др Кармен Боркес – МАДУРО ЈЕ НА УДАРУ ЦИА И МЕТОДА ОТПОРА

Разговарао Никола Мартић

У Венецуели је на делу покушај парламентарног удара десничарских партија под директивом америчког Стејт департмента. Важну улогу у драми Венецуеле играју УСАИД и НЕД, финансијски огранци ЦИА, чији је задатак да пропагандом, плаћеном милионима долара, убеде народ у „неопходност“ промене „режима“

Сматра се да Америка против Венецуеле за сада води само економски рат, али у Каракасу падају нове жртве; у недавним протестима опозиције страдао је један полицајац а двојица су повређена. Фрустрирана опозиција није успела да окупи милион присталица, како је обећано америчким спонзорима, а бомбастично најављивано свргавање председника Венецуеле Николаса Мадура завршило се као још један оперетски промашај. У тренуцима када се овај број „Печата“ појављује у јавности, представници опозиције требало би да седну за исти сто са представницима власти у Венецуели да би се пронашло решење кризе. Јасно је, међутим, да је ово тек тактички потез Вашингтона. Његови фаворити ће сести за сто, али то још не значи да су се они, као и њихови спонзори, помирили с поразом. О ситуацији у овој јужноамеричкој држави за наш лист говори проф. др Кармен Боркес са Универзитета у Сулији.

[restrict]

Светски медији тврде да је Венецуела суочена са коначним обрачуном неолибералних центара моћи из Вашингтона са легитимном социјалистичком влашћу и председником Николасом Мадуром. Најављивано је и гласање о неповерењу председнику, практично нека врста „бразилског сценарија“, тј. инструментализација парламента у рушењу Устава и, фактички, државни удар. Да ли ће доћи до тог референдума, какве би биле његове последице и да ли је Влада Венецуеле спремна да се одупре страним притисцима да се сруши социјализам у овој земљи?

Тренутно се у Венецуели одиграва нов вид сукобљавања између снага које представљају финансијску и војну моћ, потпомогнуту америчким империјализмом, с једне, и народа који је одлучан у томе да се коначно ослободи било које врсте стране доминације, с друге стране. Ово, ипак, није нов сукоб. Већ 17 година боримо се против државних удара, саботажа, економског рата, терористичких напада, атентата, парамилитарних инфилтрација, криминалног насиља и других активности којима неки желе да преокрену револуционарни процес започет победом команданта Уга Чавеза на председничким изборима 1998. године.

Данас је на делу другачији вид напада, већ успешно примењен у Хондурасу, Парагвају и Бразилу, а реч је о парламентарном удару. На овоме раде десничарске партије Венецуеле под директивом америчког Стејт департмента. Примена нове стратегије државног удара омогућена је оног тренутка када је опозиција освојила већину гласова на парламентарним изборима у децембру 2015, и која је постала очигледна 5. јануара ове године када је нови председник Народне скупштине отворено запретио и обећао председнику Републике Николасу Мадуру да ће га свргнути с власти за мање од шест месеци. Од тог тренутка припадници националне буржоазије и десничарске партије Венецуеле почели су да заоштравају своје конспиративне акције и појачавају економски рат, тражећи на тај начин војну интервенцију или народну побуну, а у чему ипак нису успели.

На делу је, несумњиво, тешка злоупотреба права.

Охрабрени сменом Дилме Русеф у Бразилу посредством парламентарног удара, сада покушавају и смену председника Венецуеле путем правног надмудривања, које је сваки пут све апсурдније. Ниједан од елемената којима се служе нема било какву вредност, не само због тога што се заснивају на лажима већ и због тога што у Венецуели није могућ парламентарни режим, што значи да Народна скупштина нема уставну моћ да смени председника, нити било који од преостала четири органа власти који чине националну власт. Томе иде у прилог и чињеница да је Врховни суд правде прогласио Народну скупштину непослушном, јер је одбила одлуку суда о искључивању из парламента три посланика чији је избор био споран због оптужби за превару.

Дакле, уколико Парламент, ипак, спроведе политичко суђење председнику Николасу Мадуру, у потпуности ће му недостајати правна и политичка правоснажност, јер не постоји ниједна правна формула којом би се могло утицати на то да председник напусти своју дужност. Револуционарни народ је врло свестан тога и спреман је не само да својим животом брани постигнуте успехе социјалистичке владе у протеклих 17 година социјалистичке владавине већ и да се одупре било каквом покушају директне агресије владе САД, која повлачи потезе и обезбеђује новац овој завери против слободе и достојанства венецуеланског народа.

Поједини аналитичари сугеришу да америчком администрацијом управља мала група људи чији чланови практично имају личну финансијску корист од спољнополитичког курса САД и ангажовања најмоћније војне силе на свету (НАТО). Ми смо у Србији имали прилике да гледамо како људи који су нас бомбардовали 1999. године преко ноћи постају „инвеститори“, попут некадашњег шефа ЦИА генерала Дејвида Петреуса, Мадлен Олбрајт, некадашње државне секретарке САД, генерала Веслија Кларка…

Опште је познато да су САД, које су се данас наметнуле као господар света, под контролом групе људи коју чине финансијски и војни моћници. Рат је њихово главно оруђе које им служи и за доминацију и за стварање капитала. То се већ могло наслутити када је Роза Луксембург говорила о потреби капитализма да под своју контролу стави читаву планету, како би се осигурао константан раст капитала.

Препознатљиве су овде методе САД.

У овом тренутку, када су већ успели да допру и до најудаљенијих делова Земље, САД су почеле да примењују нову стратегију стварања конфликата у непријатељским земљама, односно земљама које се одликују неким степеном независности, споља намећући рат између две или више страна, како би касније војно „спасавале“ народ од тог рата. Оног тренутка када би, бомбардовањем, целокупна инфраструктура била уништена, предузели би обнављање те земље. То је брз начин да се обезбеди континуирани раст капитала, поспешивањем ратне индустрије, али и присвајањем предузећа земаља које су покорили. То смо већ видели у Ираку, Авганистану, Либији и сад то исто покушавају и у Сирији, али нису рачунали на херојски отпор тог народа.  Потврђена је истина да су они који наговештавају и намећу рат, заправо, исти они који највише профитирају.

Венецуелански народ је већ дуго под озбиљним санкцијама САД, попут оних које је својевремено осетио и наш народ. Како се званични Каракас бори против ових страних елемената који угрожавају уставни поредак у вашој земљи?

Нема сумње да је оно што данас проживљава венецуелански народ готово иста стратегија агресије коју су Сједињене Америчке Државе спроводиле у бившој Југославији, с једином разликом да у Венецуели још увек није дошло до војне инвазије и бомбардовања. У овоме су Сједињене Државе доста лукаве – знају да би инвазијом у Венецуели изгубиле, пре свега, свој примарни извор снабдевања нафтом, довеле у опасност пројекат враћања Латинске Америке под своју пуну контролу и наишле на негативне реакције већине влада из Азије, Африке, арапског света и доброг дела земаља Латинске Америке и Кариба. Због тога оне делују индиректно – преко унутрашњих десничарских партија, локалне буржоазије и невладиних организација које се оснивају да би се дискредитовала власт, оптужбама за кршење људских права, трговину људима, тероризам, трговину дрогом и тако даље; и све то са вештачким легитимитетом који су им пружили велики медијски монополи задужени за продубљивање сукоба, емитујући искривљену слику о узроцима кризе.

У овим плановима за дестабилизацију важну улогу играју и УСАИД и НЕД, финансијски огранци ЦИА, кроз које пролазе милиони долара намењени стимулисању и помагању стварања великих блокова опозиционих партија или покрета чији је задатак убеђивање народа да је „неопходна“ промена режима. Ове опозиционе групе или покрети, створени или помагани од стране ЦИА, лако се могу препознати јер користе исте стратегије и симболе, као у случају Отпора у бившој Југославији и Народне воље у Венецуели. Ми у Венецуели се овој претњи супротстављамо континуираном мобилизацијом народа и његовим директним учешћем у стварању и спровођењу стратегија које имају за циљ да осујете различите завереничке акције.

Мобилизација народа је евидентна.

На пример, актуелни економски рат, који нам је ускратио најосновније састојке потрошачке корпе, као и лекове, у текућем периоду смо надвладали захваљујући организовању народа у Локалне комитете за снабдевање и производњу (ЦЛАП), који су директно преузели задатак организације дистрибуције хране, уз неограничену помоћ државних органа. Велику улогу у свему овоме игра освешћивање и едукација народа у складу са вредностима као што су солидарност, сарадња, међусобна размена и одбрана отаџбине, што су вредности на којима почива ново друштво правде и једнакости које градимо.

Из Венецуеле стижу слике врло тешке економске кризе. Западни глобални медији за све оптужују социјализам и председника Мадура а истовремено крију да је ту на сцени вештачко изазивање хуманитарне катастрофе наметнутим санкцијама и да ту хуманитарну катастрофу изазива управо Америка. Каква је стратегија Владе у Каракасу да се незадовољство због сиромаштва, које креира Вашингтон, усмери против стварних криваца, а не против председника Мадура?

Велики медији су се претворили у главни инструмент доминације којим се служи империја, јер управо они утичу на свест и укус народних маса и дају легитимност дискредитујућим кампањама против лидера и влада које желе да униште, и пред њиховом моћи народи могу само да држе до истине и да учине да се она на било који начин чује. Неопходно је деконструисати дискурс доминације и показати скривене интересе који покрећу медије, потребно је да револуционарне владе одлучно пређу у фронталну борбу за одбрану добробити народа и борбу против свих гласова империјалистичког света који претендују да примене неолиберални рецепт.

То ради влада Венецуеле. Она путем чињеница доказује да не постоји хуманитарна криза у Венецуели већ економски рат усмерен на сакривање или потпуно уклањање основних животних намирница, због чега влада заједно са народом врши директну дистрибуцију намирница које су доскоро биле 100 одсто у рукама приватних предузетника. Упркос томе што су САД криминалним операцијама изазвале инфлацију, утицале на промену курса и пад цена нафте, влада Венецуеле ради на унапређивању различитих социјалних мера, међу којима је и тзв. Стамбена мисија – милион и двеста хиљада стамбених јединица додељено је најугроженијим породицама. Буџетом за наредну годину, Влада је одредила чак 73 процента новчаних средстава за улагања у социјалну политику, што до сада ниједна друга влада у свету није учинила. Реалне чињенице показују ко су прави творци и кривци тешке економске кризе која погађа Венецуелу данас.

После много година неометаног америчког интервенционизма, у Сирији видимо да је Руска Федерација чврсто заузела став да америчка „игра наметнутих ратова и насилне промене режима“ више неће проћи. Осим Русије, па и Венецуеле, на тој линији су и друге велике земље, попут Кине, Индије, Кубе, Ирана, Сирије и многих других. Да ли мислите да је сазрео тренутак за формирање јединственог међународног фронта за пружање отпора све тромијој империји?

Моћ Сједињених Америчких Држава је, без сумње, ослабљена губитком хегемоније успостављене након пада Совјетског Савеза. Опоравак Русије и невероватан економски напредак Кине, јачање Ирана и Индије, говори нам да се сада налазимо у свету који више није униполаран него мултицентричан. Ово је Сједињеним Државама дало знак за узбуну, због чега су и кренуле у агресивнију политику према Русији и Кини, огледану у чињеници да се војне базе САД смештају све ближе границама ових земаља.

Присутан је и непријатељски став САД према Ирану, и ратом у Сирији желе да изолују Иран и завладају том стратешки значајном зоном. С друге стране, осећа се све веће присуство Русије и Кине у Латинској Америци и њихово све веће савезништво с Венецуелом и другим прогресивним владама, чиме се ограничавају амбиције САД за превласт над јужним америчким континентом.

Међутим, никако не смемо да потценимо снагу САД, коју још увек имају, пре свега, због чињенице да се ради о највећој војној сили на свету и да је контрола светске економије у њиховим рукама. Имајући ово у виду, без сумње је неопходно да сви народи света, који су на различите начине претрпели експлоатацију, пљачку и уништавање своје културе од стране интервенционистичког и доминантног деловања САД, заједно пруже отпор овом предаторском и геноцидном моделу, али и да истовремено и без даљег одлагања започну изградњу алтернативног модела који би осигурао мир и правду због које смо сви толико претрпели. Овакав модел можемо назвати било којим именом, али је важно да буде антиколонијалистички, антиимперијалистички и антикапиталистички, уколико желимо даље постојање људског рода и планете Земље.

Иако нисмо делили заједничку историју, венецуелански и српски народи су пролазили кроз релативно слична драматична историјска искушења, обликујући свој слободарски и суверенистички идентитет кроз дуготрпно ропство и успешне ослободилачке ратове. Оваквих народа има још у Европи и свету, посебно ту мислим на Русију и Кубу. Сведоци смо да се међународна сцена све више помера с униполарне ка мултиполарној равни, управо због нарастајућег слободарског сентимента у великим нацијама са знаменитом историјом борбе за своју сувереност. Да ли је већ данас могуће замислити међународну политичку реалност без „светског полицајца“ чији војноиндустријски комплекс непрестано тражи нову жртву, и да ли ћемо ускоро доживети да се на оптуженичкој клупи неког новог Међународног суда правде нађу одговорни за бројне злочине против мира и ратне злочине на глобалном плану у релативно кратком, вишедеценијском раздобљу савремене историје?

Сувереност и достојанство народа су по дефиницији непреносиви и не могу се ни у ком случају заложити у корист богаћења и моћи другог народа. Управо из тог разлога историја човечанства исписана је крвљу народа који су се борили за независност и поштовање сопственог идентитета и културе. Сви народи у погледу достојанства су једнаки, а међународно право је и створено да би га сачувало и заштитило, али и да би гарантовало међусобно поштовање народа.

Међутим, империја за империјом, неке насилније од других, деловале су против права на самоопредељење и наметале своје присуство и начин живота. Од свих империја, актуелна империја је најдеструктивнија и служи се криминалом како би поткопала културну разноликост, другачији поглед на свет, другачије организовану економију, било какав наговештај аутономије, па чак и сваки покушај којим се жели ослободити један центиметар ове планете од њихових предаторских активности. Осим тога, у својој жељи за потпуном контролом, наметнули су „правилан“ начин да се буде демократа и цивилизован човек, и поставили су се, у складу са овом директивом, као неумољиви светски полицајац.

На тај начин, као глобални полицајац, починили су најокрутније злочине и нису потписали ниједан од споразума о поштовању људских права, али имају право да суде другима уколико не поштују поменуте споразуме. Како је говорио Симон Боливар Ослободилац: „Сједињене Америчке Државе су изгледа предодређене божанским провиђењем да сеју беду по Америци у име слободе.“ Данас можемо рећи да сеју беду по целом свету и да ће цела планета морати да реагује како бисмо сви заједно ставили тачку на толике злочине и ароганцију. Мир у свету то захтева.              

Кармен Боркес је професор емеритус на Универзитету у Сулији, у Венецуели, и гостујући професор на универзитетима на Куби и у Ел Салвадору. У периоду од 1979. до 1981. била је директор Филозофске школе Факултета друштвених наука на Универзитету у Сулији, а наредне две године радила је као координатор основних студија из области филозофије. Неколико година касније, од 1989. до 1992, радила је као директор Експерименталног центра за латиноамеричке студије на истом универзитету.

У периоду од 2005. до 2006. године била је члан Председничке комисије за прославу двестогодишњице револуционарне експедиције Франсиска Миранде, а потом и генерални директор за међународне односе Министарства културе Венецуеле. Од 2008. године је члан председничке комисије за обележавање двестогодишњице независности Венецуеле, а од 2005. ради као координатор Мреже интелектуалаца и уметника за одбрану човечанства.

Године 2010. била је венецуелански представник Албе, а у периоду од 2011. до 2015. посланик у Народној скупштини Венецуеле. Аутор је неколико књига из области историје и филозофије, од којих су најзначајније „Франсиско де Миранда – зачетник независности Латинске Америке“ која је преведена на неколико светских језика, „Латиноамеричка и карипска филозофска мисао“ и „Историја, дешавања, теме и филозофи“.

Објавила је више од 100 научних радова из истих и сродних области, и учествовала је на више од 200 међународних конференција широм света. Носилац је неколико награда и признања: Орден Хесуса Енрикеа Лосаде коју додељује Универзитет у Сулији (2000), Орден Франсиска де Миранде који додељује Председништво Боливарске Републике Венецуеле (2006), Међународно признање за филозофију Карт Ото Апел, Италија (2010) и Национална награда за културу и друштвене науке, Венецуела (2014).

[/restrict]