Националистичка реторика по Јоханесу Хану

Пише Драган Мраовић

Европски комесар врши предизборни притисак на српско бирачко тело, узурпира слободну вољу грађана Србије и меша се у унутрашње послове суверене државе

Европски комесар за суседство и политику проширења Јоханес Хан недавно је изразио „забринутост због могућности раста националистичке реторике пред председничке изборе у Србији“ и додао „да према ономе што сам већ чуо о томе ко ће на њима учествовати, постоји ризик од јачања националиста…“. Оваквом изјавом господин Хан врши предизборни притисак на српско бирачко тело, узурпира слободну вољу грађана Србије и меша се у унутрашње послове суверене државе, што је иначе шовинистичка логика одређених међународних кругова који већ две деценије кажњавају и понижавају искључиво Србију, само зато што се усудила да се супротстави неоколонијализму, неолибералној политичкој коректности и мешању у унутрашњу политику суверених земаља. Уз то, његова дефиниција национализма је етимолошки погрешна, јер појам национализам вуче корен од француске речи nationale – национални, народни, државни, па национализам (фр. nationalisme) значи народњаштво, љубав према своме народу, родољубље. Дакле, за шта он унапред оптужује Србе? За родољубље?!

[restrict]

СОРОШЕВСКА РЕТОРИКА Национализам нема негативну одредницу ни у једном западном језику, националисти су родољуби, па зато Американци непрестано истичу да су им најважнији амерички национални интереси. Или је амерички национализам позитиван, а српски негативан, према господину Хану? Шта он, у ствари, покушава да подметне Србима својом сорошевском флоскулом о националистичкој реторици са курсева за Европејце у Будимпешти? Можда шовинизам? Можда се само служи „политички коректним“ речником неолибералне пошасти о чему нови председник САД Доналд Трамп каже: „Ми имамо само илузију демократије, а заправо смо под контролом неколицине носилаца специјалних глобалних интереса који намештају систем, а наш систем је намештен… Корпоративни медији у нашој земљи се више не баве новинарством, они заступају политичке привилеговане интересе који нису различити од интереса било којег лобисте или финансијске институције… онај ко уздрма њихову контролу сматра се шовинистом, расистом, ксенофобом…“

Хан је применио баш ову сорошевску реторику, којом се меша у унутрашње послове Србије ради политичког притиска на изборну вољу грађана, зарад интереса „специјалних глобалних интереса“ и, наравно, сопствених. Нарочито, пошто је „чуо ко ће учествовати на српским изборима за председника“, он се боји ризика да победи неки српски националиста, а не неки бриселски кандидат. На тај начин Хан своди Србе на парије и подстиче „корпоративне медије“ да стварају негативну слику о Србији.

Аналитичар Драгомир Анђелковић с правом је приметио да „није баш јасно да ли је Хан мислио на Шешеља или генерално на раст евроскептицизма (што Хану смета, јер је евроскептицизам претња његовој фотељи – прим. Д. М.) и националних идеја у Србији. Али он има исте такве случајеве у ЕУ. Погледајте на Аустрију, где ће вероватно десница победити на председничким изборима, имамо и Француску где Национални фронт никада није био јачи. Мислим да у великој мери националистичка реторика у Србији зависи од односа ЕУ. Вероватно би у Немачкој била изразита националистичка реторика када би њој неко пробао да отме Баварску, или када би неко у Француској отворио питање Алзаса“.

Могло би се додати да се Хан боји победе неког национално оријентисаног кандидата који ће бранити национални интерес Србије, а да покушава да наметне неког евроунијатски оријентисаног кандидата који би бранио „глобалну структуру моћи која је одговорна за економске одлуке које су опљачкале радничку класу, оголиле државу од богатства, и пребациле тај новац у џепове неколико великих корпорација и политичких тела…“, да парафразирамо новог председника САД Трампа. Ханова забринутост Шешељевом кандидатуром није ништа према његовом страху какав би био да чује да би на следећим председничким изборима у Србији могао да се кандидује Војислав Коштуница, јер би он сигурно победио сваког Хановог миљеника и бранио српске националне интересе, а не бриселократску демагогију.

 

ДИЈАНА ПАВЛОВИЋ Међутим, док Хан унапред оптужује Србе за „национализам“, што је његов еуфемизам за шовинисте, расисте и ксенофобе, ни он, а ни било ко из Брисела се не обрушава на еклатантне случајеве расизма унутар ЕУ тамнице народа. Заиста није схватљиво да нико из Уније није скренуо пажњу на растући италијански расизам и шовинизам, већ само на српски „национализам“. Можда и зато што владајући италијански естаблишмент нема намеру да „уздрма Ханову контролу над Италијом“, да парафразирамо опет Трампа, као што би српски „националисти“ „уздрмали ту контролу над Србијом“.

У таквој Хановој ЕУ је Дијана Павловић доживела расну дискриминацију само зато што је она етнички Ром пореклом из Србије, родом из Врњачке Бање, кћи Народа ветра, народа који опстаје упркос својој несрећној историји захваљујући својим несумњивим способностима за преживљавање. Она је и италијански држављанин, удата за Италијана који је физички нападнут 4. новембра пред својом кућом у Милану, оштећена му је бубна опна, била је потребна и хируршка интервенција, уз повике: „Твоја жена је Циганка!“ То се десило, како је и сама рекла у једној прилици, и током бомбардовања Србије, „можда зато што сам била Српкиња у Италији, баш у време када је Србија оптуживана за међународне злочине…“ Баш тако је рекла: „Српкиња.“

Дијана Павловић је српска „Циганка“. Српска Ромкиња. Потписнику текста је увек било племенитије и лепше звати ове наше сународнике Циганима него Ромима. Поетскије је, али нека им буде како они желе да се зову. Поштујемо њихову вољу. Дакле, ова српска Ромкиња је дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду. Глумица је, али се успешно бави и многим другим уметничким активностима у Милану, где живи. Пише, преводи, организује разне манифестације и активно се залаже за права Рома. Говори, поред српског, свог матерњег језика, и енглески и италијански. Али неко у ЕУ има предрасуде према одређеним етносима. Као и господин Хан према српском „националистичком“ етносу.

Није само Дијана угрожена у евроунијатском рају. Породица са дететом од седам година, која станује на периферији Милана, боји се да оде у куповину или изведе пса у шетњу испред зграде, јер је класификована као „циганска породица“. Случај је пријављен полицији.

Занимљиво, нико у Италији није приметио да је Ром познати глумац Кабир Беди, чувен по улози Сандокана, а та се серија вртела годинама на апенинским телевизијама. Или индијског порекла. Свеједно, он и Дијана Павловић имају исти корен. Па зашто њега не нападају италијански Европејци да је Циганин? Можда зато што није Србин, а Дијана је рекла да је Српкиња. Дијана и Кабир су лепи и паметни, врсни у својим професијама, она и факултетски образована, само што Кабира нико још није напао само зато што је „Циганин“.

 

ЕВРОПСКИ РАСИЗАМ Зна ли Хан колика је улога њега и њему сличних у овим расистичким испадима, јер већ две деценије распирују мржњу према Србима на Западу. Да ли нам у том циљу лепи етикету „националиста“? Шта то нама спочитава господин Хан? Нама Србима којима су 1999. године, када су нас бомбардовале Ханове бриселске еврократе, иако чак ни српским националистима никада не би пало на памет да бомбардују Хана, Роми Србије пружили руку паролом „Срби, нисте сами, ми Роми смо са вама“. Није ваљда да су то урадили зато што сматрају да су Срби „националисти“, односно у преводу са Хановог „политички коректног говора“ – шовинисти?

Овакво понашање према Ромима у Италији многи су покушали да припишу утицају партије „Лига за север“, али то није сасвим тачно, јер тога има и на југу Италије. Рецимо, у Барију је затражено да два младића не долазе више да играју рекреативни фудбал, јер су Роми. И то су тражили „рекреативци“ међу којима су скоро сви играчи били професори универзитета, лекари…

Џо Формађо, градоначелник места Албетоне, рекао је у једној радио-емисији да „црнчуге и Цигани имају нижи степен интелигенције“. Зато им је забранио да долазе у његово место и написао је на табли, на улазу у свој градић, да такви у најбољем случају морају само брзо да прођу кроз његов ранч, да „нећемо оклевати да пуцамо“, јер „ми овде имамо стрелиште, највише дозвола за ношење оружја у целој регији Венето, и нећемо да ико долази да нам смета, такви код нас ризикују живот!“

 

ДВОСТРУКИ СТАНДАРДИ Не знамо како ово класификује господин Хан у својој ЕУ, али није се огласио не само он већ нико из Брисела да би изразио забринутост због италијанског „национализма“. И нико од еврократа није рекао ништа на рачун ове, не „националистичке“ већ расистичке реторике италијанског градоначелника. Наравно, ово су екстремни јавни случајеви у Италији. Нису Италијани шовинисти, нити расисти пар екселанс. Али могли би бити „националисти“ по Хановој дефиницији, јер увек се чује у јавности придев „италијански“. И где треба и где не треба. Италијански производ, италијанско море, италијанска застава, италијански град, италијанска музика, италијански шпагети… А зашто је то исто лоше код Срба? Зашто песма „Sono un italiano“ није националистичка, а „Ја сам ја, Јеремија“ – јесте? Или исту појаву господин Хан различито вреднује, па када су у питању његови то је европејско, а када је реч о Србима онда је то националистичко. Откуда му идеја да дели српске политичке лидере на националисте и остале? Да он бира Србима председника? Није ли то његово понашање најцрњи политички шовинизам, неолиберални колонијализам и агресивно мешање у унутрашње послове суверене Србије? Шта је порука? Вероватно: ако ви Срби изаберете онога ко ће да ради за вас, а не онога ко би радио за нас, онда сте „националисти“. Ако буде тако – следе казне, нећемо вам отворити безглавља… Наравно, Хан не схвата, у својој црно-белој неолибералној логици, да баш такво понашање изазива код Срба супротни ефекат – инат. Али то није реч коју је лако превести на западне језике.

ДЕ ГОЛОВА ПО(Р)УКА

Немушти су били коментари наших политичара на овакве испаде не само европског политичког комесара већ било ког званичника ЕУ или САД. Његов иступ, увредљив за српски народ, само је најсвежији. Нико од наших политичара не води рачуна о достојанству српског народа и не парира оваквим клеветама унијатског званичника. Зато је поучан за наше данашње „главаре“ догађај који се десио пре него су се они већма и родили. Наиме, негдашњи југословенски амбасадор у Паризу Марко Ристић, не само дипломата већ и писац значајан за српски књижевни надреализам, отишао је код Де Гола да покуша да ућутка неког ондашњег југословенског политичког емигранта, професора филозофије, који је жестоко писао против Броза, и рекао је да је тај човек побегао из земље због криминалних дела (што није било тачно), а добио је политички азил и држављанство Француске. Де Гол му је одговорио: „Господине Ристићу, нека вам ово буде последњи пут да сте пред француским председником говорили лоше о неком француском држављанину, макар он био и лопов!“

Када ће неки наш председник било чега то исто урадити када неки Хан говори лоше о Србима у Србији? И да ли ће српска амбасада у Риму уложити протест италијанској влади због националног и расистичког вређања Дијане Павловић, јер је она и српска држављанка? И да ли ће српска влада изразити забринутост због шовинистичке реторике у ЕУ која нараста пред њен распад, а огледа се у увредама упућеним Дијани Павловић ових дана, баш док нама Хан спочитава национализам?

Чега се то боји Хан да ће му се десити у Србији, док ћути о ономе што ће му се десити у Француској? Зар не зна ону библијску, „а зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у своме оку не осјећаш“ (Мт 7,3)?          

[/restrict]