ТРЕЋИ СВЕТ И ТРЕЋИ РАЈХ

ЗАШТО ЈЕ ХИТЛЕР ПОПУЛАРАН У ЗЕМЉАМА У РАЗВОЈУ?

hitlerПише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Недавна изјава филипинског председника Родрига Дутертеа, којом је себе упоредио с Хитлером, изазвала је буру реаговања како угледних појединаца, тако и медија. Сви се утркују да објасне шта се то заправо догађа, одакле потиче потреба за хероизацијом вође Трећег рајха

Јасно је да потомци народа који су страдали од нацизма Хитлера сматрају оличењем смрти и рушења, те информације да има другачијих мишљења изазивају, благо речено, збуњеност. Но данас се у државама Трећег света појављују схватања на основу којих се од Хитлера прави метафора, идол борбе против англосаксонског и ционистичког империјализма. То се догађа посебно у земљама где је експлоатација становништва, његова обесправљеност, физичка угроженост (глађу и болестима) и државна десуверенизација достигла драстичне размере, при чему грађани ових држава главни узрок својих проблема виде у Англосаксонцима и Јеврејима, против којих се Хитлер борио.

Овим питањем се, између осталих, позабавио и Дејвид Ларџ, који је за Форин полиси констатовао да када би неки политичар на Западу рекао нешто попут председника Филипина Родрига Дутертеа, то би значило крај његове каријере. „Хитлер је уништио три милиона Јевреја. Код нас на Филипинима има три милиона наркомана и био бих срећан кад бисмо их све побили“, изјавио је Дутерте, говорећи о својој борби против нарко-бизниса, да би у шали додао да његова политика умногоме подсећа на нацистичку – „завршити са проблемом наркоманије у отаџбини и спасти наредну генерацију од погибељи“. При томе, на Филипинима Дутертеове речи о Хитлеру нико није схватио као нетактичност. Напротив, спомињање фирера није му штетило: повећало је његову популарност као председника и као човека који отворено говори о томе што нико не сме и чије се речи не разилазе с делом.

За неке медије ово отвара питање оцене личности Хитлера, не само у Немачкој већ у целом свету. Наиме, данас је очигледно да Хитлер има следбенике и у лику неонациста, и у различитим партијама и идеологијама диљем света.

[restrict]

ss-francuska-divizija-karlo-velikiБОРАЦ ПРОТИВ ИМПЕРИЈАЛИЗМА Јасно је да становници земаља у развоју из низа разлога (најчешће јер се у школи не учи о Другом светском рату, или пак нацисти нису представљени као зло) нису упознати с Холокаустом, односно страдањима Руса, Срба, Рома и других, наводи Дејвид Ларџ. Тако за многе Хитлер представља оличење правне државе и поретка, будући да се суочио с хаосом и при том победио. Такође, у државама Трећег света име Хитлера се не повезује с нацизмом већ са борбом против империјализма, тачније „борбом против англосаксонско-ционистичке превласти“. Ову праксу је најбоље изразио 92-годишњи председник Зимбабвеа Роберт Мугабе, који је себе упоредио не само с Христом, него и с Хитлером. „Ја сам Хитлер садашњости. Имам као и Хитлер јединствен циљ: борбу за правду и суверенитет мог народа, јер признање његове независности значи и признавање његовог права да газдује својим ресурсима. Ако је то била Хитлерова политика, ја могу да будем Хитлер и то 10 пута боље. Десетоструки Хитлер – за то се залажем“, изјавио је Мугабе 2003. године. Премда шокантна, ова изјава је дата због жестоког притиска Англосаксонаца и она у реалности Зимбабвеа има сасвим другачији контекст.

Слично се размишља и у Индонезији. Други по реду председник ове земље, генерал Сухарто, сматрао је нацистичку Немачку обрасцем за своју домовину, која се, да подсетимо, ослањала на војску у очувању државног уређења (угрожавали су га холандски плаћеници), што су домаћи политиколози назвали Новим поретком. А и први председник Индонезије Сукарно, који је водио ослободилачку борбу против Холанђана, отворено је изражавао симпатије према Трећем рајху и духу националне гордости коју је он промовисао.

Године 1955. Сукарно је организовао конференцију у граду Бандунг, а учествовале су бројне државе из Азије и Африке, које се нису приклониле у то време ниједном блоку. Многе државе учеснице тек су тада стекле политичку независност и тема расправе, између осталог, била је обрачун са остацима колонијалног система и новопојављеним „ционистичким империјализмом“, при чему се много тога чуло што је асоцирало на немачки нацизам. У овом граду, од тада па до сада, постоји ресторан Soldatenkaffee (војничка кафана), чији су зидови украшени знамењима кукастог крста, нацистичким пропагандним плакатима и фотографијама Хитлера. Додајмо да у Индонезији није законски забрањено истицање нацистичких симбола (присутни су у целој држави, што у свести становника представља начин „отпора ционизацији“). Истовремено, становништву се Холокауст представља као немачки начин борбе против јеврејског империјализма, с којима се они и данас суочавају. „Индонежански студенти“, на пример, „уништавање Јевреја у Европи током Другог светског рата доживљавају као ослободилачку револуцију, сличну оној коју је водио Че Гевара.“ У овој држави се често чује, чак и од угледних пословних људи, да им је „потребан Адолф Хитлер да се у потпуности успостави закон и поредак, јер Јевреји шире хаос да би корупцијом остварили своје циљеве“. На ову идеологију се позивао 2014. и председнички кандидат Прабово Субианто, који је „за длаку изгубио изборе“.

БЛИСКОИСТОЧНА ТРАДИЦИЈА Пронацистички погледи на „јеврејски или ционистички империјализам“, није тајна, изражени су и у многим државама Блиског истока. У Турској, на пример, имају богату традицију. Познато је да оснивач Републике Турске Мустафа Кемал Ататурк није сарађивао с Хитлером, али многи њему блиски људи јесу. На пример, Реџеп Пекер, генерални секретар кемалистичке Републиканске народне партије, а потом премијер ове државе, јавно се одушевљавао нацистичком идеологијом. Актуелни председник Реџеп Ердоган као премијер је истицао Хитлерову Немачку као узор за савремену Турску.

Слично размишља и египатски председник, генерал Абдел Фатах ел Сиси. А можда је најбоље расположење Египта о овом питању изразила популарна глумица Сухејр ел Бабли речима: „Египћанима је потребна јака личност, као Хитлер, да би се прекинуло насиље у држави и казнили кривци.“ Кривци су у овом случају Јевреји. Занимљива је Сирија, где је на власти партија „Баас“, чија се идеологија заснива на арапском национализму и социјализму, што није далеко од светоназора немачког националсоцијализма. Друга по снази сиријска партија, са око стотину хиљада чланова, јесте Сиријска социјалнационалистичка партија која не само да именом асоцира на немачку Националсоцијалистичку радничку партију (НСДАП) него има и симбол сличан свастици. Само су боје замењене – „свастикоидни“ симбол црвене боје налази се у белом кругу на црној позадини. Ова партија активна је и у Либану, Јордану, Ираку и Палестини.

mugabeУ Пакистану, слично као у Индонезији, цвета култ фирера, где реч „Хитлер“ означава човека који бескомпромисно брани своје погледе од садржаја које не заступа.

У Индији је Хитлер још популарнији, на шта је указао Џерузалем пост, згрожен чињеницом да се у овој земљи у књижарама јавно продаје Мајн кампф, јер у Индији постоји проблем екстремне експлоатације становништва од англосаксонских и јеврејских компанија. Што је ова експлоатација већа – већа је и популарност Хитлера, који буди индијски национализам. Како то објашњава један индијски политиколог, „Мајн кампф се користи за оправдавања идеје ’Индија Индијцима’, јер се осећају угроженим од англосаксонског и јеврејског капитала“. У том смислу име Хитлера је метафора за ред, рад и дисциплину и отпор англосаксонизму и ционизму, наводи индијски политиколог.

Руски аналитичари, такође, изражавају нелагоду због ове „замене теза“ и питају имају ли државе Трећег света бољи узор за борбу против англосаксонског и ционистичког империјализма од Хитлера? Посебно јер се сусрећу са оживљеним нацизмом у Европској унији, тачније прибалтичким државама и Украјини, који се отворено подржава из Лондона, Брисела и Вашингтона. Због тога су учестале констатације да свет идеолошки скреће на странпутицу, услед одсуства правих идеала и узора. То, међутим, упркос употреби симболике и површних сличности, нема много везе с изворним националсоцијализмом, него је сличније усташлуку – шовинистичкој мржњи без озбиљније идеолошке подлоге.

duterteИДЕОЛОШКИ РАТ Други светски рат био је мало другачији од свеприсутног стереотипа. Није се, наиме, радило толико о сукобу Немачке и СССР-а колико о идеолошком сукобу у којем су се на обе стране борили и Немци, и Руси. Радило се о суровом сукобу две идеологије – националсоцијализма и комунизма – и овај сукоб је био везан за читаву Европу, а не само за источни фронт. На Западу је, додуше, постојао и сукоб националсоцијализам против капитализма. Тако су у свим окупираним државама, али и оним које то нису биле, попут Шпаније, формиране борбене добровољачке јединице које су ратовале на страни Немачке, пре свега на Источном, али и на Западном фронту. Пошто овакве формације нису могле бити део Вермахта (због ненемачке националности припадника), али и због значајне политичко-идеолошке мотивисаности њихових припадника за борбу, оне су прикључене „Оружаном СС-у“ (Waffen SS). Важно је напоменути да су, као што смо рекли, овакве формације с успехом осниване у свим окупираним државама, осим у Србији, где чак ни припадници Љотићевог Српског добровољачког корпуса нису били спремни да се боре под заставом са кукастим крстом, иако су идеолошки били блиски с нацистима. Колико су припадници ових формација били фанатични, можда најбоље говоре примери француске СС дивизије Карло Велики (Charlemagne) чији су борци последњи бранили Хитлеров бункер маја 1945, или Леона Дегрела, пре рата једног од водећих белгијских политичара који је по окупацији приступио СС-у и као командант Валонске дивизије учествовао у чак 75 борби прса у прса на Источном фронту. Многи не знају да су се под окриљем СС-а борили и припадници три чисто руске формације. Највећа је била Руска ослободилачка армија којом је командовао Андреј Власов, иначе први генерал Црвене армије који је извојевао победу за совјетске снаге на почетку нацистичке инвазије, а потом пребегао на немачку страну, која је имала између 120.000 и 130.000 бораца. Друга је била Руска национална ослободилачка армија, а трећа XV СС козачки коњички корпус, чији је командант Хелмут фон Панвиц толико ценио своје борце да је одлучио да заједно с њима оде у совјетско заробљеништво и сигурну смрт, уместо да остане код Британаца којима су се предали.

Када се узме у обзир да је националсоцијалистичка идеја у оно време имала толико много присталица међу људима чије је земље Рајх окупирао да су после борбе против Немаца почели да ратују за њих (поред поменутог Власова интересантан је детаљ да су велики део француске дивизије Шарлемањ чинили војници и официри који су добили висока одликовања за борбу против Вермахта пре него што је Париз капитулирао), онда не треба да изненади што данас ова идеја има упориште у земљама и међу народима који нису на својој кожи осетили нацистичку окупацију.

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *