За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић
Медије у Кијеву окупирали су „патриотски експерти“, који убеђују грађане о руској агресији и сепаратистима, али и о аријевском пореклу украјинске нације, од чијег је језика настао санскрт пре 10.000 година
Због узаврелих страсти у Сирији, где Сиријска арапска армија (САА) председника Башара Асада, помогнута руском авијацијом, прети да у потпуности сруши све америчке планове за Блиски исток, из фокуса јавности готово је ишчезла Украјина. Тачније, помиње се ту и тамо, али само као „питање Украјине“, без упуштања у детаље. На Западу људе баш брига шта се дешава у Украјини, коју би ретко ко могао и на мапи да пронађе, иако је реч о највећој европској држави. Напротив, грађане Европе и САД много више интересује зашто су им буђелари све тањи, рачуни све дужи, а перспективе за опоравак све неизвесније. За Кијев, Петра Порошенка и његове „антитерористичке акције“, као што смо рекли – апсолутно их је баш брига.
„ЗАБОРАВЉАЊЕ“ УКРАЈИНЕ Порошенко се чуди и плаче што чека већ дуже од годину дана на безвизни режим с ЕУ, али задатак који је пред њега стављен није испунио. „Сепаратисти“ су јачи него икад, поготово у украјинским медијима који се свакодневно баве ловом на вештице. ЕУ ће ускоро поново да одлучује о укидању виза за Украјинце, али једна европска држава, Холандија, већ је изгласала на референдуму да Кијев није добродошао у њихово друштво. Брисел сања о томе да игнорише холандски референдум, исто као што покушава да игнорише онај у Републици Српској, али ће означити радикалан заокрет ка тоталитаризму. Исто тако, у Бриселу желе да игноришу, а безумнији и да казне, референдум Виктора Орбана у Мађарској, што такође сведочи да се Европа враћа у четрдесете године, када је судбину континента одређивао један човек и шачица око њега.
Други разлог за „заборављање“ Украјине крије се у томе што оданде не долазе лепе вести – ова држава по много чему већ се вратила у четрдесете. Људе осуђују, а судије отпуштају с посла због „злочина против Мајдана“. Ова суманута оптужба, изгледа, представља тежи преступ и од геноцида који су украјински националисти починили у Другом светском рату против пољског и јеврејског становништва. У првим редовима злочина тада су били припадници Организације украјинских националиста (ОУН) и Украјинске устаничке армије (УПА), које данас хероизују на сваком кораку. Преживелим ветеранима, Хитлеровим сарадницима, додељују се признања почасних грађана, а именима идеолога и вођа овог фашистичког покрета „украшавају“ се улице, тргови. Ускоро, вероватно и читави градови. На пример „Бандерабург“ баш аријевски звучи.
Још један разлог за заборав Украјине је то што је она потпуно пропала. Комуналне тарифе, храна, лекови и све друго што омогућава преживљавање, поскупело је вишекратно од када је дошла „демократија“ с Мајдана. Плате су остале исте, али поједене инфлацијом – и то само за срећнике који се нису нашли у милионској армији оних који су остали без посла. Зато је неопходан радикални прелаз на тоталитарни режим, где се суди и пресуђује свакоме ко јавно говори или пише против тековина Мајдана. Таквима лако проналазе „два сведока“ који ће рећи да је дотични симпатизер сепаратиста и да „призива руске тенкове“. У Украјини је завладала масовна хипокризија, где их опскурни ликови с малих екрана уверавају како они потичу од аријеваца и да је главни непријатељ Русија. Ако не „потпишеш“ ове небулозе, остајеш без хлеба. Или нешто још горе.
ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ НА ПАРУБИЈЕВ „НАЧИН“ Колико је све то далеко отишло, може се видети и из последњих неколико примера. Андреј Парубиј, некадашњи „командант Мајдана“, чију умешаност помињу у вези снајперске ватре која је однела десетине живота у фебруару 2014. и довела до рушења председника Виктора Јануковича, данас је председник парламента, Врховне раде. Председавање Парубија остаће упамћено као врхунац кршења свих правила парламентаризма, после недавног гласања за разрешење (и отпуштање с посла) десетина украјинских судија. Главна оптужба против њих био је фамозни „злочин против Мајдана“, где су судије протеране са својих радних места ако су доносиле прекршајне казне (15 дана затвора, на пример) за мајданске рушитеље јавног реда и мира. Али како судија који поштено ради свој посао може да не казни људе који бацају Молотовљеве коктеле по центру града, пале и руше, наоружани јуришају на административне зграде?
Све ове судије проглашене су, у буквалном смислу, криминалцима и отпуштене су. Томе је претходило срамно гласање у скупштини, где су се депутати појединачно изјашњавали о сваком судији. Цео свет је могао да види како од беса зајапурени Парубиј понавља више десетина пута поједина гласања – јер није никако могао да сакупи неопходних 226 гласова за избацивање неподобних судија на улицу. У парламентаризму се зна: гласа се само једном и одлука се усваја или не усваја. Нема „понављања гласања“, а поготово не 30 пута, све док се после неколико сати не намакне већина. А све у име демократије и европских вредности!
ГЕНОЦИД У БАБЈЕМ ЈАРУ Од очију европске јавности углавном је остао сакривен и скандал приликом гостовања председника Израела Реувена Ривлина и његовог говора у Врховној ради поводом 75. годишњице геноцида у Бабјем Јару. Док је Ривлин – дошао је у Украјину на обележавање годишњице масакра у којем је за само 48 сати убијено 34.000 Јевреја – за злочин оптужио не само Немце већ и „домаће помагаче“ из ОУН, председник Украјине се правио да га не чује и читао поруке на свом телефону. А затим, на комеморативном скупу поводом овог вероватно највећег појединачног геноцида у оквиру Холокауста, Порошенко је говорио највише о „руској агресији“ и није поменуо улогу „украјинских патриота“. Укупно, у Бабјем Јару ликвидирано је за две године између 100.000 и 200.000 људи, међу којима много Руса. Ове последње, разуме се, Порошенко није поменуо, нити је представнику Русије било омогућено да говори.
ХИТОВИ НЕБУЛОЗНЕ ПРОПАГАНДЕ На украјинским каналима, националним и локалним, могу се чути само „патриотски експерти“, који убеђују грађане о руској агресији и сепаратизму. Неки од њих причају о аријевском пореклу њихове нације, или да је од украјинског језика настао санскрт! Душевно оболелих људи има у свакој земљи, али само у Украјини они наступају на телевизији – најчешће у маскирним униформама. Вашингтон и НАТО подржавају то, јер је њихов циљ да у Украјину не улажу ништа, а да при том не дође до опште побуне. То се може остварити гурањем у фашизам и русофобију који су неопходни за рат против југа и истока земље, а затим и против Москве.
Али све ове процесе боље је држати у тајности од западног јавног мњења. И, с времена на време, дати Порошенку прилику да на неком западном скупу завапи о „руској агресији“ која је крива за сва зла овог света, а поготово за све неуспехе његовог режима. С друге стране, украјински грађани подвргнути су овој „медијској терапији“ свакога дана, од јутра до вечери. Један од последњих „хитова“ небулозне пропаганде гласи: гас, вода, струја, грејање – све мора још да поскупи, јер је то „европски избор Украјине“. Раније су Јануковичеви олигарси „крали милијарде“, а сада тога више нема и милијарде се могу употребити за подршку сиромашнима, поручују „грађански активисти“ с платног списка Џорџа Сороша.
Ако се неко запита – где су сада те милијарде и зашто морамо да плаћамо седам пута више за струју, гас и комуналије него у време Јануковичевих лопова – одговор је увек исти. То је „европски избор Украјине“. Морамо да пређемо на европске тарифе, као што су у Немачкој и Пољској. То што пољски конобари зарађују десет пута више од украјинских наставника, ови активисти забораве да напомену. Али чуди зашто грађани или новинари забораве да кажу – вратите нам Јануковичеве лопове да опет плаћамо седмоструко мање.
КАРИКАТУРА ФИРЕРОВЕ ДРЖАВЕ Данас је апсолутно немогуће у главним медијима чути макар слабашни гласић против актуелне власти или екстремиста који управљају земљом. Поготово нема оних који би рекли једну лепу реч за Русију. Агресија, сепаратизам, тероризам – за Русе су резервисани само ови термини. Нема никога ко би упитао Украјинце: да ли вам је боље него пре три године, када сте имали скоро исти стандард као Пољаци. Или тад бар нисте живели десетоструко лошије. Да ли је за то крива „руска агресија“ или „европски избор“?
Или је тајна заправо у томе што мајданска власт намеће Украјинцима „европску власт“ по моделу с краја 30-их и почетка 40-их година прошлог века? С медијима где би и чувени нацистички филм „Тријумф воље“ Лени Рифенштал из 1935. изгледао невино попут рекламе за чипс. Уз једну „малу“ разлику: Хитлер је у свом безумљу створио најмоћнију силу на континенту, док резултат тријумфа Порошенкове воље можда може да личи само на карикатуру фирерове државе. Али о томе не сме да се прича, Европа не сме да зна док не куцне час…