ХОЋЕ ЛИ ВАРУФАКИС СПАСТИ ЕВРОПУ?

ДиЕМ25 И ЕВРОПСКИ ЕСТАБЛИШМЕНТ

varufakis-uvodnaЗa „Печат“ из Милана МАРИНА МУШТОВИЋ

Да ли Јанис Варуфакис, бивши министар финансија у влади Алексиса Ципраса, може представљати нову снагу која ће спасти Европу и Европску унију?

Сведоци смо рађања нове, бесне већине која у Европи 21. века живи у несигурности и страху. Неке од њих социолози су стручно дефинисали као „субјекте флексоплотације“, а то би, преведено на свакодневни језик, биле армије незапослених и свих оних са несигурним радним местима, десеточасовним радним временом и платама које више не покривају ни пуко преживљавање. Осећај опште несигурности и страха влада и код оних који још имају новца, с обзиром на то да животне уштеђевине нестају преко ноћи због све учесталијих банкарских крахова, односно озваниченог коцкања с туђим новцем које се модерним бриселским речником назива банкарска криза.

Због драстичног пораста насиља, а поготово после бројних атентата, нико више не зна шта може да га снађе када изађе из куће. Без обзира на очигледни колапс експеримента званог „мултикултурно друштво“, нови мигранти свакодневно пристижу, а државне структуре их, по диктату из Брисела, несебично прихватају, науштрб стандарда, али и сигурности властитих грађана. То би, укратко, био прави приказ онога што се данас назива – мигрантска криза. Нажалост, овде није крај европским мукама јер Европску унију потреса још и читава лепеза осталих криза: дужничка, инвестициона, социјална, као и дубока криза идентитета, културе и верских осећања данашњих Европљана.

Због свих тих силних криза свећа народног стрпљења лагано догорева, тако да се више нико не чуди што се све више Европљана буни, организује и приклања онима који нуде спасоносна решења за излазак из европског тунела, односно алтернативу за бриселску неспособност.

[restrict]

ГЛАВА У ПЕСКУ За то време, бриселска бирократија затвара очи пред реалношћу и све већим проблемима својих грађана. Уместо да нешто предузме, она се прави као да је све у најбољем реду, али зато у тајности склапа сумњиве споразуме о слободној трговини који фаворизују моћне мултинационалне компаније са седиштем с друге стране Атлантика и упорно понавља да не постоји алтернатива за овакву ЕУ. Тачније, евентуалном алтернативом плаши грађане тврдећи да су сви они који се боре против кафкијанских метода европске владавине опасни расисти, ксенофоби и фашисти, плаћеници „новог Хитлера“ Владимира Путина, који ће их одвести право у катастрофу невиђених размера.

Наиме, тако су окарактерисани сви чланови посланичке групе коју у Европском парламенту предводи Марин ле Пен (Европа нација и слободе), а који се боре за праведнију Европу и чекају националне изборе, имајући у виду да им сва истраживања јавног мњења прогнозирају убедљиве победе. Занимљиво је, међутим, да је непосредно по оснивању ове десничарске алтернативе исте године настала и још једна алтернатива за спас Европе, односно транснационални европски покрет ДиЕМ25 на чијем се челу налази бивши грчки министар финансија Јанис Варуфакис. По једнима шармантни и харизматични политичар новог кова који Европи нуди спас од амбиса пред којим се налази, а по другима амерички плаћеник са задатком да после јачања правих патриотских европских снага само помути карте и тако одржи статус кво у америчко-европској колонији која се усудила на побуну.

Yanis VaroufakisКО ЈЕ ЈАНИС ВАРУФАКИС? Једно је сигурно: овог новог „европског спасиоца“ сигурно нико не може да оптужи да је фашиста, расиста, а најмање да је „Путинов плаћеник“. Поред грчког поседује и аустралијско држављанство, осећа се грађанином света, верује у мултикултурно друштво и тврди да масе миграната не представљају проблем и терет већ напротив – право богатство и шансу за „Нову Европу“. У више наврата жестоко је критиковао руског председника и отворено подржавао „руску демократску опозицију“. Дакле, ради се о политички коректној персони par excellence која разочараним европским масама нуди своју алтернативу за боље дане.

Рођен је 1961. у Атини у добростојећој породици интелектуалаца – левичара. Завршио је студије математике и економије и докторирао на Универзитету у Есексу где је и почела његова богата универзитетска каријера професора економије и примењене математике коју је потом наставио у Аустралији, Белгији и Америци.

На позив пријатеља Алексиса Ципраса прихвата место министра финансија у новој грчкој левичарској влади.

Све остало је мање-више познато: мукотрпни шестомесечни преговори са грчким кредиторима, изненадно повлачење из преговарачког тима и оставка на министарску функцију…

Онима који су му замерали на неконвенционалном изгледу, Варуфакис је одговарао да је „систем алергичан на све девијације у било којем смеру од оног који је прописао“, те да би новинарима било паметније да се позабаве неугодном истином да озбиљне европске бирократе, униформисане у идентична строга одела, спроводе дилетантску политику, без разума, става, визије и идеја и да при том не виде да „Титаник само што није ударио у санту леда“, првенствено због климе наглог бујања расистичке и ксенофобне деснице, чије фашистичке сирене слуша све више очајних Европљана, и која неодољиво подсећа на несрећне тридесете године прошлог века, а сви знамо у каквом су се крвопролићу завршиле.

Колеге су га доживљавале као политичког аматера, дрског и арогантног провокатора и напорног професора који, уместо да слуша и сарађује, свима држи лекције. Оптуживали су га и да је ексцентрик који током преговора чак и манипулише саговорницима користећи своје големо знање из Теорије игара (грана примењене математике на којој је Варуфакис докторирао у Великој Британији, а која се бави математичким анализама конфликтних ситуација и налажењем оптималних победничких стратегија).

Када је у јулу 2015. изненада поднео оставку, пркосно је изјавио да је поносан што су га његови саговорници презирали и поручио да му за наставак борбе за демократију не треба министарска фотеља. Већ тада су многи политички аналитичари упозорили да он сигурно смера неку конкретну освету. И освета је почела тако што је Варуфакис прво почео да „износи прљав веш“ и да раскринкава апсурдност европског естаблишмента, његову недемократичност и нетранспарентност, а поготово неспособност да се озбиљно суочи са серијом криза које раздиру Европу и озбиљно прете да се „заједничка европска кућа“ уруши као кула од карата и то с врло трагичним последицама. А то је, уједно, била и припрема терена за конкретну политичку акцију и његову нову европску алтернативу звану ДиЕМ25.

France ElectionsПРЉАВИ ЕВРОПСКИ ВЕШ Варуфакис тврди да је у преговоре ушао с искреном намером да разговара о конкретним реформама и потезима како би се што пре пронашло одговарајуће решење, али да је одмах био затечен понашањем својих саговорника који су упорно инсистирали да се без много кривудања разговара само о „свеобухватном споразуму“, односно о беспоговорном потписивању онога што су потписале претходне грчке владе. „Обично, кад желите да разговарате о свему, у ствари не желите да разговарате ни о чему“, рекао је тада пред ТВ камерама и на свој чувени провокативни начин обавестио јавност да је предложио да се у презадуженим државама више ни не одржавају избори. Пошто на ово питање није добио одговор, цинично је закључио: „Вероватно су помислили како је то сјајна идеја, ућутали се и одмах бацили на разраду стратегија како да то што пре спроведу у дело.“

Осим тога, пожалио се новинарима да с „другом страном“ уопште није могло да се разговара: „Они су одбијали сваку економску логику. Ти изађеш с логичним аргументом на којем си радио, а као одговор добијеш само тупе погледе и ћутање. Као да ништа ниси рекао јер оно што ти говориш они уопште не слушају.“ Ситуација није ништа боља ни у Еврогрупи коју чине министри финансија земаља еврозоне јер Варуфакис тврди да и тамо влада тотално кафкијанска атмосфера: „Врло моћне фигуре гледају те у очи и ћуте, а теби је јасно да ти поручују: ОК, ти си у праву, али – ми ћемо те смрвити.“ Већ тада му је било јасно зашто га је европски естаблишмент прогласио за „ексцентрика чији су предлози неозбиљни“, будући да „бити озбиљан“ на језику еврократа значи једино да неко без поговора пристане на све њихове услове.

С посебним жаром Варуфакис се обрушио на европске моћнике рекавши да би у Америци неспособњаковиће који увек праве исте грешке одавно избацили из политике. Нажалост, у Европи кривци не постоје, тако да је постало потпуно нормално да се иде из једне пропасти у другу и да нико за то не одговара. Губи се силно време, инсистира се на неважним детаљима, расправља се о глупостима да би се на крају за најбитније и горуће теме увек доносиле погрешне прогнозе и још погрешније одлуке. „Најгоре је“, поручује Варуфакис, „што се ништа не мења јер нико ништа и не зна. А када би Европљани знали какви медиокритети се налазе на најодговорнијим функцијама, они би се већ одавно побунили.“

Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер је по Варуфакису потпуно небитан лик: „Он уопште није укључен у процес одлучивања и, у најбољем случају, када су одлуке већ донесене, повремено га неко информише о ономе што је негде решено.“ Од критике није поштеђена ни немачка канцеларка Ангела Меркел за коју Варуфакис тврди да је политичарка без визије, за разлику од њеног министар финансија Шојблеа који има визију, али потпуно погрешну: „Шојбле нема никакво знање из макроекономије, али се и не труди да нешто научи. Он је једна препотентна незналица, што је грозан ментални склоп за некога ко одлучује о европској макроекономији.“

Али све је ово је била, ипак, само мала увертира за праву освету која ће тек уследити.

ГЛАМУРОЗНЕ ПРЕДСТАВЕ ЗА ДЕМОКРАТИЗАЦИЈУ ЕВРОПЕ А та освета почела је на врло симболичном месту – у Берлину, недалеко од канцеларије Ангеле Меркел, у једном алтернативном позоришту где је 9. фебруара представљен нови покрет за спас Европе – ДиЕМ25, и то на начин који је потпуно одударао од стандардних политичких презентација. С обзиром на то да се политичке странке грчевито држе неписаног правила по којем је озбиљно само оно што је смртно досадно, Варуфакис је у Берлину заиста направио праву револуцију у политичком маркетингу понудивши публици забавни шоу са обиљем духовитих коментара, квалитетном музиком и уметничким светлосним ефектима. Прво је приказан изванредни кратки спот у којем су ефектно представљене основне идеје покрета, али и све мане данашње ЕУ.

Затим су се на позорници ређали говорници (од Варуфакиса, преко лидера шпанског Подемоса, немачких, грчких и француских левичара, па све до поп звезде Брајана Иноа). У програм су се путем видео-линка укључили творац „Викиликса“ Џулијан Асанж и филозоф Славој Жижек, а Варуфакис је за своју спасоносну европску иницијативу добио и срдачну подршку чувених редитеља – Кена Лоуча и Оливера Стоуна.

Сви говорници су поручивали мање-више исто: да оваква Европа не ваља, да су јој потребне радикалне промене како би се спречила њена дезинтеграција и, што је још опасније – фашизација. Излагање су сви до једног завршавали идентичном поруком која је прерасла у слоган самог покрета: „ЕУ ће се под хитно демократизовати или ће се дезинтегрисати!“

Одмах после берлинске премијере појавили су се и многи коментари оних који не верују у искреност и добронамерност Варуфакисовог политичког ангажмана и тврде да је овај допадљиви радикал-шик левичар и сам део технократске елите против које се, наводно, бори. По њиховом мишљењу, после грчких радника и пензионера које је упропастио, Варуфакис сада по задатку замајава Европљане. Јер обичном посматрачу се намеће логично питање – ко плаћа његове гламурозне и скупе политичке промоције? Хрватски филозоф Срећко Хорват, иначе десна рука Јаниса Варуфакиса, има спреман одговор: „Берлински спектакл смо Варуфакис и ја заједнички осмислили и реализовали за само 5.000 евра. Ми смо покрет ентузијаста, имамо на стотине талентованих волонтера свих могућих професионалних профила. Видео смо добили од једног грчког продуцента, музику нам је поклонио Брајан Ино. Верујте ми, када постоје искрени идеали и воља да се нешто уради, паре су заиста најмањи проблем.“

После Берлина уследио је спектакл у Риму, а 27. октобра Варуфакис је у Милану представио своју нову књигу „Слаби трпе све што морају?“, економски трилер који је уједно и историја ЕУ, глобалног финансијског поретка и кризе евра. И овога пута озбиљне теме објашњене су врло занимљиво и једноставно јер, како каже и сам Варуфакис: „Што не можеш да објасниш једноставно, то ни сам не разумеш.“            

„МИНИ”-ИНТЕРВЈУ  за Печат

ЕВРОПСКА ИНТЕРНАЦИОНАЛА ПРОТИВ НАЦИОНАЛИСТИЧКЕ

Рекли сте да сте оптимиста, али наслов ваше нове књиге није баш оптимистичан. Да ли су слаби заиста осуђени да трпе зато што морају?

Наслов се односи на епизоду из Пелопонеског рата, на цитат грчког историчара Тукидида: „Најјачи раде оно што могу, а најслабији пате колико морају.“ Али ја сам на крају додао и знак питања. У животу ништа није коначно и неминовно и од нас зависи у каквом друштву и како ћемо да живимо. Дакле, моја књига је врло оптимистични позив на акцију за промене.

Вечерас сте неколико пута поновили да ће се „ЕУ или демократизовати или ће се дезинтегрисати!“ Да ли сте у том погледу оптимиста или песимиста?

Демократизација или дезинтеграција је нит водиља покрета ДиЕМ25. Не можемо да предвидимо која ће се од ове две ситуације догодити. Ми се боримо за прву, али се и припремамо за другу. То чинимо тако што настављамо да радимо на Прогресивној агенди за Европу чији је циљ унифицирана кампања у којој ће европска Интернационала победити националистичку Интернационалу која за сада опасно оснажује. ДиЕМ25 верује да би одустајање од кампање демократизације ЕУ била голема грешка за све прогресивне људе који верују у истинску демократију. Свима је јасно да је постојећа ЕУ дубоко искомпромитована и да је врло далеко од истинске демократизације. Али ако су они неодговорни, то не значи да ми не треба да покушамо да спасимо Европу. Када бисмо се предали, допустили бисмо да ЕУ заврши у рукама опасне политичке опције коју Европљанима нуди ксенофобична и реакционарна десница.

Који је први задатак који сте зацртали у Прогресивној агенди за Европу?

Да победимо најгорег непријатеља демократије у Европи: евро, реакционарну догму и лаж коју европска бирократија протура као истину. За почетак, хоћемо да преко мреже наших бројних активиста информишемо што више људи да смо ми истинска прогресивна европска алтернатива.

Осим што оправдано и аргументовано критикујете европски естаблишмент, шта конкретно предлажете?

Транспарентност у доношењу одлука. Захтевамо директни пренос састанака Савета Европе, Екофина и Еврогрупе, потпуно обелодањивање докумената свих трговинских преговора, записника Европске централне банке, али и хитну смену неспособњаковића у европским институцијама како би способни људи реализовали иновативну политику која може да реши кризу дугова, банака, неадекватних инвестиција, растућег сиромаштва и миграција. Када успемо да бар донекле стабилизујемо ситуацију, желимо да саставимо уставну скупштину где ће Европљани одлучити како да до 2025. успоставе пуну европску демократију, са сувереним парламентом који поштује национална самоопредељења и дели власт с националним парламентима.

Зато смо позвали све пријатеље из Европе да нам се придруже и да се заједно боримо за демократизацију ЕУ. Да станемо на крај свему што се заснива на лажима; да подредимо ЕУ бирократију вољи суверених народа Европе; да растуримо доминацију корпоративне моћи над вољом грађана; да поново размотримо правила која управљају нашим јединственим тржиштем и заједничком валутом. Инспирисани смо Европом разума, слободе, толеранције, и маште и искрено верујемо у бољу Европу која је могућа захваљујући свеобухватној транспарентности, стварној солидарности и аутентичној демократији. То ми предлажемо, за то се боримо, а то је, уједно, и суштина Манифеста покрета ДиЕМ25.

 

ПОДРШКА ЗА ПАТКИЦУ

Преносимо Варуфакисово писмо подршке иницијативи „Не да(ви)мо Београд“:

Драги саборци и саборкиње,

Већ дуже време пратимо развој ситуације у Србији и са посебном пажњом пропратили смо последња збивања везана за пројекат „Београд на води“. Овом приликом хтели бисмо да изразимо своју пуну подршку иницијативи „Не да(ви)мо Београд“, јер су њене активности, посвећеност и истрајност важне не само за демократски отпор владавини капитала и приватног интереса у Београду и Србији већ и за буђење демократије у остатку региона и Европе. Указујући на важна питања као што је нетранспарентност и одсуство сагласности Београђанки и Београђана око пројеката који читав један део града чини недоступним за његове становнике, показали сте вољу да допринесете широј европској борби за право људи да одлучују у каквом граду желе да живе. У светлу буђења европских народа чији гласови бацају светло на неспремност и неспособност елита да изађу у сусрет стварним потребама људи, ваша иницијатива шаље снажну поруку солидарности са ширим европским отпором антидемократским тенденцијама. Ваша елита, баш као и већина осталих националних и наднационалних администрација, елита и бирократских структура, приближила се легитимизацијском ћорсокаку јер игнорише стварне потребе Београђана и Београђанки, као и остатка људи у Србији. Конкретно, нетранспарентност и већ од самог почетка уочљиве махинације у вези са читавим послом око „Београда на води“, не оставља вам простора за поверење у локалну али и у републичку владу. Неприхватљиво рушење зграда у београдској „Савамали“, за које се испоставило да је учињено управо од стране града Београда упркос негирању градоначелника да постоји било каква умешаност градских власти, заиста вам не оставља више простора ни за стрпљење. Због тога, покрет за демократију у Европи ДиЕМ у потпуности подржава настојање вас, Београђана и Београђанки и становника Србије у целини, да не пристанете на остављање имало простора за било какву алтернативу демократији.

У име ДиЕМ-а, Јанис Варуфакис, Срећко Хорват, Филип Балуновић

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *