучних фирми и разглашених имена, нема, на пример, сагласја ни око тренутно најактуелнијег „баука“ који кружи планетом: хладног рата. Расутост у оценама и проценама које га прате је, заиста, невероватна: за једне је реч о новом (другом, још опаснијем) хладном рату, за друге о наставку оног старог, који, једноставно, иако се у то, славодобитно и тријумфалистички веровало (Фукујамин „крај историје и свих идеологија“, с дефинитивном победом западног „либерализма“), није угашен с рушењем Берлинског зида, до све учесталијих, и све драматичнијих, упозорења да смо се већ суновратили у Трећи светски рат, још не (сасвим) фронтално, али сасвим сигурно (и већ) „на парче“…

Нема сагласја ни око тога што је, како се опет веровало, било „запечаћено“ и предато историји као поуздана чињеница: шта је, заиста, значио распад Совјетског Савеза и комунизма? Рађање „интегралне (с глобалним тенденцијама) демократије“ или „катастрофалну грешку“ и „вулканску ерупцију“ која је, у почетку, погађала најближу политичку околину (чланице источног блока), а потом, последично неминовно, иако не и очекивано, на планетарни поредак ствари који се пола века слагао и дефинисао, политички, идеолошки, војно, економски и идентитетски. 

С рушењем Берлинског зида срушен је један свет који је почивао на равнотежи страха, а заменио га страх од неравнотеже, у којем је једна, и једина преостала, (опасно) непредвидива суперсила, САД, иако хаотично, али снагом неспорне, колико војне, толико и економске моћи, „диктирала темпо“, глобализацијом и (најчешће насилним) „извозом демократије“.

Захуктали процес глобализације почео је, у међувремену, да се круни, хлади и јењава. У току је обрнут процес, такође захукталих дезинтеграција, који је озбиљно уздрмао и највећи, заиста историјски подухват те врсте, онај на европском тлу, Европску унију, с „бекством“ у националне идентитете (пример „брегзита“ и „националног освешћивања“ у мађарском, пољском и, све уочљивије, италијанском случају) и ступањем нових актера, с наглашеним амбицијама и моћима на светску сцену, препорођене Русије и нове (не само економски) суперсиле Кине. И све се то збива науштрб доскора (пре)доминантне силе, Америке, и у колизији с њеним интересима.

МОЋНА, ВИШЕ НЕ И ПРЕМОЋНА Америка је, дакако, и даље, у сваком погледу и свим „параметрима“, моћна сила, али више не и премоћна. Њена (пре)моћ се у минуле две деценије озбиљно крунила (безглавим) срљањем у многе ратове, у које је, од Авганистана до Ирака, преко Либије, остала и данас „заглибљена“, финансијске и друге кризе. У грозничавом, све драматичнијем покушају да спаси што се још спасти може од некадашње неприкосновене позиције, и опсесивног осећања „изузетности“ које је дубоко ушло у америчке „гене“, Вашингтон се све отвореније, и све оштрије, сукобљава с интересима и нараслим амбицијама других сила. У овом часу најдиректније с интересима и амбицијама (Путинове) Русије, иако, потенцијално, још драматичније, с интересима и амбицијама Кине, која сопствену позицију суперсиле гради промишљено, стрпљиво, наглашено енергично и одлучно.

Готово закономерни, неминовни руско-амерички, још увек превасходно вербалан и дипломатски, сукоб, који би, по некима, лако могао да склизне и у оружани, почео је оног часа када је, једно време понижена, Русија почела да се усправља и да радикално мења поредак који јој је, после распада Совјетског Савеза, био наметнут.

У том отпору старом поретку, и успостављању новог, долази до озбиљног варничења: Америка би да се по сваку цену врати на (већ изгубљену) позицију неприкосновеног жреца и неупитне моћи, што је, очигледно, неизводљиво, и у том грозничавом покушају суочава се с Русијом као, тренутно, највећим изазовом. И чини, по уверењу и неких њених пријатеља и савезника, (опет) кардиналне грешке. Уместо партнерства и координације с Русима, без којих се, очигледно, више не може решити ниједан, потенцијално експлозиван светски проблем, као на примеру иранског нуклеарног програма (и проблема), Вашингтон, све учесталије, посеже за конфронтацијама и провокацијама.

У току је, наиме, снажна кампања на Западу, иницијално увек и по обичају покретана из вашингтонског центра, демонизације руског председника и (програмирано) ширење (готово паничног) страха у ширем европском простору, с „епицентром“ у балтичким земљама и Пољској, од наводне руске агресије. Подстичући тај страх и осећај несигурности, НАТО, по америчком „бефелу“, размешта тамо, што ближе руским границама, војнике и оружје, које би, и по процени западних војних експерата, у случају стварне руске агресије, било беспомоћно и најпре уништено. Снага и смисао читавог подухвата је мање у „стратегији одвраћања“, а више у – провокацији. Тако је бар доживљавају у Москви.

РУСКИ ГЕНОМ И ЕВРОПСКИ ПРОЈЕКАТ Професор Сергеј Карганов, саветник у уреду председника Руске Федерације за спољну политику и један од идеолога „новог руског (спољнополитичког) курса“, у једном интервјуу за „Шпигл“ усталасао је немачку јавност директним исказима који су деловали алармантно.

Карганов, наиме, каже неувијено и директно, оно што, уосталом понавља и Путин: приче о томе да ми желимо да нападнемо балтичке земље јесу чист идиотизам. Зашто НАТО тамо пребацује оружје и војну технику? Замислите шта ће се с њима догодити у случају кризе. Ако дође до кризе, управо то оружје ће бити уништено. И потом следи реска порука једног од најутицајнијих људи у Москви: Русија више никада неће ратовати на својој територији. И још: ако се НАТО одлучи да нападне једну нуклеарну силу, каква је Русија, биће кажњен…

Останимо још мало код Карганова, и његових недвосмислених порука. Ми желимо, каже, статус велике светске силе. Од тог статуса не можемо одустати, он је постао у последњих три стотине година део нашег генома. Ми желимо да постанемо центар велике Евроазије, зона мира и сарадње. Карганов подсећа да је био један од иницијатора (руског) заокрета ка истоку. Убеђен је, међутим, да не треба окретати леђа Европи. Треба тражити нове путеве да се у односе Русије с Европом удахне нови живот.

Ако би европски (интеграциони) пројекат пропао, то не би донело ништа добро ни Русији, осим неких успутних, тактичких користи: да искористи неслагање у европској фамилији, и понеког од њених чланова превуче на руску страну, што се, подсећа, и сада догађа. Опасности евентуалног краха европског пројекта су, међутим, веће од привидне користи: Европа би могла, на крају, да постане далеко тежи, и опаснији, партнер него што је сада. Могло би се (лако) десити, упозорава Карганов, да се Русија нађе између Блиског истока, на коме ће се наставити нестабилност, и Европе у којој ће та нестабилност бујати.

Његов колега Фјодор Лукјанов, председник Савета за спољну и одбрамбену политику у председничком уреду, нема, међутим, илузија о садашњој Европи. Европа, по њему, уопште не постоји као политички актер. Она је и у јеку Хладног рата била у чврстом савезу с Америком, али су Француска (примедба аутора овог текста: посебно током мандата Шарла де Гола), Немачка (посебно у време Вилија Бранта) и Италија (период социјалистичких влада и „еврокомуниста“) налазиле начина да играју посебну улогу. Нису биле самостални играчи, али су имале маневарски простор и биле (прилично) корисне у сузбијању ескалације.

Сада с Европом није тако. И није проблем, каже Лукјанов, у том што је Европа у већој мери постала проамеричка. У питању је нешто још горе: Европу је захватила унутрашња слабост и она сада „само по инерцији покушава да игра некадашњу глобалну улогу“. Европа више не постоји као међународни фактор. Појединим (европским) земљама (а међу њима је Француска) тешко је да то прихвате. У страху од сопствене слабости, покушавају да се закаче бар за неку међународну тему. Не могу ништа самостално да ураде, приклањају се америчкој линији, покушавајући при том (у неким случајевима) да буду „већи католици од папе“.

ПОВРАТАК БРАНТУ Шта у садашњем руско-америчком, хладноратовском плесу над вулканским гротлом, у времену велике европске кризе, па и све драматичније кризе саме демократије у сопственој кући, чине и како се понашају Немци? Јединственог, и једнозначног, одговора на то питање нема. Пред питањем „како с Русима“, у готово драстичном раскораку су политика и медији, с једне стране, и, с друге стране, немачка јавност. С протоком времена, и приближавањем избора за Бундестаг, та раселина је све уочљивија и унутар владајуће коалиције, па чак и самом табору конзервативаца, између две „сестринске“ странке, Хришћанско демократске уније (ЦДУ) и (баварске) Хришћанско социјалне уније (ЦСУ).

Већина Немаца, према свим, па и најновијим истраживањима, противи се било каквој, поготову ратној, конфронтацији с Русијом. Па су у том склопу и контексту против не само пооштравања него и даљег опстанка санкција Русији, последње од опција које су остале на располагању Западу, пошто су оне две потенцијалне, и високо ризичне – директан војни судар и увођење зоне забрањених летова над Сиријом – отписане као провоцирање Трећег светског рата, на чему и даље инсистира канцеларка Ангела Меркел.

„Млађи“ партнер у великој коалицији, социјалдемократе, почињу све уочљивије да се дистанцирају од канцеларкиног „тврдог става“ према Москви и Путину. Меркелова бива у томе све усамљенија и у сопственом кабинету: ни Хорст Зехофер, лидер Хришћанско социјалне уније (ЦСУ), није спреман да је у томе следи. Већа брига су јој, међутим, социјалдемократе: њихови лидери, шеф партије (министар привреде и вицеканцелар) Зигмар Габријел и шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер очигледно су решени да у изборној кампањи (парламентарни избори су, иначе, у септембру следеће године) на своје заставе истакну, опет, мировну политику какву је, у своје време, практиковао, и у односу према Москви, њихов велики претходник и идол Вили Брант. Политика попуштања и дијалога, уместо конфронтација и санкција, постаће, по свему судећи, главни њихов слоган и пут до поверења бирача. Већ су „пробни“ скупови са спољнополитичким темама, у чијем средишту су, неизоставно, Руси, показали да би „враћање Бранту“ могло да се политички веома исплати.              

[/restrict]