ИТАЛИЈА НА ПРЕКРЕТНИЦИ

НОВ ХЛАДАН ТУШ ЗА ДЕМОКРАТИЈУ

Зa „Печат“ из Милана МАРИНА МУШТОВИЋ

Италија 4. децембра излази на биралишта и пред њом је историјска одлука: ДА или НЕ за промену устава. Премијер тврди да су економске активности земље блокиране управо због административних препрека које намеће устав из 1948, тако да га под хитно треба прилагодити изазовима модерних времена. По многима, ово није само обичан референдум већ пре свега тест за владу премијера Матеа Ренција, али и за италијански останак у Европској унији, с обзиром на то да се повећава број незадовољних грађана који увиђају да су њихова демократска права из дана у дан све више угрожена

Италијанска левица је донедавно имала дисциплиновану базу, спремну да по потреби протестује и излази на улице или да послушно седи код куће и ћути. „Ангажман“ је директно зависио од тога да ли је политичка лева опција била у опозицији или на власти. Флексибилни радни уговори (надничење плаћено по сату рада без икаквих бенефиција и права), укидање члана 18 италијанског радног закона (по којем послодавац без оправданог разлога није могао да отпусти радника), померање старосне границе за одлазак у пензију на 67 година (са тенденцијом да се радни век продужи и до 70, па чак и 75. године), уништавање јавног школства и здравства, укидање социјалних давања, дакле све оно на шта се ни најцрња десница не би усудила ни да помисли, владајућа левица је успела да реализује без проблема управо захваљујући пасивности и наивности своје послушне базе.

После ових сурових реформи, које су драстично утицале на стандард грађана, недавно је уследио нов „хладан туш“ – предлог за још једну реформу, овога пута италијанског Устава који је, по тврдњама „прогресивних снага“, застарео и превазиђен, те стога кочи нове инвестиције, излазак из кризе и боље дане за економски посусталу Италију. Предлог у парламенту није добио двотрећинску већину, тако да је премијеру Матеу Ренцију једино преостало да позове грађане да изађу на биралишта и са „да“ или „не“ одговоре на референдумско питање: „Прихватате ли уставни закон који се односи на укидање дводомног састава парламента, смањење броја посланика, укидање ЦНЕЛ-а (Национално веће за привреду и рад) као и на измену V поглавља у другом делу Устава?»

Уставна реформа предвиђа да се смањи моћ гломазног, скупог и неефикасног Сената без чијег одобрења ниједан закон до сада није могао да буде изгласан и који је по премијеру био и главни кочничар спровођења реформи. Смањује се број сенатора (са 315 на 100), а уместо директних избора уводи се револуционарна новина: премијер ће за сенаторе именовати 21 италијанског градоначелника, 74 представника регија и 5 почасних доживотних чланова. Због ефикасније реализације владиног програма модернизације Италије и јачања централне власти укида се и 110 италијанских покрајина пошто су покрајинске владе такође криве за тешко спровођење „структуралних реформи“. Поред тога, премијер упорно понавља да  грађани имају не само историјску шансу да Италију промене и покрену већ и да реорганизацијом гломазног и скупог државног апарата годишње уштеде преко 500 милиона евра.

[restrict]

У ЧЕМУ ЈЕ ПРОБЛЕМ? Идеја да се смање трошкови сама по себи није лоша и свако разуман ће се упитати зашто је предлог за ефикасније и јефтиније функционисање државе изазвао низ полемика, отворених сукоба и вређања и поделио италијанско друштво на оне који су за промене и на оне који се томе жестоко опиру. Проблем је у томе што су предлози за измене написани врло двосмислено, тако да се многи прибојавају да је та конфузија намерно створена како би се вешто камуфлирала велика превара, односно права истина реформе устава. А то је, нажалост, предаја италијанског државног суверенитета у руке међународне бирократије и похлепне финансијске елите.

Наиме, чим је предочен нацрт новог устава, одмах су се побунили  најугледнији правници и експерти за уставна питања и кренули у стручно демонтирање предложених измена. Нагласили су да се овде ради о најобичнијој папазјанији, нарученој ко зна одакле и ко зна за чије интересе и скривене циљеве. Јавности је стављено до знања и да премијер Ренци безобразно лаже да ће се реформом уштедети 500 милиона евра. По њиховим речима, с обзиром на то да математика није мишљење већ егзактна наука, уштеда износи свега 50 милиона. Или, како је то духовито рекао познати италијански новинар Марко Траваљо: „Ако имамо 50 милиона Италијана с правом гласа, онда ће свако да уштеди таман толико да у бару попије једну кафу.“

Такође, одузимање демократског права грађанима да директно бирају сенаторе и именовање партијских послушника на ову престижну и одговорну државну функцију озбиљно угрожава демократију и подсећа на давна и мрачна времена Мусолинијеве диктатуре. Сенат се претвара у пуки декор, неку врсту дебатног клуба у којем ће се по позиву окупљати градоначелници и регионални функционери да необавезно проћаскају и по потреби озаконе оно што је премијер одлучио. Ако се овоме дода и потпуно укидање покрајинских влада, јасно је да ће се одлуке доносити брзо и ефикасно с обзиром на то да више неће постојати никаква демократска контрола чак и за стратешки значајне одлуке које се тичу енергетике, воде и инфраструктуре…

У прилог овој апокалиптичној тврдњи иде и измена члана 117 по којем у новој верзији стоји да сва законодавна власт прелази на државу осим у случајевима када постоје обавезе према правилима које налажу ЕУ и остале међународне институције. Први пут се у једном националном уставу појављује уставна обавеза по којој суверена земља мора без поговора да се приклања одлукама Брисела и наднационалних институција типа ММФ и Светске банке. Многи у овоме виде велику опасност за потпуно губљење националног суверенитета, односно директну улазницу у „клуб сиромашних јужних колонија“.

Иначе, аутор уставне реформе по којој се од постојећих 139 драстично мења 49 уставних чланова је Мариа Елена Боски (35),  министарка без портефеља у влади Матеа Ренција, која је од 2014. задужена за спровођење владиног програма уставних реформи. У правничко конституционалистичким академским круговима она је потпуно непозната особа, будући да у њеној радној биографији осим краткотрајне адвокатске каријере и активизма у фирентинској секцији Демократске партије нема ничега што би указало да је компетентна да се бави прекрајањем устава, за који многи стручњаци тврде да је једна од најмодернијих и најдемократскијих уставних повеља на свету. Међутим, детаљ да је госпођица Боски кћерка Пјера Луиђија Боскија, познатог банкара који у Италији, без обзира на умешаност у бројне финансијске скандале, и даље ведри и облачи, навео је „злобнике“ да закључе да иза нагле и  блиставе каријере „новог италијанског уставотворца“ у ствари стоји чувена и врло моћна фирентинска масонерија која из позадине вешто повлачи конце.

СЕРВИСИРАНЕ ЛАЖИ ВИШЕ НЕ ПРОЛАЗЕ Када је у октобру расписао референдум, Ренци је био толико сигуран у своју победу да је на коцку ставио чак и своју политичку будућност рекавши да ће у случају победе „опције НЕ“ одступити са дужности и потпуно се повући из политике. Међутим, тада није могао ни да претпостави да против себе неће имати само опозицију из десничарских и антиестаблишмент редова већ и добар део свог бирачког тела које је масовно почело да се буни, удружује у комитет „НЕ реформама“, и први пут у историји италијанске левице је одбило да послушно следи свог лидера.

С обзиром на очигледне потешкоће у реализацији реформи, премијер Ренци је ангажовао  Џима Месину, Американца италијанског порекла, експерта за политички маркетинг и бившег саветника Барака Обаме и Дејвида Камерона. Месина ће за хонорар од шест милиона евра покушати да убеди народ да масовно изађе на биралишта и гласа за промене и да тако ућутка сва експертска зановетала која су одбила да се приклоне званичној верзији и већ месецима шире песимизам и панику. Кренуло је даноноћно емитовање сладуњавих пропагандних спотова у којима дефилују мајке са децом, студенти, млади брачни парови, пословни људи и пензионери скептично се питајући има ли наде за њих. После крупног плана сваког од ових забринутих грађана појављује се старија и насмејана елегантна госпођа која им уз загонетни осмех поручује: „Гласај за промене и заокружи ДА, јер у противном ништа се неће променити.“ Али серија поменутих пропагандних порука имала је контраефекат, поготово што се на друштвеним мрежама одмах појавила и порука комитета „НЕ реформама“: „Не заборави да ако заокружиш ДА, гласаш за промене, али нагоре. Наш устав је најбољи на свету. Нико нормалан не мења пристојан стан за урушену шупу.“

Премијер Ренци већ месецима неуморно агитује. Само у протеклих месец дана одржао је преко 70 митинга, у просеку више и од Че Геваре у време борбе за независност Кубе. Али, судећи по псовкама, звиждуцима и поклицима да поднесе оставку, мале су шансе да ће успети да убеди разочаране грађане да га овога пута послушају. Према резултатима најновијих истраживања јавног мњења опција „НЕ реформама“ убедљиво води са 10–15% предности, из чега произлази да премијеру још једино верују италијански милионери: топ-менаџери, банкари и разноразни селебритији чије су блиставе каријере више условљене милошћу политичких моћника него стварним талентом.

Ренци је током кампање за реформе поновио исту грешку као и Хилари Клинтон, мислећи да му је за победу довољна контрола над мејнстрим медијима који су сви послушно били и остали уз њега. Али то, очигледно, више није довољно да се људи убеде и поново поверују у сервисиране лажи и њихову вештачку стварност. У редовима демократске партије и њених коалиционих партнера завладала је права паника, а до још веће панике дошло је у моћним банкарско-финансијско-пословним круговима који чак полако губе стрпљење и почињу да прете.

 

СТРЕПЊА И НАВИЈАЊЕ УЈЕДИНИЛИ МОЋНЕ Од апокалиптичног сценарија који чека Италију уколико 4. децембра одлучи да одбије  промене, стрепе и Барак Обама, Ангела Меркел и сви високи функционери Европске уније који одавно отворено навијају за успех Ренцијеве реформе.

Премијер упозорава грађане да не наседају на приче које шире противници прогреса да су претње о италијанској пропасти само још једна у низу превара сумњивих кругова окупљених око некакве фантомске светске владе у сенци како би се грађани уплашили и из страха гласали за промене. По његовим речима, не ради се ни о каквим претњама, а још мање о међународној завери против Италије, већ о логичним и трагичним последицама до којих ће довести евентуална победа „опције НЕ“. 

„То су серијске убице без милости које краду вашу будућност, будућност ваше деце и унука“, поручује Бепе Грило, лидер „Покрета пет звездица“, те позива Италијане да изађу на биралишта и побуне се против диктатуре коју преко свог гласноговорника Матеа Ренција намеће међународна бирократија и њихови ментори – белосветски похлепни лопови из предаторског и немилосрдног света високих финансија. 

Предизборна клима се све више усијава, а премијер Ренци из дана у дан губи кредибилитет и популарност. Да људи виде да су многе маске дефинитивно пале, довољно говори твит који је Матео Ренци добио од групе студената – они му саветују да би најбоља рекламна порука за његову реформску кампању била: „Богатите се још више, ви богати, а ти сиротињо, цркни кад си глупа па се ниси снашла.“           

ПАНИКА У КЛУБУ МИЛИЈАРДЕРА

О каквој је паници у моћним банкарско-финансијско-пословним круговима реч довољно говори податак да је непосредно после америчких избора у Милану одржан хитан ванредни састанак „Блек рока“, светског лидера на пољу крупних финансијских инвестиција, и да је главна тема била велика забринутост због последица коју Трампова победа може да изазове  у Италији, али и у целој Европи. Подсетимо да се ради о америчком финансијском колосу  с финансијском моћи од 5.100 милијарди евра инвестиција, дакле далеко више од друштвеног производа чак и Немачке. Свет високих финансија брине аутоматски скок кредибилитета свих антиглобалистичких и десничарских покрета и сигурно удаљавање Европе од глобалистичког и мултикултурног раја без граница, са посебним акцентом на бојазан од приближавања европских популиста мрској Русији на коју већина њих гледа са великим симпатијама. Иначе, милијардери  из „Блек рока“ имају пуно поверење у италијанску политичку касту, а о каквој се идили ради најбоље објашњавају речи Ђермана Деторија, председника миланске филијале: „Преко двадесет година са њима сарађујемо без икаквих  проблема. И једни и други увек су ишли без кривудања истим зацртаним путем, тако да за нас нема никакве разлике да ли ће у Италији на власти бити десни или леви центар.“ Али зато све већа преокупација постаје „Покрет пет звездица“ који подједнако мрзи италијанску  и европску политичку номенклатуру, залаже се за излазак из ЕУ и повратак на добру стару италијанску лиру. По многим анкетама ови борци против система су већ постали прва политичка снага у земљи, с тенденцијом да им нови ветар побуна, познатији као вирус трампизма, само убризга додатну енергију. „Блек рок“ свим италијанским бирачима саветује да на референдуму гласају за промене, тако да се поставља логично питање шта „Блек рок“ конкретно добија од реформе италијанског устава. С обзиром на то да су у Италији већ уложили 53 милијарде евра и да очекују вишеструку добит у што краћем временском року, разумљиво је и њихово директно навијање за владин предлог. „Тржиштима треба стабилност, без превише губљења времена на дискусије око одлука у досадним партијама пингпонга између различитих државних структура. Треба нам особа за контакт и ефикасност!“, поручују из „Блек рока“, што би по мишљењу многих угледних економиста у преводу значило да ће у случају победе „опције ДА“ бити довољно да телефоном назову премијера и саопште му списак својих жеља.

Опцију за промене подржава и њујоршка пословна банка „Ј. П. Морган“, која је у свом званичном документу још 2013. затражила да се под хитно у земљама Јужне Европе изврше неопходне уставне промене: „Политички и уставни системи европског Југа имају следеће негативне карактеристике: извршна власт је слаба у односу на парламент, централна влада у односу на регије, а устави сувише либерални – превише штите раднике и допуштају им чак и да протестују. Актуелни устави представљају озбиљну препреку за међународни финансијски систем, тако да су им неопходне одговарајуће корените промене.“

Огласиле су се и све агенције за рејтинг које прете да ће у случају да на референдуму победи „опција НЕ“ драстично смањити кредитну оцену Италије, што значи да ће италијанске државне обвезнице на финансијском тржишту изгубити вредност, а земља бити приморана да се све скупље задужује, и на тај начин, полако али сигурно, клизи у тоталну пропаст и коначни банкрот.

Прете и међународни кредитори и поручују да ће, у случају неуспеха реформе италијанског устава, доћи до новог негативног шока за економију земље чији се јавни дуг приближава алармантној цифри од 133% БДП-а. Ако се то деси, Италији прети „грчки сценарио“ и избацивање из зоне евра.

[/restrict]