О стиде, где ти је румен

Драгомир Антонић 

Одувек је било особа без стида. Знало се какву су они опасност представљали за друге људе и заједницу. Зато се стид и стидљивост никад нису сматрале за ману већ за врлину

Кад нестане стида све постаје дозвољено. Бестидан човек све сме и све му је дозвољено: зверства, лаж, убијање, похлепа, превара, обмањивање. Нема ничег што ће човека без стида – ако се таква особа и може назвати човеком – спречити да учини зло које је разумном човеку немогуће смислити.

[restrict]

ОДРИЦАЊЕ ОД ТРАДИЦИЈЕ Одувек је било особа без стида. Знало се коју они опасност представљају за друге људе и заједницу. Зато се стид и стидљивост никад нису сматрале за ману већ за врлину и кроз све време људског трајања мудри људи су упозоравали да губитак стида код човека може довести и до нестанка људског рода.

Давно, седам стотина година пре Христа, антички писац и сељак записао је: Право јачег ће владати, а стида ће нестати посве! Написао је овај стих, поред многих других, упозоравајући човека далеке будућности на опасност која му прети када стида потпуно нестане. Хиљадама година се о стиду пише и какву би катастрофу његов нестанак могао изазвати. Лако је те записе пронаћи јер нема писца од имена који о овом благодарном осећању није писао.

У српској народној традицији стидљивост се тумачи као врлина. Бити стидљив значило је поштовати себе и своју породицу. Неће озбиљна особа учинити неку неподопштину због које ће се касније стидети или срамотити – мада ове две речи у народном тумачењу немају потпуно исто значење – или не дај Боже своју породицу и род осрамотити. 

Српска народна пословица: Срамота се не пере лако управо о томе говори или Боље ти је изгубити главу неко образ окаљати јасно говори о менталном склопу Срба и српског народа. О свеукупном чојству, српски великан Његош је написао стихове за сва времена. Препуна је српска народна поезија описа стида, јунаштва, чојства и свих врлина које се данас изврћу поспрдном тумачењу, јер важно је бити „модеран“ променити свест и одрећи се традиције која нас је очувала и сачувала. Чега се паметан стиди тиме се с ума сишавши поноси записано је међу народним изрекама.

Веселин Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, за биљку стидак бележи следеће: „Стидак има бео цвет и у средини мало црвен. Срби приповедају да је оно црвено од пре веће било, па онда сваког дана бива мање, јер нестаје стида међу људима“. У селу Доњој Трепчи општина Чачак живео је и радио као абаџија Милија Николић – Брбљо, који кад би видео или чуо за неку неподопштина знао наглас завапити: О стиде, где ти је румен!

 

ПРЕПОРУКА ЗА КАРДИНАЛА Јована Дучића, српског песника није потребно представљати. Он је рекао реченицу коју никад, а поготову данас не би смели да заборавимо: „ Хрвати су најхрабрији народ на свету, јер се ничега не стиде!

Зато нека нас не изненади што су римокатолички главари стално нешто незадовољни. Смета им Србија, Срби, православље а сад им је на мети Свети Николај Велимировић. Све друго – убијање православних Срба у Независној држави Хрватској, покрштавање православних Срба у Зависној држави Хрватској уз уобичајено пребијање српских ватерполиста, стрелаца и терање оно неколико преосталих Срба у Сплиту да се одрекну православља макар прешли у Хари Кришну је дозвољено. Могу бити све само не смеју бити православци.

Сваки злочин учињен над православним Србима се може оправдати, али да владика Николај буде проглашен за светитеља то је неопростив злочин. Тако бар рече надбискуп Станислав Хочевар. Није му ово први пут. Злобници би рекли не ради он због владике Николаја, већ да се умили хрватским кардиналима не би ли некако и он ставио на себе кардиналске еполете. Целог живота бити надбискуп код толиких кардинала за њега значи да је велики губитник. Кад Хочевару пропада каријера онда нестаје сваког стида. Надбискуп а човек без стида. Какав би тек био кардинал.

Није надбискуп једини кад је каријера у питању. Има их доста. Човек који тврди да је професор, епидемиолог а одазива се на Зоран Радовановић познат по изјавама да је осиромашени уранијум безопасан написа следеће: „Када се унесе путем хране, воде или удисањем у организам врло брзо, унутар неколико дана највећи део се излучује путем мокраће. Мање количине се задржавају у организму, пре свега костима и бубрезима, а елиминација путем мокраће траје неколико година.“

Написа, без стида бар према умрлима, или од рака оболелој деци, женама, младим и старим који болест добише од НАТО монструма и њихових отрова којим засуше земљу Србију 1999. године. Одрекао би се он ових речи, али како онда постати академик. 

[/restrict]