КРАЈ СТАРОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА – НОВИ ШЕРИФ У ГРАДУ

Пише ФИЛИП РОДИЋ

САД често, с правом или погрешно, називају „лидером слободног света“. Сада, с победом Доналда Трампа на председничким изборима, Америка има шансе да макар постане „лидер ослобађања западног света“. Да ли ће испунити своја обећања, сада се не може знати, али већ је јасно да Трампов успех представља победу слободе над политичком коректношћу, победу изолационизма над интервенционизмом, народа над моћницима из сенке

Велика је грешка што смо се залагали за изборе на палестинским територијама, а ако смо се већ залагали, „морали смо да учинимо нешто што би одлучило ко ће победити“, рекла је Хилари Клинтон септембра 2006. новинару Џуиш преса Елију Чомском. Десет година касније, пред изборе на којима је учествовала и за које је постојала основана сумња да би могли бити намештени, Чомски је са снимком разговора изашао у јавност. Логичко питање које се поставља јесте да ли су Хилари Клинтон и њено окружење, ако су сматрали да треба „штеловати“ изборе у другим земљама, мислили да би, можда, требало намештати и домаће изборе, или макар не излазити на њих ако се већ не може учинити „нешто што би одлучило ко ће победити“.

ПОБЕДА ЏУЛИЈАНА АСАНЖА И УЗБУЊИВАЧА Намештање америчких избора?! То је теорија завере и немогуће је у „колевци демократије“ рекли би неки међу којима већина, сада после пораза Клинтонове, проклиње суштину демократије да сваки глас има исту вредност и за пораз „прогресивне идеје“ затуцано америчко „бело смеће“, паланку, необразовану радничку класу и остало. Баш као што су бесни били и када су Британци одлучили да напусте Европску унију. Други, мало боље упућени у ситуацију у САД, говоре другачије – да је крађа на изборима „ствар америчке традиције“.

„Покрадени избори су америчка традиција. Избори су бивали покрадени на сваком нивоу – државном, локалном и федералном. Крађа гласова Џона Кенедија на изборима у Чикагу и, самим тим, Илиноису коју је починио градоначелник овог града Ричард Џеј Дејли је легендарна. Крађа републиканских судија Врховног суда коју су на штету Ала Гора починили на председничким изборима 2000, спречавајући поновно пребројавање гласова на Флориди, јесте још један легендарни пример. Неслагања између излазних анкета и пребројаних гласова на тајно програмираним електронским уређајима за гласање која не остављају никакав траг на папиру, такође су легендарна“, навео је бивши министар финансија у влади Роналда Регана Пол Крејг Робертс десетак дана пред изборно сучељавање Доналда Трампа и Клинтонове.

У том контексту треба посматрати и уочљиво погрешне анкете које су готово једногласно давале предност Клинтоновој. Чињеницу да су готово све агенције и скоро сви медији прогнозирали прво убедљиву, а потом тесну победу Клинтонове треба, по логици ствари, схватити као припрему јавности за неминован Трампов пораз, односно још једну изборну крађу. Медији естаблишмента давали су Клинтоновој 93 посто шансе за победу. Како наводи алтернативни медиј Зиро хеџ, који је спровео детаљну анализу анкета од маја ове године, свега 40 одсто агенција је у својим истраживањима у макар једном тренутку изборне кампање предвиђало могућност Трампове победе. Поставља се питање зашто је преосталих 60 посто толико лоше у свом послу да би предвидели могућност не тесне него убедљиве победе Доналда Трампа. Пол Крејг Робертс указује и на то да постоје извештаји да је достављач машина за гласање у 16 држава (међу којима су неке кључно значајне за исход избора) компанија у власништву Хилариног ментора Џорџа Сороша.

Поред тога, искоришћена су и сва „легална“ средства да се обезбеди победа Хилари Клинтон. Пре свега, обезбеђена је изузетна финансијска залеђина која се у САД сматра круцијалном, јер је досадашње искуство показало да кандидат са највише уложеног новца у кампању побеђује. Према Ројтерсу, Хилари Клинтон је у кампању уложила више од 520 милиона долара, док је Трамп уложио упола мање, 270 милиона и то углавном свог новца. У складу са резултатима избора, Клинтонова је на сваки глас потрошила 8,8 долара, док је Трампов трошак био 4,57 долара. (Замислите само колико се милионера, милијардера, власника капитала и приватних авиона у среду 9. новембра пробудило с озбиљном главобољом због начина на који су протраћили, односно погрешно уложили свој новац.) Како су се медији понашали најдрастичније илуструје пример Њузвика, чије се специјално издање у штампи појавило већ у суботу 5. новембра (три дана пред изборе) са насловном страном „Госпођа председница“ и великим портретом Хилари Клинтон.

Ако је све већ тако, зашто онда избори нису покрадени, Клинтонова није председница, а Трамп поражен? Одговор на ово питање могао би се налазити у лавини скандала који су пратили ове изборе, пре свега открићима „Викиликса“ и хакера, али и људи попут новинара Елија Чомског и часних агената Федералног истражног бироа и њујоршке полиције. Иако су обе истраге које је ФБИ покренуо против Клинтонове заташкане са врха (ова последња толико експресно да испада да је ФБИ прегледао више од 650.000 мејлова за 691.000 секунди – осам дана), оне су показале да у Бироу постоје људи који неће да ћуте и који ће изаћи у јавност уколико дођу до информација да је дошло до некакве преваре, а досадашња искуства су показала да би се до тих информација сигурно дошло на овај, или онај начин. Дакле, Трамп на својој победи, односно на томе што није покраден, највише има да захвали Асанжу и другим узбуњивачима који су до сада у САД били сурово прогањани, посебно током последњих осам година Обамине администрације.

Поред овога што је очигледно, постоји, мора се признати, и теорија да је естаблишмент, односно влада из сенке, против које је Трамп званично водио крваву борбу, са њим из више разлога направила споразум проценивши да је Клинтонова превише израњавана и дискредитована управо овим скандалима да би била употребљива. Да ли је ово стварно, за сада се не може рећи, али ће време и то показати, јер ће се видети да ли ће се Трамп држати свог програма, или ће естаблишменту омогућити да обавља посао као и досад.

НЕИЗВЕСНОСТ И ИЗВЕСНОСТ Да ли ће Доналд Трамп испунити сва своја обећања? Мало је вероватно, пошто се до сада показивало да је у природи политичара да некада у мањој, а некада у већој мери разочарају своје бираче. То је, у сваком случају, за сада неизвесно. Постоје, међутим, извесне ствари, а то је најпре шта би се десило да је победила Клинтонова. Пре свега, то би био прави пакао на међународном плану, посебно у односима с Русијом, која би се суочавала са изразито непријатељском, антируском, антипутиновом, антиправославном, антисловенском администрацијом. Да ли би државни секретар била Саманта Пауер, која је у Савету безбедности УН износила крајње русофобне и неваспитане ставове, или Викторија Нуланд, која је оркестрирала пуч у Кијеву, потпуно је свеједно. Ниједна од њих не би могла с Москвом да успостави ни најрудиментарнију комуникацију, а мало је вероватно и да би неко треће име било боље. Поред њих, на састанцима у Овалној соби седели би вероватно Еш Картер, Џон Подеста и Роберт Кејган, људи који би радо видели ескалацију сукоба у Сирији, помагали терористима Ал Каиде или Исламске државе и другим „умереним побуњеницима“. Ако не директно, онда би макар наставили да то раде преко Саудијске Арабије и Катара, који су и овако доста новца уложили у куповину Клинтонкине оданости. Извесно би било и погоршавање односа, ако не и иницирање неког сукоба, с Ираном и даља деградација ситуације у Украјини. С обзиром на њену богату биографију и све досадашње успехе, само је питање маште у којој би земљи избила нека нова обојена револуција или рат.

Са Хилари Клинтон известан би био наставак, путем глобализације, напора да се по сваку цену очувају једнополарни свет и америчка хегемонија, а имајући у виду да је америчка моћ у стагнацији, ако не и у опадању, то би значило рат против свих који се супротстављају. Све је то извесно. А неизвесно је за сада да ли ће се Трамп држати својих досадашњих принципа који гарантују да у Сирији неће доћи до ескалације, да неће бити провокација спрам Русије које би на крају могле довести до рата, да неће бити притисака на Лондон да одступи од одлуке о напуштању ЕУ, те да неће бити притисака да се по сваку цену усвоји Трансатлантски трговински споразум који многи Европљани не желе… Трамп нуди наду да ће се Америка вратити својим коренима у духу онога како је то његов неуспели републикански претходник Пет Бјукенан својевремено рекао: „Америка је потчинила свет, али је изгубила себе.“ Трамп нуди наду да ће се Америка концентрисати на своје многобројне унутрашње проблеме и одустати од хегемонистичке глобалне стратегије. Таква Америка би, за разлику од ове данашње која је омражена у великом делу света, могла да постане не само партнер него и искрени пријатељ свих других држава и народа. Трампова победа могла би значити потпуно прекомпоновање глобалног система у којем би она могла „поново бити велика“, као што је и обећавао, али не би била једини пол на светској сцени.

Ово је све, као што смо рекли, још неизвесно. Извесно је, међутим, да је без обзира на будуће Трампово понашање и његово испуњавање или неиспуњавање обећања, његова победа кључна прекретница у светској историји попут пада Берлинског зида. Тада је Вашингтон почео да гради нови светски поредак који је сада, Трамповом победом, постао стари светски поредак чији је последњи реликт, по свему судећи, била Хилари Клинтон. Трампова победа пре свега представља успех револта против политичке класе, успех револта против друштвене и културне класе и модела који су покушавали да наметну не само америчком друштву него и читавом свету. Упркос томе што обећава изградњу зидова, а то је једна од ствари коју му његови противници највише замерају, Трамп је својом појавом у ствари срушио много више зидова и то далеко важнијих од зида који планира да направи. Трамп је пре свега срушио зид политичке коректности који је више притискао грађане и Америке и Европе од оног који је својевремено притискао житеље Источног Берлина. Срушена је, или је макар напукла, зидина тоталитарне, ауторитарне и репресивне идеологије политичке коректности која је инфицирала западно друштво. И у томе је, извесно је, највећа вредност Трампове победе. После „брегзита“ и сада, после Трамповог тријумфа, широм су отворена врата за обарање дехуманизованог естаблишмента у остатку „слободног света“. Због тога је тај естаблишмент и реаговао тако како је реаговао (видети антрфиле), јер је свестан да опасност од његовог урушавања никада није била већа. Зашто би иначе Оланд, Меркелова, Туск, Могерини, Шулц и остали толико страховали од овог резултата? У Америци се десио управо њихов најгори кошмар – искрени и аутентични представник обесправљеног народа победио је лажљиву и подмуклу маску естаблишмента.

Трамп је показао да се упркос крајње неравноправним полазиштима систем може победити. Против себе је имао медије, истраживања јавног мњења, Хилари Клинтон и њену странку, своју странку, бивше председнике, целокупну елиту. На путу до победе је прво поразио 16 супарника у трци за републиканску номинацију, а потом не само Хилари Клинтон и њену породичну династију већ и династију Буш. Због свега овога мање је битан неизвесни део онога што нам Трампова победа доноси, односно то да ли ће он испунити своја обећања или не. Битно је да је његовом кампањом срушен мит о биполарности у америчком политичком животу и окончано оно што је суштински заиста био једнополарни систем. Рушење једнополарности у највећој светској сили пружа наду да ће једнополарност бити срушена и у другим државама и у свету уопште.          

Светски лидери – од искрених до неискрених честитки

Светски лидери и јавност различито су реаговали на победу Доналда Трампа. Од оних које је ова победа обрадовала и изражавају наду да ће допринети побољшању међународних односа, до оних којима је резултат избора раван катастрофи

Руски председник Владимир Путин први је страни државник који је Трампу честитао на победи. У честитки је изразио наду да ће заједничким радом успети да изведу руско-америчке односе из кризе и остваре искрену сарадњу.

Бивши светски првак у шаху Гари Каспаров, оштри Путинов противник, прокоментарисао је само: „Стигла је зима.“

Немачка канцеларка Ангела Меркел понудила је Трампу „блиску сарадњу“ на основу заједничких трансатлантских вредности, али је показала и да се држи стереотипа о Трампу расисти, мизогинику… „Немачка и Америка су повезане вредностима: демократије, слободе, поштовања закона и достојанства људских бића, без обзира на порекло, боју коже, религију, сексуално опредељење или политичке ставове“, навела је она. Реаговање њеног министра спољних послова Франка Валтера Штајнмајера је, могло би се рећи, још чудније и неодмереније од канцеларкиног. Рекао је да резултати избора у САД нису у складу са оним што би желела већина грађана Немачке и да ова победа значи да „ништа неће постати лакше, а да ће много тога постати теже“.

Најџел Фараџ, вероватно најзаслужнији политичар за излазак Велике Британије из ЕУ, поручио је на Твитеру: „Предајем плашт Доналду Трампу. Честитам, водили сте храбру кампању.“ „Сада имамо председника САД који воли нашу земљу и разуме вредности постбрегзита“, оценио је Фараџ.

Председник Француске Франсоа Оланд оценио је да победом Трампа на председничким изборима у САД „почиње период неизвесности“ и позвао Европу да „буде јединствена“. „Амерички народ је изабрао Доналда Трампа. Честитам му будући да је то нормално у односима две демократске земље. Међутим, морам јасно да кажем да ови избори отварају ново поглавље неизвесности“, истакао је он. Интересантан је податак који је процурио из Јелисејске палате да су Оландови саветници уочи објављивања резултата гласања имали припремљену само једну честитку – намењену Хилари Клинтон. У најмању руку недипломатским би се могло описати и реаговање француског амбасадора у САД Жерара Ароа који је оценио на Твитеру да се после „брегзита“ и избора у САД „свет распада пред нашим очима“. Тај твит је касније обрисао.

Лидерка француског Националног фронта Марин ле Пен честитала је Трампу чак и пре него што су коначни резултати били познати. „Амерички народ, слободан“, навела је Ле Пенова у поруци подршке на Твитеру.

Председник Чешке Милош Земан рекао је да је јако срећан због Трампове победе, оцењујући да је он у кампањи заобишао политичку коректност и бавио се кључним питањима попут миграције. 

Председник Филипина Родриго Дутерте такође је честитао Трампу, поздрављајући успех америчког демократског система и америчког живота. Дутерте је навео да се нада унапређењу односа две земље заснованим на обостраном поштовању, добробити и посвећености демократским идеалима и владавини права.

Кинески председник Си Ђинпинг честитао је Трампу победу и навео да „једва чека“ да сарађује са њим на унапређењу „конструктивних веза“ у циљу избегавања сукоба.

Амерички економиста и нобеловац Пол Кругман назвао је Трампа „мајком свих негативних ефеката“ и упозорио да би новоименована администрација САД врло брзо могла да поништи напредак који су тржишта широм света постигла од финансијске кризе 2008. „Што се тиче економије, као и свега другог, ужасна ствар се управо догодила“, додао је.

Бивши премијер Шведске Карл Билт рекао је да је 2016. била година „двоструке катастрофе“ за Запад. „Ричард Никсон имао је макар солидно разумевање међународне политике. Вешто је маневрисао. Али био је морално искварен. И завршио је осрамоћен“, написао је на свом Твитер налогу.