Клавири и академици у сабирном центру

48. БЕМУС (други део)

hor-optinaПише Смиљка Исаковић

Концертом оркестра Школе за музичке таленте у Ћуприји с уметничким вођом виолинистом Романом Симовићем и програмом Бартока, Моцарта и Бетовена окончан је 48. БЕМУС у сали Коларчеве задужбине

Штета што виолинисту Романа Симовића нисмо чули у бравурознијем програму, јер је још пре неколико година у Београду оставио публику без даха интегралним извођењем Паганинијевих Каприса за виолину соло, музичким догађајем првог реда. Тада је рекао да кoд нaс музичaр трeбa и дa живи oд нeчeгa, нe мoжe сaмo свирaти oнo штo вoли. Дoдушe, и нaпoљу ниje лaкo. Mлaди сe прoбиjajу, a стaриjи држe пoзициje. Звучи познато и актуелно.
Од наступа изворне групе Црнућанка из Горњег Милановца, основане на предлог кнегиње Љубице Обреновић 1812. године, у недељно преподне 23. октобра у Етнографском музеју, до краја фестивала владали су клавири. Једино је пијаниста Ратимир Мартиновић интегрална дела Василија Мокрањца извео у двоипосатном маратону у Скупштини града, док је највећи терет поднео клавир Коларца, најпре у концерту композитора академика САНУ, а потом и у две руске пијанистичке вечери, Бориса Березовског и Дмитрија Маслејева.

[restrict]

ГУСЛЕ БЕЗ МАНЕ После опере наших умрлих академика, Симфонијски оркестар РТС-а с неуморним Бојаном Суђићем извео је још једно академско вече концерата с оркестром. Поруџбина БЕМУС-а, као у стара добра времена, изнедрила је Словенску антитезу за клавир и оркестар млађаног Марка Ковача, студента нашег јединог женског академика композиторке Исидоре Жебељан, у којој је клавир као права удараљка стварао много буке такмичећи се с оркестром, што је увек изгубљена битка. Занимљиво, кратко и ефектно. У концерту Станојла Рајачића број 3 наступио је Небојша Максимовић, наш плави Лист, пијаниста моћног и необичног формата, као створен за ову композицију, у којој је било клавирског насиља, али и чаробних лирских дијалога с вођама деоница. Стари вук Рајачић знао је знање и о клавиру и о оркестру. Recitativo e Passacaglia funebre Дејана Деспића довела је у тешку ситуацију младу челисткињу Ирену Јосифоску, која је своју младост и полет морала ставити у службу мрачне солистичке деонице, што је као прави профи извела одлично. Симфонијска поема 1804. за симфонијски оркестар и гусле Ивана Јевтића написана је за 200 година Првог српског устанка и премијерно изведена 2005, а сада јој је аутор прерадио први став. Девојка с гуслама Бојана Пековић је без мане свирала свој мали инструмент (озвучен) и изворно певала. На крају изведена Лирска поема Василија Мокрањца заокружила је ово успешно вече, у коме су се оркестар РТС-а и солисти приказали у пуном сјају извођачке уметности. Могао је ово бити и концерт за затварање.

ОДЈЕЦИ Пијанистичка звезда Борис Березовски је протутњао сценом Коларца, као пример руске школе у којој се свира јаче и брже од осталих. У том вихору Бетовенова Соната оп. 27 бр. 1 жртвована је као никад бржи увод, да би се ударачки карактер клавира у широким плохама приказао у Бартоковој Сонати, а сличан третман био је и у фрагментима из балета Петрушка Игора Стравинског. Међутим, Березовски је Лирским комадима Едварда Грига, Чајковском и Скарлатију приступио као прави лиричар, приказавши многострано лице своје уметничке личности. Добио је овације, којима се скромно и без претенциозности смешкао и клањао. Нова руска школа пијанизма одвија се без пантомиме и глуме, па су и он и Маслејев могли и да се гледају и слушају. За разлику од Березовског, Маслејев се сваком делу програма посветио веома пажљиво, осим Скарлатијевих Соната које су му послужиле за загревање прстију на почетку. Три Сонате Прокофјева, Рахмањинови комади и Листов Тотентанц приказују духовитог, искричавог и технички спретног пијанисту, коме предвиђамо сјајну каријеру.
Београдски камерни хор наступио је у Саборној цркви са српском духовном музиком, како ту и приличи. На овом дугачком БЕМУС-у наступио је Војвођански симфонијски оркестар с бугарским диригентом Емилом Табаковим (који је прво био диригент Београдске филхармоније, а онда дириговао на концерту у Софији поводом годишњице НАТО-а, два дана након почетка бомбардовања 1999) и солистом Драганом Ђорђевићем, у још једном проруском програму Шостаковича и Рахмањинова. Баварски камерни оркестар из чувеног светског музичког центра, бањског града Бад Брикенау, дошао је на БЕМУС с концертмајстором Сретеном Крстићем, у делима Шопена (Концерт за клавир и оркестар, солиста Наташа Вељковић), Френка Бриџа и Бетовена (аранжирани гудачки квартет). Сретен Крстић је дуго година незаобилазни гост фестивала, а једно време био је и селектор, па би се мало кохерентнији програм очекивао од њега.
БЕМУС су пратиле филмске пројекције опера у Кинотеци, а музичка критика је пратила београдске музичке свечаности с различитим одјецима. Свако је неког пратио, од деце до академика, као код Пупина Од пашњака до научењака, у сабирном центру свега штo je врeмe прoвeрилo, како је најавио селектор Свeтислaв Бoжић, и сам одскора будући академик САНУ.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *