И голицањем убијају, зар не!

Филмски запис о деградираном моралном кодексу савременог света

Пише Владислав Панов

Сви који су уверени да их овај свет више не може изненадити и да су све његове гадости, изопачености, декадентности одавно познате, треба да погледају документарни филм „Голицање“ из независне новозеландске продукције који је као светски дистрибутер подржао огранак документарне продукције моћног ХБО-а. То што је овај продуцентски гигант темпирао доступност „Голицања“ на светском тржишту за крај 2016. и почетак 2017, баш, дакле, уочи, одлучивања о најзначајнијим филмско-телевизијским наградама године, укључујући, наравно, и Оскара, за који врло лако може бити барем номинован, довољно говори о томе какав му се значај придаје. И, наравно, какав заслужује. Новозеландски аутор, новинар иначе, Дејвид Феријер, уз помоћ колеге и партнера Дилана Рива, створио је врло необичан документарац. С једне стране, тематски је потпуно разоружавајући и, да тако кажемо, природно оригиналан пошто му је својеврсност обезбедио сам живот, посебно разнолик када је реч о људској бизарности. С друге стране, он одскаче и по свом стилу, односно вештом мешању жанрова, па то што га неки називају „хичкоковским документарцем“ најбоље описује његов вредносни састав. Осим реченог у њему заиста голицање представља кључни елемент, па и суштаствену тему приче. Голицање, како га у филму назваше, „такмичарског карактера“.

[restrict]

Испит за „младе, атлетске особе“ Аутори су, наиме, наводно случајно налетели на сајт који позива заинтересоване да се прикључе овом бизарном такмичењу, замишљеном као испит издржљивости за „младе, атлетске особе“. И уз позив иду и невероватни призори из тих квазитакмичарских филмова на којима неколико младића „муче“ кандидата голицајући их по телу, на посебно осетљивим местима. Нико од њих није без одеће чиме је, барем у првој равни, избегнута сексуална конотација. Али у суштини, осим, наравно, утиска о нужном постојању посебне врсте извитоперености организатора овог наводног такмичења, и, ипак, много више његових учесника, управо доминира отужни утисак о накарадној сексуалној подлози свега, вероватно и некаквом посебно уврнутом фетишу. Додуше, сигурно је да су неки младићи били заведени понудом наизглед лагане зараде пошто им је пристанак на голицање доносио смештај и хонорар од хиљаду и по долара. „Џеј О’Брајен медија“, мистериозна фирма чији је власник из назива смислио и организовао такмичење, исплаћене момке је обавезала и на верност, послушност и „останак у такмичењу“ не само као објеката голицања већ, касније, и као његових извођача. И на том месту бизарност добија онај хичкоковски елемент. Када је новозеландски новинар покушао да закаже интервју с поменутим гуруом ове бизарности, сусрео се са типичним силеџијским реакцијама секташког карактера. Нападнут је увредама и претњама. Није му ишло на руку што је хомосексуалац, што је О’Брајенова организација открила, те му сасула салву увреда и то тако бруталних да би у многим земљама вероватно само због тих речи били позвани на кривичну одговорност због „геј мржње“. Овде се то није десило, па је наш геј новинар снимио своје, сигурно из његове перспективе, врло забавно видео-штиво на коме атлетски грађени младићи у врло дискутабилним позама (седе на „жртви“ док је голицају) обављају церемонију иживљавања на објектима ове забаве.
Остатак филма је у маниру детективско-акционог документарца у коме Новозеланђани у Сједињеним Државама јуре за власником поменуте „компаније за голицање“ који их упорно избегава, а када му се коначно конфронтирају, он показује самоуверену дрскост секташког лидера који претњама и увредама одбацује сва питања и све провокације. Тешкоћа у доказивању „нечистог посла“ је што су сви актери дали свој пристанак да се овако такмиче и што нико, барем не пред камерама, није повређен. Једног од ретких бивших чланова ове лудорије, младића који се усудио да О’Брајену каже не, и да покуша да настави са својим животом, али као и пре, без голицања, напали су гуруови соколови. Осим претњи и физичког обрачуна с непослушником, уследиле су и опаке уцене, па и директна агресивност. Младић, за пример другима, бива осрамоћен и компромитован пуштањем у промет снимака на којима га О’Брајенови пулени голицају, а сви ти призори су документовани не само његовим именом већ и адресом и свим другим приватним подацима несрећника. Он тако постаје предмет поруге и свима доступно опште добро на интернету. Што га, опет, у потпуности избацује из колосека у приватном животу и негативно жигоше на сваком могућем месту које чини његов приватни свет и постојање. Готово да успевају да непослушне социјално изопште из њиховог живота. Казна је прилично брутална јер, као што је некада чинила држава откривеним хомосексуалцима, непослушни од стране О’Брајена доживљавају срамотну социјалну смрт и то с пратећим финансијским малтретирањем и претњама.

Свет по вољи моћних и декадентних А пошто је реч о уговору „једнаких страна“, који су пре снимања и такмичарског голицања склопиле легални (како је овако нешто легално, морате се запитати) споразум, кршење обавеза из тог споразума повлачи могуће последице због којих их се секташка организација која организује ову хомоеротичну забаву за уврнуте, на челу са мистериозним лидером Дејвидом Д’Аматом (алијас Џејн О’Брајен), осетила позваном да их малтретира и застрашује скупим процесима и одштетним захтевима. Занимљиво је да су и аутори документарца били подвргнути истим легалним претњама јер је, за неверовање, све што организатори голицања раде у очима закона дозвољено, а напади новозеландских новинара не само да нису покренули било какву истрагу или навели некога да у име државе и њених моралних кодова покуша да обустави провокативно такмичарско голицање већ су се управо они нашли близу могућих казни. Једна од равни лако препознатљива између редова, боље рећи слојева приче овог филма, очигледна је жеља да се у њу уведе социјални елемент и да се, најпре, покаже како су у Америци још увек на снази аршини које кроје и у дело спроводе најпре богати и моћни, а тек онда држава и њен гломазни потпуно неефикасни бирократски апаратус. И не само да је неефикасан него се лако може злоупотребити, поручује новозеландски новинар свету и Американцима. Свет по вољи и диктату богатих, моћних и декадентних није новост. Такав свет је стар колико и човечанство. Једина је разлика што смо данас уживаоци цивилизације чији су лидери узвишено реторични када теоријски желе да истакну револуционарни напредак и дику што су нас напредним законима издигли изнад џунгле и дивљаштва. Практично, међутим, наравно да нису учинили баш ништа. Овај је филм најбољи доказ за то. Овако нешто не може да постоји и да још, макар и посредно, има подршку државе и њених напредних социјалних и законских стремљења. Деградирани морални кодекс наше цивилизације је на оваквим пукотинама у свом ткиву најтужније мањкав и болно рањив. „Голицање“ то јасно и без увијања истиче сваким својим кадром и у томе је убедљиво највећа вредност овог филма. И његов најотужнији аргумент. Јер ово голицање не доноси смех већ тугу и разочарање.

[/restrict]