Ламент одлазећег амбасадора

dragomir-antonic-BWДрагомир Антонић 

Како је после критика упућених на рачун Владе Србије амерички амбасадор почео напрасно да хвали њен рад

Све је за време, а Бог довека, забележио је народну изреку протојереј Милисав Д. Протић у својој књизи Јеличанке. Проповедао је православну веру по Драгачеву. Драгачевце вери и Светом јеванђељу учио, а од њих народну мудрост слушао, бележио и потомству оставио. Ваља његове записе повремено читати, записаних мисли се присетити, док је човек у снази или верује да је на високом положају где ће вечно остати. Тад се мора мудрост исказати, скромност показати и благодаран према другима бити. Што је особа на „вишем“ овоземаљском положају, то би ваљало да буде што снисходљивија у општењу са онима који су на „нижем“ месту.

[restrict]

ПОДСВЕСНИ НЕМИРИ Народне изреке сетио сам се ових дана читајући изјаве америчке екселенције у Београду, иначе у одласку. Можда екселенција не зна да је одлазећа, али то није важно. Немам разлога да бринем о каријери наших екселенција а камоли америчких. Њен одлазак олакшаће живот лекторима и политички коректним евроунијатским уредницима. Неће више бити дилеме око презимена јел’ Скот или Скат. Писаће се и читати Скот, како је и било пре именовања. Славни амерички глумац Џорџ Скот се увек у Срба тако писао и читао. Кели Скот, амерички астронаут, Линч Скот писац, никад нису у српском језику писани као Скат или скатови. Једино је презиме његове екселенције писано и изговарано различито. Скот или Скат? Каква дилема.

Мора се увести стандардизација српског језика, или се објаснити евроунијатским  уредницима да је правопис ослобођен политичких предрасуда. Своје подсвесне немире нека испољавају у специјализованим ординацијама, а не пред читаоцима. Изјаве екселенције Скота у последњих неколико недеља су веома занимљиве. Пре Митровдана упозоравао је владу о разним питањима. Уживао је у Ноћи вештица или Балу вампира (нисам сигуран који је обичај у питању, јер у српској традицији такве некрофилије нема) са маринцима чија су лица била покривена капама које је носио амерички национални јунак Фантом, те се због њега зову фантомке.

Потом је изјавио да је протест савамалаца оправдан „јер је израз неповерења према влади која није у стању да гарантује безбедност својим грађанима. Грађани имају право да протестују ако се не осећају безбедно“.

 

ГЕНЕРАЛНО ЗАДОВОЉАН Претпостављам да је људе, жене, децу из округа Вако у Тексасу 19. априла 1993, укупно њих 76, побила федерална полиција и национална гарда због велике бриге америчке владе за њихову безбедност. Људи су брутално убијени јер су на приватном имању, ранчу који су купили и платили сопственим новцем, исповедали неку своју веру, и хтели да сачекају крај света или Армагедон верујући да ће се, ако буду сами, спасти или поново наћи у неком бољем свету. Нису никог угрожавали, а право на сопствену веру, као и сопствену заблуду, ако тиме другог не угрожаваш, неотуђиво је људско право. Тако је бар у цивилизованом свету. Екселенција је очито слаб зналац сопствене историје, али је зато била спремна да другима дели лекције.

Изрекао је он још неколико, по сопственом мишљењу, паметних реченица, а онда од Светог Аврамија Затворника, наши стари би рекли, промени плочу, а млади пређе на вибер, односно српски речено поче све другачије да прича.

Хвали владу, њене успехе, ПДВ, БДП, доследну политику… једном речју, нове речи из старих уста. Изрече чак „да је генерално задовољан сарадњом са српском владом, али да су медији у Србији  понекад разочаравајући“. Као да сам ја тајно посећивао Влајковићеву улицу, а затим би те фотографије освануле на насловним странама „разочаравајућих медија“. Пошто је закључио да се америчка спољна политика после победе Доналда Трампа неће мењати, покушао је да ламентира (извините, господине Црњански, на злоупотреби речи ламент) како је он већ 35 година у америчкој дипломатији – значи испунио услове за пуну пензију – да је био сведок промена републиканске и демократске администрације, али да то није утицало на промену америчке спољне политике?! Рече и остаде жив. Ваљда ће неко и поверовати. Или можда жели само да се препоручи за саветника у Влади Србије. Не би био ни први ни последњи амбасадор који је остао у Србији.

Почетак божићњег поста је пред нама. Заборавите на ружне ствари, америчке изборе, страх евроунијата и посветите се својим ближњима. Помолимо се за генерала Ратка Младића, Радована Караџића, Милана Мартића, капетана Драгана и друге српске хероје. Мислимо на њих и неправду која им је учињена. Од нас мало, за њих много.    

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *