Косово, ако те заборавим, нека ме заборави десница моја…

Разговарала Мила Милосављевић
Фотографије Александар Хаџи Ђуровић

На овогодишњем Међународном сајму књига у Београду сусрели смо игуманију манастира Соколица на Косову мати Макарију, која слови за најобразованију монахињу у Српској православној цркви данас. Мати Макарија је на Сајам дошла на неколико сати из болничке постеље на ВМА, како би потписивала своје дело Светлоносац Владика Данило Крстић, у издању куће „Глобосино Александрија“. На страницама књиге осветљена су њена субјективна сећања на владику Данила, епископа будимског, као духовног родитеља, и на догађаје који су пратили њихово заједничко путовање кроз духовни живот. Мати Макарија одбранила је два доктората и бави се православном иконографијом. Преко сто њених икона налази се на свим континентима света, а посебно у Грчкој, Аустралији, Америци, на Синају. Игуманија је манастира Соколица код Звечана од 1991. године о коме је написала дело Манастир Соколица, бисер са Косова и Метохије. Самопожртвовано, са сестрама свог манастира, учествовала је у одбрани великих српских светиња на Косову (манастир Девич итд.) од најезде шиптарских сепаратиста у најновијој косовско-метохијској трагедији. Такође се труди на плану помирења и опроштаја међу сукобљеним странама. Сматра да сви људи на Косову имају неотуђив благослов и дар од Бога да живе у слободи уважавајући и поштујући једни друге.

„Духовно очинство или материнство није ни једноставно ни лако. Повезано је са напорима и одговорностима и са једне и са друге стране. Реч је о две комплетне личности где свака има свој начин живота, своје особине, своје навике и своје мишљење. Зато се бира особа која ће моћи да нам одговара, да нас разуме и да нас води путем спасења“, написала је наша саговорница у предговору своје књиге Светлоносац Владика Данило Крстић.

[restrict]

Колико је човеку овог века важно да има свог духовног вођу и како да га одабере?

Монахиња сам и за мене је Бог основна покретачка вредност. Бог се, међутим, не обраћа људима директно већ често преко других особа. Ми који грешимо у духовном животу тражимо путовођу који ће знати како да нам помогне и да нас упути кроз лавиринте живота. Путевима и странпутицама живота човек не може сам да хода и потребан му је духовни вођа да га на том путу прати и усмерава. Духовник је ту да помогне да човек не западне у замку, да одлута странпутицом. Коначно, да буде одговоран пред Господом за душу свог духовног чеда. Животне странпутице је најлакше заобићи ако имате духовног вођу.

Словите за најобразованију монахињу у Српској православној цркви данас. Колико је образовање важно за духовно узрастање човека?

За спас душе потребна је само духовна школа и предавање свом духовном родитељу. Ви пак морате да завршите неке школе да бисте нашли место у овом свету и своје запослење. За духовну живот, међутим, толике школе нису потребне. Кад докторирате на једном факултету, лако вам је да докторирате на другом и на трећем. Исто тако је и с учењем језика. Кад савладате један језик, није вам тешко да овладате другим, трећим, четвртим. У једном тренутку живота пожелела сам да проширим знања, нарочито кад сам се определила за одлазак с факултета на којем сам предавала. Област која ме је веома занимала била је теологија. И то она највиша. А највиша теологија је у миру и молитви. Хтела сам да читам Свете оце у оригиналу и морала сам стога да научим три грчка језика, јер су Свети оци писали на најстрожем старогрчком језику. Преводила сам књиге које сам читала како бих помогла другим људима. Упоредо с освајањем нових знања освајала сам и духовне лествице према Господу. Душа ми је пуна јер сам своје знање искористила како бих помогла људима око себе, онима којима је то било потребно. Ми смо одговорни за људе око себе и треба да имамо свест о томе. Чак и онда кад нам се очи сасвим случајно сусретну с очима пролазника на улици, то је знак да за тог човека треба да се помолимо.

А црква?

Спасења без цркве – нема. Црква је институција која представља тело Христово, а сам Христос је глава те цркве. С друге стране, цркву можемо да посматрамо и као грађевину у којој живе свештеници борећи се са свим својим гресима, као и сви остали људи. Ми видимо кад они греше, али не и када се за те грехе кају. Свештеник не би могао с неокајаним гресима да врши Свету литургију, да врше принос дарова који вино претвара у Христову крв а хлеб у Христово тело, а којима се причешћујемо и припремамо на пут у живот вечни. Дакле, једно је црква као грађевина, а друго као институција. Папа јесте погрешив, а догма да је непогрешив нас је и раздвојила као цркву. Међутим, упркос томе, црква је – једно тело.

Човек данашњице у настојању да иде у корак с технолошким напретком живећи брзо, брзо и одлучује, расуђује, пресуђује другом човеку, људима. Шта мислите о томе?

Где год постоји осуђивање и пресуђивање, ту нема духовног живота. Може неко ко осуђује и пресуђује другима дане и ноћи да проведе у молитвама, метанију, али неће моћи да спере свој грех. Код нас у манастиру рецимо постоји правило да две сестре не смеју да разговарају о трећој уколико она није присутна. Од осуђивања до расуђивања само је један корак. Зашто да осуђујемо неког другог ако смо дубоко свесни своје бити.

Безмало две деценије су свету српску земљу Косово и Метохију окупирали како кројачи новог светског поретка, тако заговорници ,,Велике Албаније“. Сведоци смо низа злочина који су се збили за време протектората Међународне заједнице, од убиства српске деце, до паљења српских манастира. Како Србија треба да брани Косово?

Као обичан грађанин наше свете српске земље морате да волите Косово и Метохију као срце те земље. Као што свако тело, кад му срце ослаби, мора да се дуго лечи како би оздравило, тако је сад и с нашим Косовом, зато што је у вољи других и рукама других. Можемо да га лечимо само дубоком молитвом и потпуним преображајем у нашем животу. Само то је потребно како бисмо од Бога заслужили да брани Косово. Јер тамо где је војска небеска, где небеске војске битке бију, нема онога ко може против тих војски. Молитвом, постом и хришћанским поступцима одбранићемо и вратићемо наше Косово.

Шта мислите о поступцима ЕУ у односу на захтеве, који се могу подвести под притиске на Србију, да се  великим уступцима на неки начин приближи признавању самопрокламоване државе Косово?

Нисам политичар и не разумем се у политику, али колико схватам постулат да ЕУ нема алтернативу је веома погрешан. Шта ако Европска унија нема алтернативу? Па, ево, на тацни вам дајемо Косово! Јасно се види како се та Европска унија показала према нама. Миц по миц, мало-помало и на крају се открива последњи, кључни захтев, услов – да признамо Косово. Међутим, јасно је и то да све док ми, док Србија не призна Косово, Косово не може да буде самостална држава. По ономе што чујем у последње време, има неке наде у ономе што говори наш председник Томислав Николић да морамо да окренемо лист и да видимо шта ћемо и како, докле с тим њиховим уценама, јер уколико они као крајњи циљ виде признавање Косова, онда треба да одустанемо од ЕУ. Ми смо стари Европљани! Ми смо Европа! Када су наши стари јели кашиком, виљушком и ножем, ови, данас европски, културни народи су јели прстима. Наша култура је стара, наше Косово јесте наше срце и није важно што у њему данас, као већински, живи народ који није наше крви. Али све се мења. Ми, свако од нас понаособ и ми као народ, можемо да утичемо и на вољу Божју. А Бог ће нас подржати онда кад увиди да смо достојни нашег Косова и кад увиди нашу борбу и труд да га сачувамо и вратимо у своја недра.

На челу сте манастира Соколица на Косову и Метохији и свакодневно се сусрећете с нашим народом који упркос свему остаје да живи на светој српској земљи. Шта држи Србе на Косову и улива им наду у опстанак?

Сви ми Срби смо одњихани у колевци која се назива Косово! Нисам рођена на Косову, , али могу да кажем да је цвет српског народа управо с Косова и дан-данас упркос свему ту живи. Они неће да прекрше пост, поштују празнике и светитеље. Наше цркве и манастири су пуни народа за време литургија. Радује што на литургију долази много младих људи, породица с малом децом. Све су оне многодетне, за разлику од српских породица које живе изван Косова и имају по једно, двоје деце. И та деца су васпитана у духу православља. Можете да видите дете које има само две или три године а које с толиком радошћу ишчекује тренутак причешћа. То радује, храбри и даје наду у опстанак нашег народа на Косову. Тај народ јесте веома добар хришћански и српски народ. И како је речено: ,,Јерусалиме, ако те заборавим, нека ме заборави десница моја“, нека буде да је мати Макарија рекла: ,,Косово ако те заборавим, нека ме заборави десница моја.“  

 

Биографија

Мати Макарија рођена је 13. децембра 1940. године у Сталаћу у породици православних хришћана, од оца Луке, жандармеријског официра, и мајке Видосаве рођене Милинковић, учитељице. Основну школу и нижу гимназију завршила је у Ковину, а 1960. матурирала је у вишој гимназији у Смедереву. Године 1963. дипломирала је на Хемијској групи Природноматематиког факултета Универзитета у Београду, 1967. стиче звање магистра хемијских наука на истом универзитету, док је 1971. промовисана за доктора хемијских наука на Универзитету у Љубљани. На Теолошком факултету Аристотеловог универзитета у Солуну дипломирала је 1981. године. Од 1974. до 1983. борави у Благовештенском манастиру Ормилији, метоху светогорског манастира Симонопетра на Халкидикију, где изучава и византијску уметност теологије у бојама – православну иконографију. У истом манастиру је замонашена 1978. Године 1983. године враћа се у Србију, где се упознаје с казеинском техником, након чега приступа осликавању крстионице Саборне цркве у Призрену (1984), затим параклиса Сабора српских светитеља у Пећкој Патријаршији (1984–1985), велике народне трпезарије Светог Саве у манастиру Жича (1986–1989), олтарску апсиду Катедралног храма Српске православне цркве у Сент Андреји (1997) и припрату манастира Соколице на Косову (2009–2011). Од 1976. бави се православном иконографијом. Преко сто њених икона налази се на свим континентима света, а посебно у Грчкој, Аустралији, Америци, на Синају… Бави се још и копирањем фресака, илустровањем књига, као и превођењем светоотачке литературе. Превела је књиге: Старац Захарија – чудесник љубави (1987), Старац Варсануфије – завештање духовном потомству (1990), Старац Варсануфије – ка духовном савршенству (1997) и Духовни луг (2001), најзначајније дело хришћанске литературе 6. века. Године 1986. постаје члан УЛУПУДС-а по позиву. Самостално је излагала у Будви и Тивту (2000), у Краљеву и Ужицу (2001), Прагу (2002), Вашингтону и Сан Франциску (2004), Сремским Карловцима (2006) и Смедереву (2007). Године 2005. била је међу првим лауреатима Видовданске повеље РТВ Нови Сад. Говори неколико светских језика.

[/restrict]