КАД СУ ГОРЕЛЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНИЦИ И ИСТИНА

„СТРАДАЊЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ“ ЈОВАНА МИРКОВИЋА

Пише ЈОВО БАЈИЋ

Анте Павелић је 1954. у „Хрватској ревији“ која је излазила у Буенос Ајресу написао: „Криво је ако се каже да је кардинал-надбискуп био за хрватску државу, а против њеног режима. Но ја (Павелић) и хрватска држава смо заједно, па је Степинац био за мене, за мога Лубурића, мога Вранчића и мој Јасеновац“

Фото-монографија „Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској“ Јована Мирковића још је једно капитално дело које сведочи о страдању српског православног народа у хрватској држави чији су симболи поглавник Анте Павелић и загребачки надбискуп Алојзије Степинац. Књига, штампана двојезично – на српском и енглеском језику – на 620 страница, нуди стара и нова сазнања која потврђују да је нацистичка хрватска држава, створена 1941. године, истрајавала у томе да се представи и као римокатоличка земља срасла са Римокатоличком црквом, а њени главни циљеви били су физичко истребљење представника других вера: православних, Јевреја, старокатолика, а када дође повољан тренутак и муслимана, са циљем да се створи једнонационална римокатоличка држава. Књига се појавила у издању београдске издавачке куће „Свет књиге“, коју води Стево Ћосовић, предговор је написао епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), а текстове на енглески језик превела је Татјана Ћосовић. Ово драгоцено укоричено сведочанство о злочину епохалних размера управо је представљено у Београду, у Дому војске Србије ( у четвртак, 24. новембра 2016).

[restrict]

ТЕМЕЉ ДУХОВНЕ СНАГЕ НДХ Независна Држава Хрватска своје постојање засновала је на нацизму, а државне циљеве на најсуровијим злочинима највећих размера, каквих је мало у светској историји. Духовну снагу тој држави да истраје у своме науму пружала је Римокатоличка црква. Подршку новоствореној хрватској држави најдиректније је исказивао тадашњи надбискуп загребачки Алојзије Степинац. Откако је ступио на трон Светога Петра у Риму, папа Франциско истрајава на екуменизму, на зближавању свих цркава које за себе тврде да следе Христову науку, а истовремено на папином списку кандидата будућих светаца је име блаженог Алојзија Степинца.

У последњем поглављу ове књиге, које се бави учешћем Римокатоличке цркве у злочинима над Србима у време Независне Државе Хрватске, Јован Мирковић наводи „екуменистичке“ Степинчеве речи, записане 28. марта 1941. године: „Све у свему, Хрвати и Срби два су свијета, Сјеверни и Јужни пол који се никада неће срести осим чудом Божијим. Схизма, тј. православље је највеће проклетство скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема истине, нема правде, нема поштења.“ На Ускрс 1941. године Степинац се огласио да је „Независна Држава Хрватска створена Божјом милошћу, мудрим пожртвованим радом Поглавника и усташког покрета, те вољом наших савезника (Хитлера и Мусолинија)“, додајући да је „Независна Држава Хрватска најзнаменитији догађај у животу хрватског народа“. Изузетно је занимљив и цитат који наводи Мирковић, преузет из једног чланка Анте Павелића, објављеног у „Хрватској ревији“ која је 1954. године излазила у Буенос Ајресу: „Криво је ако се каже да је кардинал-надбискуп био за хрватску државу, а против њеног режима. Но ја (Павелић) и хрватска држава смо заједно, па је Степинац био за мене, за мога Лубурића, мога Вранчића и мој Јасеновац.“

Независна Држава Хрватска, која је „исто што и Павелић, Степинац и Јасеновац“, свој главни циљ да постане једнонационална римокатоличка земља настојала је да оствари злочинима, затирањем других народа и других вера. Православни Срби чинили су трећину њеног становништва, коју је требало уништити, избрисати све материјалне и духовне трагове српског постојања. Прва на удару, што Мирковић упечатљиво показује у својој књизи, нашла се Српска православна црква, њене богомоље и њено свештенство. У планираном државном злочину убијен је 171 православни свештеник, а међу њима тројица архијереја: митрополит дабро-босански Петар Зимоњић, епископ бањалучки Платон Јовановић и епископ горњокарловачки Сава Трлајић. Само у Јадовну, како наводи Јован Мирковић, убијен је 71 свештеник и двојица владика, Петар Зимоњић и Сава Трлајић. Срушено је око 400, а оштећено око 800 православних богомоља, а неке од њих претворене су у римокатоличке цркве. У римокатоличку веру насилно је преведено око 450 хиљада православних (у једном писму упућеном 18. маја 1943. године Степинац обавештава папу Пија XII о око 240 хиљада покатоличених Срба). Убијани су и јеврејски свештеници, а јеврејске богомоље рушене. Свештенство Старокатоличке цркве, чији су верници углавном били Хрвати, отерано је у логоре, а њихове цркве и другу имовину преузела је Римокатоличка црква. У 48 цркава, пре него што су запаљене и срушене, сакупљени су православни верници који су ту у црквама били убијени на најсвирепији начин. На списку тих богомоља у којима су учињени злочини над њеним верницима, Мирковић на прво место ставља две цркве посвећене Рођењу Пресвете Богородице: у Глини и Садиловцу код Слуња, Храм Свете Петке у Коларићу код Војнића, Цркву Светога Марка у Драксенићу код Козарске Дубице и три цркве посвећене Светом Ђорђу: у Великој Кладуши, Лежимиру код Сремске Митровице и у Кусоњама код Пакраца.

СВЕШТЕНИЦИ УБИЈАНИ СА ПОРОДИЦАМА Страдање Српске православне цркве у Павелићевој држави, паљење и разарање њених богомоља и убиства свештеника Мирковић је представио по покрајинама: Банија, Кордун, Лика, Славонија, Северозападна Хрватска, Далмација, Срем, Босанска крајина, Средња Босна, Источна Босна, Херцеговина. Књига се завршава поглављем у коме се говори о улози Римокатоличке цркве у овим злочинима. У књизи се прво говори о срушеним храмовима, који су представљени по азбучном реду, а онда о њиховим убијеним свештенослужитељима. О свакој срушеној цркви и убијеном свештенику саопштени су сажети подаци на српском и енглеском језику. Посебну вредност ове књиге чини око 900 фотографија, на којима су спаљене или  порушене цркве, страдали  свештеници, сцене убистава православних Срба и њихово насилно превођење у римокатоличку веру. Бројне су фотографије на којима су снимљени документи хрватске Павелићеве државе и Римокатоличке цркве који сведоче да су злочини извођени плански. Књига, која се одликује изузетном прегледношћу, штампана је, како би се сачувао квалитет фотографија, на изузетно квалитетној хартији. Такође, као изузетну вредност овог издања истичемо и опширну библиографију коришћене литературе.

Из кратких биографија убијених српских свештеника сазнаје се да су многи од њих убијани заједно са су својим породицама. Прота Бранко Добросављевић из Вељуна код Војнића на Кордуну масакриран је заједно са сином, док је други прота из војнићког краја, Душан Малобабић из села Коларића, убијен заједно са женом и ћерком. Свештеник Радован Ковачевић из Примишља код Слуња убијен је са супругом и двоје деце. После убиства Милоша Вујића из Радовице код Слуња усташе су одвеле и Вујићеву супругу Даницу која је била у трудна, распориле су јој стомак, а затим је убиле с двогодишњим дететом. После страшног мучења у Доњем Лапцу убијен је прота Петар Мајсторовић из Личких Дољана код Доњег Лапца и његов син Душан. Јован Грозданић, свештеник из Радуча код Госпића, одакле су преци Николе Тесле, убијен је заједно са братом Николом. Прота Владимир Дујић из Српских Моравица код Огулина мученички је завршио у Јадовном, а његова супруга је пре клања мучена, унаказили су јој лице, а потом су је убили. У Јадовну је окончао живот Спасо Лаврња, свештеник из Суваје код Доњег Лапца. Одведена је и Спасина жена Љубица која је такође била трудна. Пре него што су је убили и њој су распорили стомак, тада је заклан и њихов четворогодишњи син. Свештеник из Широке Куле код Госпића Димитрије Јерковић убијен је на Велебиту, а једно његово дете је после убијено у Дивоселу.

Заједно са породицама страдала су и двојица свештеника из Кулен Вакуфа, Вукосав Милановић и Родољуб Самарџић. Слепог старца, пензионисаног свештеника Вукосава Милановића куленвакуфске муслиманске усташе ухапсиле су заједно са два сина, ћерком и снајом. Довели су га на губилиште и присилили га да онако слеп слуша како му кољу децу. Затим су га оставили да се мучи. Куленвакуфски кољачи прво су на његове очи поклали жену и децу свештеника Родољуба Самарџића, а затим су и њега убили. Ливањски прота Коста Станишић ухапшен је заједно са женом Даницом и ћерком Смиљом, а затим су бачени у Пролошку јаму у околини Ливна. Свештеник Јован Зечевић из Возуће код Жепча убијен је у логору у Копривници, а његов шеснаестогодишњи син Слободан у логору у Јасеновцу. Свештеник Љубомир Свитлић из Вршана код Бијељине одведен је из куће 16. марта 1944. године заједно са супругом Олгом и њиховом децом Савком, Јованком и Ђоком. Лешеви су им, изузев тела ћерке Јованке, нађени у реци Лукавац. Одвели су их и убили војници СС „Ханџар дивизије“ коју су чинили босански муслимани. После убиства свештеника Божидара Шаренца из Драчева код Љубиња убијена је и његова жена.

ЈАВНА ОСУДА ЗЛОЧИНА ИЗОСТАЛА Неки свештеници су умирали на великим мукама. Парох из Бановог Поља, епархија Шабачко-ваљевска, жив је спаљен у Јарку у Срему тако што су га усташе бациле на пласт кудеље коју су запалили. Свештеник Душан Шушљар из Дуњака код Војнића на Кордуну заклан је у цркви. Прота Георгије Марјан Ђуро из ускочког града Сења жив је спаљен. Протојереја Емилијана Јосифовића из Опатовца код Вуковара хрватски војници су задаваили у његовој кући, а затим бацили у бунар у дворишту. Бранко Брзин, свештеник из Болча код Бјеловара, жив је закопан у земљу. На најстрашнијим мукама окончао је живот Дамјан Штрбац, свештеник из Босанског Грахова. Убице су га, пре него што ће га бацити у јаму у Јадовну, живог одрале.

У злочинима над свештенством Српске православне цркве, паљењу, рушењу и преотимању богомоља у којима су они служили, директно су учествовали и свештеници Римокатоличке цркве. У овој књизи Јован Мирковић се позива на књигу „Буди католик или умри, Геноцид над Србима у НДХ“ Гојка Ристе Дакине где су саопштени подаци да је у злочинима над Србима, па и над православним свештеницима, у Независној Држави Хрватској учествовало 989 римокатоличких свештеника. Њих 48, још за време Краљевине Југославије, били су заклете усташе. У разоружавању Југословенске војске после априлског слома 1941. године учествовало је 17 римокатоличких свештеника, а њих 128 присилно је преводило у католичку веру православне Србе, док их се 69 добровољно јавило да врше душебрижничке (духовне) послове у јединицама тадашње хрватске војске које су чиниле велике злочине. Било их је, њих 50, на командним дужностима у усташким постројбама (јединицама). Наведено је да су 133 римокатоличка свештеника директно учествовала у погромима и прогонима православних Срба. Доказано је да је било 27 римокатоличких свештеника који су директно учествовали у клању православних Срба. За велике заслуге према Независној Држави Хрватској поглавник Анте Павелић одликовао је 219 свештеника цркве Алојзија Степинца. После Другог светског рата међу нацистичким злочинцима суђено је и римокатоличким свештеницима, 28 их је осуђено на смрт, а 16 на казне затвора. Ни после рата римокатолички свештеници нису се мирили са пропашћу Независне Државе Хрватске, њих 85 били су организатори усташко-крижарских организација, или су учествовали у терористичким акцијама против нове југословенске државе.

Књигу „Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској“ Јован Мирковић завршава овим речима: „Епископат Римокатоличке цркве, на челу са надбискупом Степинцем, није никад јавно осудио нити се оградио од злочина које су над српским народом чинили католички верници и свештеници, нити се икад отворено и јасно дистанцирао од злочиначког деловања хрватске државе и њених структура у периоду од 1941. до 1945. године.“               

БИОГРАФИЈА АУТОРА

 Историчар Јован Мирковић (1943) био је два пута директор Спомен-подручја Јасеновац, од 1978. до 1980. и од 1990. до 1991. године. Крајем 1991. избегао је из Хрватске, прво у Сарајево, а затим у Београд. Од 1999. до 2013. радио је у Музеју геноцида. Углавном се бавио злочинима над Србима у Независној Држави Хрватској о чему је објавио више десетина радова. Учествовао је на више научних скупова посвећених геноциду над српским народом и уредио бројне зборнике. Позната су му дела „Објављени извори и литература о јасеновачким логорима“ (2000) и „Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској“ (2014).

 

[/restrict]