Насиље у сигурним кућама

Пише Мара Кнежевић Керн

Породичним насиљем над децом уместо криминалистичке службе баве се социјални радници којима је дато овлашћење да по сопственом нахођењу и афинитету предузимају мере 

Медијска кампања под слоганом „заштитимо децу“ поприма агресивне одлике, као да се ради о производу широке потрошње. Ствара се утисак да је српски народ постао до те мере насилан, не само према суседима већ и према сопственој деци, да га треба ставити под старатељство. У надзорном одбору за увођење ванредних мера доминирају правници, чија се не пориче, а „експерти“ за збуњивање јавности увежбавају методе „доктрину шока“.

 

ШТА СЕ ИЗА БРИГЕ КРИЈЕ Уместо јавне расправе о последицама транзиционог холокауста, родитеље проглашавају за главне кривце што нам генерације рођене под крилима Милосрдног анђела показују симптоме хроничног стреса. Адреса на коју кројачи закона шаљу оптужницу је породица, а осумњичени су мајка и отац.

Искуство говори да иза логореичне вербалне бриге за „нашу децу“ стоји новац, а како се он убира и којим се механизмима дели плен говори искуство северноамеричке сиротиње изложене хроничном насиљу институција за „заштиту деце“.

Вишегодишња пракса центара за социјално старање састоји се у потрази за денунцијантима (комшијама, учитељима, педијатрима) да би се на основу пријаве (може бити и анонимна) приступило насилном упадању у кућу уз отимање детета (понекад и све деце) које се потом смешта у колективни сабирни центар одакле га лиферују у руке „старатеља“ (приватних предузетника) чије људске и етичке квалитете нико не проверава. Деца су предавана чак и осуђиваним педофилима, за шта нико није сносио одговорност.

Пред родитељима у Србији стоји одговоран задатак: тражити учешће у измени закона, уз захтев да се у закон уграде механизми за заштиту деце и породице од заштитара. На родитељима је да предузму мере против оних што закон о породици кроје по кулоарима, иза затворених врата, без присуства оних који – од настанка света, силом природних закона – имају искључиво право да штите потомство.

[restrict]

РАД ПО УЧИНКУ До које мере су портпароли канцеларије Замка арогантни, сведочи званичан одговор дат групи грађана од стране чиновника, постављеног на шалтер за контакт с јавношћу. Забринути због праксе одвајања детета од старатеља, с којим је дете успоставило дубок узајамни емотивни контакт, и предаје странцима, грађани су покушали да покрену дијалог равноправних. Њихов апел није смекшао „експертско“ срце чиновника за везу, што се види из арогантног упозорења да му се „не мешају у струку“, уз савет да у оваквим случајевима треба „искључити емоције“.

Можемо очекивати да се – уместо поезије посвећене родитељској љубави – деци сервирају садржаји којима се инсинуира да би отац могао бити силоватељ, а мајка саучесник.

Добре тете, задужене за социјалну бригу, већ најављују институционализацију саслушавања детета од стране неколико инстанци, све док се истражитељи не увере да у диму има ватре. А с обзиром на то да се ради по учинку, а посла ће бити преко главе, није немогуће да се експерти за толику „напаствовану“ децу регрутују из приватног сектора. У Америци је ова услужна делатност увелико у рукама приватних агенција.

О последицама приватизације и комерцијализације рада социјалних служби у Америци сведочи извршни директор службе National Safe Child Coalition (NSCC) Тами Стефано, која годинама прати рад Центра за заштиту деце (Child Protection Service – CPS). Она износи пред јавност малверзације и криминалне радње у које је умешан и Породични суд (Family Court) у Каунтију, а бројна сведочења говоре о криминогеном профилу социјалних радника из Центра, што су одузету децу предавали хранитељима, међу којима су били и осуђивани педофили и трговци децом. Лос Анђелес тајмс пише да је преко 1.000 осуђиваних сексуалних напасника добило лиценцу ЦПС-а да се баве старатељством, а подаци о трговини сексуалним робљем у Калифорнији говоре да је већина жртава била под надзором овог центра и да нестанак деце никад нису пријавили. Нити их закон на то обавезује.

 

ХАЈКА НА РОДИТЕЉЕ Паралелно са оркестрираном хајком на родитеље (национална ТВ је дала простор особи која тврди да је свако четврто дете у Србији изложено сексуалном насиљу), одиграва се вулгарна еротизација деце најављеним увођењем „васпитних“ садржаја у обданишта која ће им бити преношена „већ од треће године“. Врата предшколских установа ускоро ће бити отворена за курсисте „стручњаке за финесе оралног секса“, након чега следи вакцинација предшколаца против сексуално преносивих болести.

Међу вицкастим правним дефиницијама за, чини се, неограничен број радњи третираних као породично насиље, налази се и најава кажњавања „економског насиља“ (идеално за манипулацију с децом сиромаха). Нејасно је да ли ова клаузула предвиђа могућност да незапослени родитељи у Србији због „економског насиља“ туже државу.

Госпођа Стефано наглашава да је породично насиље над децом злочин, и да се злочином баве криминалистичке службе стручне за откривање починиоца злочина. У пракси се овим злочинима баве социјални радници којима је дато овлашћење да по сопственом нахођењу и афинитету предузимају мере „заштите“ организовањем акције упада у породични дом уз одузимање деце.

Шта се даље дешава са пријављеном децом може се видети из судбине девојчице, одведене из куће у прихватни центар, опасан високим зидовима, под сталним надзором стражара. Убрзо је породица открила да је девојчица нестала, као и њене три другарице којима се изгубио траг. Мајка је тек након годину дана пронашла кћер, затворену, сексуално искоришћавану и злостављану. Испоставило се да су социјални радници типовали девојчице, омогућивши мафији да их се докопа.

 

ЗАШТИТА ДЕЦЕ КАО БИЗНИС ЦПС у Америци нема обавезу да пријави нестанак детета, што је додатно криминализовало овај „услужни“ сервис. Радници из Центра служе као информатори заинтересованим клијентима, којима за добру напојницу дају податке о деци.

„Заштита деце“ је бизнис што доноси Калифорнији велику финансијску корист, будући да за свако дете одвојено од породице држава добија приличну суму новца. За болесну децу, којој је потребна „посебна медицинска нега“, клинике примају посебна средства, а пракса „медицинског киднаповања“ спроводи се уз помоћ болничких лекара и социјалних радника што за позамашну провизију типују жртве.

У трансакције у вези с децом уграђују се и фармацеутске куће, с којима су у вези центри за прихват одузете деце. Социјални радници су мотивисани да децу проглашавају за болесне како би их проследиле психијатрима обученим да преписују медикаменте у енормним количинама. У ланцу су, сем адвоката, и судије, што се види из одлуке судије из Лос Анђелеса који је наложио „лечење“ дечака због дијагнозе „пркосан и својеглав“. Дете су подвргли електрошоковима, за које је мајка морала да плати 7.000 долара недељно. Стефан сад има 23 године а мајка још увек отплаћује дуг и отплаћиваће га још деценију. Она никад није сазнала где је њен син одведен на модификациони дрил.

Тами Стефано је због својих извештаја изложена чак и претњама смрћу, али она не одустаје, тврдећи да је због појачане „бриге“ за децу и све већег издвајања средстава за сигурне куће дошло до скока интересовања криминалних група, чија заштита долази из највиших кругова.

Једна од ретких особа из врха власти, сенаторка из Џорџије Ненси Шефер подигла је глас против криминализовања ЦПС-а, али је касније нажалост преминула. Њен предлог звучи разумно: „Деци треба помоћи ван институција, уз подршку породици. Све остало је трговина.“   

 

[/restrict]