Зона сумрака – Сребренички апартхејд

Пише ФИЛИП РОДИЋ

До сада смо, када су у питању Сребреница и околина, били сведоци верске сегрегације жртава. Док је од комеморације Бошњацима у Поточарима прављен међународни спектакл, српске жртве нису биле вредне помена. Да ли се сада, после најновијих локалних избора, уводи и политичка сегрегација живих попут оне за време апартхејда у Јужноафричкој Унији?

Није прошло много од како је бивши начелник Генералштаба Армије БиХ Сефер Халиловић због референдума о Дану Републике Српске запретио да ће овај ентитет нестати. Халиловић је физичким уништењем запретио због демократског чина одржавања референдума, изражавања политичке воље народа гласањем. И ником ништа. Референдум је прошао, на срећу, без инцидената и без рата. Без уништења. Али исто тако и без јасне и недвосмислене осуде крајње ратнохушкачке, да не кажемо геноцидне, изјаве-претње. Недељу дана после референдума народ у Републици Српској, и у остатку БиХ, поново је излазио на гласање да изрази своју политичку вољу на демократски начин. И опет стижу изјаве-претње. И опет (макар засад) никоме ништа. Суочен с катастрофалним изборним поразом досадашњи начелник општине Сребреница Ћамил Дураковић изјављује: „Спремни смо на све осим на чињеницу да (кандидат српских странака Младен) Грујичић буде начелник Сребренице.“ На кога Дураковић мисли када каже „ми“ можемо само да претпостављамо. Да ли на цео бошњачки народ или само на присталице свог пријатеља и идола, „светог човека“ како то воли да каже, господара Сребренице и околиша од 1992. до 1995. Насера Орића? Можда не знамо ко спада под „ми“, али знамо шта спада под „све“. О томе нам сведочи око 3.500, најчешће, свирепо убијених Срба у Сребреници и око ње.

[restrict]

За разлику од ових ствари које су, ипак, мало нејасне, по ком основу Дураковић прави разлику између гласача у општини Сребреница недвосмислено нам је јасно из његових изјава. То није по основу пребивалишта или места рођења него искључиво по вери, односно националности. Згражавајући се над прославом Грујићеве изборне, демократске, победе, Дураковић нам поручује да више од „50 одсто гласача који су гласали за Грујичића су они који су синоћ скандирали ’победа’, а не ’побједа’, тако да то нису они који су из Сребренице“. Без обзира што Дураковић прави поделу по националној основи, он занемарује чињеницу да је на прослави могао да учествује било ко, а да гласа само онај ко је на бирачком списку. Али њега не интересује ни који је бирач одакле него само које је вере, односно националности. Јер ко је на бирачком списку, а није из Сребренице? На пример многи који су се 2012. одазвали пројекту „Сачувајмо Сребреницу“, под вођством тадашњег реиса Исламске заједнице у БиХ Мустафе Церића и његовог наследника, тада муфтије тузланског Хусеина Кавазовића, чији је циљ био да се што више муслимана пријави у овој општини како би победили на изборима. Реис Кавазовић је, да се подсетимо, онај што је у мају ове године рекао да „Влах не сме да влада у Сребреници“, додајући да је алтернатива победи на изборима „заливање крвљу“. Том позиву се одазвао и посланик у Скупштини Србије Муамер Зукорлић, који је отворено изјавио да је гласао за Дураковића јер сматра да Србин не треба да води Сребреницу. Зукорлић никакве везе са Сребреницом нема, осим што је подобне вере и националности. Рођен је у општини Тутин и једно време је живео у Сарајеву, Алжиру и Либану, да би се на крају скрасио у Новом Пазару, с две жене. Сребренички гласач Зукорлић с мандатом српског посланика Дураковићу, дакле, не смета.

Пошто видимо да за Дураковића место становања и порекло нису параметар за право гласа, намеће се закључак да је квалификација национална или верска припадност. Једина разлика између овог става и законодавства Јужноафричке Уније које је било на снази до 1994. године јесте што Дураковић апартхејд заснива на вери, односно нацији, а у Јужној Африци је вододелница била раса. Да ли је могуће да правило „један човек – један глас“ за које су Нелсон Мандела и његови саборци успели да се изборе чак и у Јужној Африци важи за све у демократском свету осим за Србе у Сребреници?

Дураковић нам је у свом кратком лингвистичко-демократском предавању објаснио да је предуслов за гласање у Сребреници да се каже „побједа“, али нам није рекао како се на његовом језику каже „пораз“. Срећом по њега, по свему судећи, у наредне четири године имаће времена да се посвети проучавању ове речи, њеног порекла, значења и изговора.

П. С. Вратио се, Бабо.

[/restrict]