07Милорад Вучелић / главни уредник
Пратећи локалне изборе у Сребреници стичемо утисак да је пре самих избора направљено неколико крупних грешака. Прво, требало је тачно и унапред одредити колико вреди српски у односу на бошњачки глас. Да ли је то, рецимо, два, три или више гласова. Јер, ако за победу Младена Грујичића нису довољне две трећине изашлих бирача, поменуто решење се намеће само од себе. Морала се извршити пондерација бирача по националној припадности. Коначно Срби су већ имали прилике у зла времена да се окушају и са много горим пропорцијама, као што је на пример била она један према сто, па су побеђивали. Због тог познатог српског инаћења и склоности да се боре и у немогућим условима требало је, такође, унапред одредити резултат и само прогласити победника на изборима.
[restrict]Оцењујући резултате локалних избора у Републици Српској и прави тријумф Милорада Додика већина медијских коментатора и политичких аналитичара није пропустила да каже да је то била победа националистичке карте на коју је председник РС играо. Није то први пут да се већина бирачког српског тела, било у РС било у Србији, квалификује као националистичка, па се логично намеће питање да ли Срби, приликом гласања, уопште виде било шта сем национализма, да ли се они уопште и чему се надају, и да ли су „слепи код очију“ за све друго сем за национализам. Зашто се исти аршини не примене на Француску, Британију и Немачку него се о исходу њихових избора говори као о легитимно и легално израженој вољи народа. Да ли је могуће да само српски гласачи уопште не размишљају о својим непосредним користима и могућем напретку своје породице него све то жртвују уопштеном националном интересу. Да ли су Срби перманентно заведен и залуђен народ? Било би добро да се неко од ових процењивача и оцењивача запита да ли то грађани када гласају како гласају можда боље виде колико вреди државна стабилност и шта све обезбеђује заштита националног интереса. Разумно је да српски бирачи у РС воде рачуна о томе да је гарант очувања њиховог ентитета управо Русија, као велика сила, која их нескривено подржава и да их Србија свакако не може нити ће икада оставити на цедилу. Ни српски бирачи а ни српски политичари из Српске такође не треба никада да сметну с ума шта је Београд и шта је српска матица. Напокон, зашто бар нека од западних сила није била спремна да подржи један сасвим оправдан и разуман референдум? Ко им је то бранио и да ли би, да је било тако, иједан од овешталих оцењивача у том случају посегнуо за етикетом национализма.
Залепљена етикета национализма унапред покушава да оправда оно што ће се, могуће је, предузимати против лидера РС, а то су позиви на саслушања, кривично гоњење, међународне санкције и потернице. Важнији од тога је притисак на државно руководство Србије да се придружи оваквим акцијама под сличним претњама. Нимало случајно из Брисела се ових дана ултимативно захтева да лажној и такозваној независној косовској држави предамо сву нашу телекомуникациону имовину која се налази на тој територији. Нимало случајно приштинске власти покушавају да донесу закон по којем ће узурпирати Трепчу. Уопште се не осврћу на то што се томе противе српски представници у тамошњим институцијама и што радници Трепче због тога демонстрирају. Пошто су Срби у питању, отворено се врши национална сегрегација баш као што се то чини у БиХ а посебно приликом избора у Сребреници. Нимало случајно то је само још један корак да се посегне за имовином ЕПС-а и Газиводама.
Западним заштитницима светиње зване имовина чак и не пада на памет да примене моделе сукцесије који су на штету Србије примењени после разбијања Југославије. И то им је мало. Шта се може добити у замену за пристајање на овакву пљачку и понижавајућу отимачину? Неколико отворених поглавља за придруживање „европској породици“ коју везује само обитавање на истом континенту и баснословно плаћање корумпиране и паразитске бриселске администрације. Та и таква Европска унија показује потпуну немоћ да се делотворно суочи са епохалним изазовом попут масовне сеобе народа, која се из милоште назива емигрантском кризом. Отворена и незатворена поглавља за приступање ЕУ нису зауставила Турску у томе да држи у својим рукама кључеве новог милионског емигрантског таласа као Дамоклов мач над европским државама и народима. Чак и под таквом ужасном претњом Брисел не жели да са Турском обнавља преговоре о европским интеграцијама и не жели да озбиљно размишља о ширењу ЕУ на исток или југ. Турска пак не размишља озбиљно о некаквом придруживању већ инсистира само на милијардама евра које треба да буду уплаћене из европских престоница. Свакога дана, али дословно свакога дана, може се чути или прочитати изјава неког бриселског или стразбуршког званичника, а има их тушта и тма, да неће нити може бити даљих проширења бриселске уније. Зашто њима само у Србији неће да верују? Да ли је реч само о интересу или идеолошком уверењу или се ради о видном одсуству интелигенције? Идеолошких уверења свакако нема, али има интереса и то туђинских. А одсуство интелигенције, знања и образовања већ је пословично веома раширено, поготово међу истакнутим представницима политичке елите.
Ситуација на Балкану је компликована због могућег поновног отварања „балканске руте“ емиграната и све чешћих инцидената и сукоба са њима на територији Србије, и због тога што у Македонији и Црној Гори предстоје избори који обилују бројним тензијама и ризицима разних врста.
Дефинисања јасних државних одговора на изазове времена и искушења која су пред Србијом и њеном стабилношћу морала би да проистекну не само из српске владе и главе српског премијера него и из комплетног политичког живота и опозиционих политичких партија. Али поменуте политичке партије, па и неке из владајуће коалиције, окупирају друге врсте проблема, попут оних да ли се ова или она куца ишчланила зато што је друга куца победила или да ли је нека маца поднела оставку а остала у клубу цица маца на плати што је љута на куцу и мацу или само на куцу.
Од њих, дакле, вајде задуго нема.
Етикетираним грађанима гласачима с почетка овог уводника остаје само то да изабране њиховим гласовима подсете на стару пословицу „у се и у своје кљусе“ и да се уздају у њихову памет и државничку одговорност. Истини за вољу, за такву памет и одговорност потребно је имати и куражи и карактера.
[/restrict]
