Косовска независност и „фудбалско“ право

Пише Слободан Иконић

Демократска процедура, поштовање закона и јасних правила, као западних аксиома, не важе када су у питању политички интереси који се, у случају самопрокламоване државе Косово, преламају и кроз спортске (фудбалске) асоцијације – УЕФА и ФИФА

Правна битка којом Србија покушава да поништи одлуку Европске фудбалске уније (УЕФА) о пријему косовског фудбалског савеза у њено чланство поприма неизвесност каква иначе постоји само у чисто спортским догађајима. А у спорту, у фудбалу пре свега, важи израз да је „лопта округла“.
После шест месеци чекања у Суду за спортску арбитражу у Лозани одржано је рочиште поводом жалбе Фудбалског савеза Србије на одлуку о пријему такозваног ФС Косова у чланство УЕФА. Само се још чека коначна одлука Арбитражног суда, а ту се већ осећа „зебња“, иако би у праву, за разлику од фудбала, исход требало да буде линеаран и да јасно происходи из тумачења закона, а не из непредвидљивог кретања округле лопте.

ПОЛИТИКА АРБИТРАЖЕ Не би се рекло да је случајно немачка штампа кренула у кампању за Косово баш уочи заседања Арбитражног суда у Лозани, не скривајући, попут „Франкфуртер алгемајне цајтунга“, а то преноси и „Дојче веле“, да је одлука Међународног суда за спортску арбитражу (ЦАС) на жалбу Србије поводом пријема косовског савеза у Европску фудбалску унију (УЕФА) „једна од најважнијих политичких одлука године за Балкан“.
Аутор текста Михал Мартенс наводи да би у случају да аргументи Србије буду уважени, фудбалски савез самопрозване државе Косово морао да буде избачен не само из УЕФА него и из светске фудбалске организације (ФИФА), а затим и да напусти квалификације за Светско првенство у Русији (имају бод из три досадашња сусрета, гол-разлика 1:10), што би био велики политички пораз за Запад.
„То би био горак пораз за Запад, пре свега за САД, Немачку, Велику Британију и Француску, најважније покровитеље косовске државности, јер косовски успеси у међународном спорту често су потцењен елемент у стварању специфичног косовског идентитета у односу на Албанију, а Запад има добрих разлога да га потпомаже. Страх од уједињења Косова с Албанијом и могуће каскаде нових, а можда и насилних, померања граница на Балкану, велики је. Зато Запад чини много како би унапредио национални косовски идентитет косовских Албанаца (српску мањину за то неће моћи да придобију). До сада без већег успеха.“
Аутор текста се олако позивао на историју још од Балканских ратова, заборављајући само једно – и тада је границе Балкана кројио Запад, стварајући нову државу Албанију као геостратешки потез за будућност, тако да се међе могу мењати већ према политичким приликама.
Дакле, прибегло се једној чисто балканској методи – кад хоћеш да оствариш нешто незаконито и тражиш подршку за то, укажи на опасност од већег зла, ма колико оно било ирационално и тешко оствариво (сем ако нема јаку подршку моћних и великих). Зар нису све демократске власти у Србији после 5. октобра тражиле подршку са Запада, плашећи их доласком на власт екстремних националиста? У овом случају то значи – јачајмо нелегалну косовску државност и њен идентитет и кроз спортске асоцијације, иначе…
Закључак аутора, да „успех Србије у Лозани“ може да значи само још један потез којим се Косово „гура у руке Албаније“, јасна је порука да се закона не треба држати „ко пијан плота“, ма колико то било у супротности са основним аксиомом Запада – толико истицаном демократском процедуром и поштовањем закона.

ПРАВНА АРГУМЕНТАЦИЈА А према правничким тумачењима, стиче се утисак да ФСС никако не може да изгуби пред Судом за спортску арбитражу. Међутим, људи из фудбала плаше се да ће поново висока политика одиграти кључну улогу. Баш онако, како је било и пре шест месеци (3. маја ове године), када се та „битка“ водила на 40. Конгресу УЕФА у Будимпешти, и када је самопроглашена Република Косово примљена у чланство европске куће фудбала уз невероватно кршење Статута ове организације.
Строго гледано, нема правног лица без основног документа на основу кога функционише. За државе то је Устав, а за организације Статут, па је то случај и са УЕФА. На иницијативу Извршног комитета УЕФА, тог 3. маја најпре је било предложено да се измени пети члан Статута ове организације, и то део који је досад предвиђао да чланове морају најпре да признају Уједињене нације. Уместо тога, предложено је да се у Уефино чланство прима „сваки национални савез оних држава које признаје више од половине европских земаља“.
Међутим, да би до било какве промене Статута дошло, морало је да се за то изјасне две трећине чланица. А како је на тајном гласању од 54 чланице само 33 било „за“ (20 против, једна држава уздржана), није се дошло до 36 гласова неопходних за промену петог члана.
Пошто самопроглашену Републику Косово нису признале Уједињене нације, било је логично да ће се одустати од даљих разговора на ову тему, чим је Статут остао непромењен, али се и поред тога приступило тачки дневног реда која је предвиђала одговор на питање „Да ли (ипак) примити Косово у УЕФА?“.
Док је први човек Фудбалског савеза Косова* Фадиљ Вокри као аргумент за признавање навео „да је 60 одсто популације на Косову млађе од 27 година“, уз питање „да ли стварно да те младе држимо ван фудбала“, председник Фудбалског савеза Србије Томислав Караџић инсистирао је на одбрани фудбала од политике, наглашавајући озбиљне процедуралне и правне недостатке да би српска јужна покрајина била примљена у чланство УЕФА.
Чак је у одбрану српског става стао и први човек црногорског фудбала Дејан Савићевић, који је упитао чланове Конгреса нешто сасвим логично: „Шта ће нам Статут, као највећи, најважнији документ који УЕФА има, ако Конгрес изгласа нешто противно Статуту? Како ћете да објасните и мени и свима другима – да је Статуом предвиђено једно, а Конгрес је гласао за нешто супротно?“
Упркос овим аргументима, инсистирање челних људи УЕФА да се прибегне гласању довело је до тајног изјашњавања сваког од 54 савеза, а за пријем се изјаснило 28 чланова УЕФА (24 против, два неважећа).
Десет дана касније, водећи се пре свега политичким интересима, на конгресу у Мексико Ситију, Светска фудбалска асоцијација (ФИФА) прихватила је фудбалски савез самопроглашене Републике Косово у своје чланство и омогућила тамошњој репрезентацији да учествује у квалификацијама за Мундијал 2018. године, баш на основу претходне одлуке УЕФА. И тада Фудбалски савез Србије није пропустио да наведе све спорне чињенице и најави поднесак Суду за спортску арбитражу у Лозани.
Подсетимо, УЕФА је одмах по пријему ФСК суспендовала такмичења косовских тимова под својим окриљем ове сезоне, са образложењем „да не испуњавају инфраструктурне и финансијске услове“, што је корисно за Србију у поступку у Лозани.

ИНТЕРЕСАНТНА ФОРМУЛАЦИЈА Иако правна теорија каже да норма мора бити јасна, логична и реална, професор арбитражног права на Правном факултету у Београду Владимир Павић, објашњавајући проблем за „Танјуг“, оценио је да је одредба у статуту Уефе „интересантно формулисана“. „Спорна одредба каже да чланица може постати федерација која делује на територији земље коју ’признају УН’. Дакле, не ’која је чланица УН’“, навео је професор Павић. Међутим, како је додао, Уједињене нације не „признају“ земље већ то чине државе чланице УН, а саме УН „одржавају односе“ са земљама, чак и оним које нису њене чланице, јер има и таквих.
Павић је подсетио да постоје опречна мишљења међу чланицама УН и УЕФА о међународно-правном статусу Косова, што би могло да створи „парадоксалну ситуацију“. „Могло би се рећи да, уколико је примила косовски фудбалски савез у чланство, УЕФА сматра да он делује на територији земље која је чланица УН. То би довело до парадоксалног закључка да УЕФА може да прими косовски фудбалски савез само ако сматра да он делује на територији Србије“, објаснио је Павић.
Вреди поменути да није нужно да границе фудбалских федерација одговарају државним границама. Као пример наводе се четири федерације које су чланице УЕФА и ФИФА, а налазе се на територији исте државе, Велике Британије. То су Велс, Шкотска, Енглеска и Северна Ирска. Оне се засебно такмиче у свим еврокуповима, имају своје представнике и свака засебно даје репрезентацију за такмичења на европским и светским шампионатима. Међутим, случај јужне српске покрајине није исти јер Србија, за разлику од Велике Британије, не прихвата такав статус Косова.
Зоран Дамјановић, правник који ради у УЕФА и тренутно је укључен у петнаестак спорова који се воде пред ЦАС, својевремено је, такође „Танјугу“, указао и да је на Конгресу УЕФА од самог старта све ишло мимо правила. „Први пропуст направљен је тиме што Косово није поднело званичну апликацију за пријем у чланство. Та апликација мора да садржи Статут ФС Косова, правилнике, да пише ко су представници савеза, како је организовано такмичење и да се својим статутом обавезују на поштовање статута УЕФА“, истакао је Дамјановић.
С обзиром на то да су бројне земље из Европске уније и Европе признале Косово као независну државу, као и да су многе утицајне европске земље гласале за пријем Косова у УЕФА, постоји бојазан да ће арбитри, приликом доношења одлуке, имати у виду не само своје лично мишљење већ и притиске високих представника из њихових земаља и да ће због тога одлука УЕФА, која је супротна њеном статуту, можда опстати. Зар својеврсна „упозорења“ немачких медија нису управо на том фону?