Спасавање посрнулог џина

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Како је најмоћнија немачка банка наједном постала највећа опасност за светски финансијски систем: да ли је „Дојче банка“ жртва сопствених „брљотина“ и преварантских операција с оне стране Атлантика, или је њен „ход по мукама“ добрим делом последица „америчке одмазде“ и необјављеног економског рата европским ривалима?

Иако више није ни сенка своје некадашње моћи (по констатацији немачких аналитичара), „Дојче банка“ је, наједном, постала – по официјелном саопштењу Међународног монетарног фонда – највећа претња светском финансијском систему.

[restrict]

ПОСРТАЊЕ ЏИНА Светски „финансијски полицајац“ ММФ обелоданио је недавно шокантан списак „ризичних“ банака, а на првом месту се, као најопаснија, и потенцијално најразорнија, нашла „Дојче банка“, једини глобално значајан немачки финансијски институт. У овом тренутку је очигледно да банкарски џин с дугом традицијом (банка је основана 1870, годину дана пре настанка Немачког царства), са око сто хиљада запослених и присуством у преко седамдесет земаља широм планете, озбиљно посрће.

Ако не уследи хитна и радикална операција спасавања (о чему нешто касније), симбол немачког банкарства и финансијске моћи могао би да доживи потпуни колапс: нико релевантан и компетентан, наиме, не верује да би, без те „спољашње финансијске интервенције“, државне или већег и снажнијег инвеститора, (само) унутрашњим програмом санације, под диригентском палицом новог шефа, „Дојче банка“ могла да избегне апокалиптични сценарио.

А њен нови шеф је Британац Џон Крајан, чиме „Дојче банка“ (која је све више само по имену немачка) наставља с политиком која је практикована последњих година, са странцима на њеном кормилу. Један од њих, Швајцарац Јозеф Акерман је, као њен (дугогодишњи) извршни директор (1996–2012), „отац“ многих, и неспорних, успеха „Дојче банке“, али и такође један од неспорних узрочника њеног „хода по мукама“ и пропадања: опседнут идејом, и амбицијом, да од највеће немачке банке направи светску финансијску империју, Акерман је кренуо у (агресивно) освајање америчког финансијског тржишта, на којем ће „Дојче банка“ доживети прави бродолом, од којег ће се тешко опоравити.

„Дојче банка“ је, наиме, на америчком тлу радикално променила традиционалну „културу пословања“, која је почивала на сериозности, поверењу и банкарском конзервативизму, и „каубојски“ се упустила у шпекулантске послове и каматне манипулације с „токсичним кредитима“ и фамозним банкарским „дериватима“, што ће јој се, на крају, „обити о главу“.

У похлепној и безобзирној јурњави за профитом и неумереним амбицијама, „Дојче банка“ је, по уверењу неких њених критичара, направила две фаталне грешке и суочила се с (убиственом) америчком „одмаздом“. Ускочила је у авантуру с (фамозним) хипотекарним кредитима (ово је, већ, био „креативни рукопис“ једног Акермановог наследника), манипулишући податке о кредитној способности клијената које је испостављала, ради добијања гаранција, америчкој агенцији. Кад су, масовно, почели да упадају у невоље с отплатом кредита, банка их је, без милости, истеривала на улицу. Друга грешка: упала је 2008. агресивно у „забран“ Рокфелерових и Ротшилдових, била је те године највећи светски трговац девизама, с процентом од 21 одсто. Закратко. Одатле је, наиме, брзо протерана: тим трансакцијама је опет завладала (америчка) „Сити група“.

 

АМЕРИЧКО КАЖЊАВАЊЕ НЕМАЧКЕ Уследила је казна. Америчко министарство правде је, после дуже истраге, недавно испоставило „Дојче банци“ цех у астрономском износу: 14 милијарди долара глобе. Не спорећи недопустиве „брљотине“ које је „Дојче банка“ заиста починила с оне стране Атлантика, неки су у тој „омазди“ видели смишљени амерички „удар“ на још један симбол немачке моћи: пре избијања афере, и изрицања драконске казне „Дојче банци“, озбиљан ударац задат је највећем немачком, и светском, произвођачу аутомобила, „Фолксвагеновом“ концерну.

Учињено је то у часу када је највећа немачка компанија, која у свом окриљу има звучне марке као што су „ауди“, „порше“, „шкода“ и „сеат“, обзнанио намеру да снажније продре на тржиште некада моћне а данас усахле аутомобилске америчке индустрије. Тадашњи извршни директор „Фолксвагена“, наглашено самоуверени Мартин Винтеркорн, у јануару 2015 је, на сајму аутомобила у Детроиту, изјавио да ће његова фирма, убудуће, у САД „играти веома офанзивно“.

Није у том часу, очигледно, ни слутио да ће само неколико месеци касније једна вест отуда пресећи (његову) каријеру најбоље плаћеног немачког менаџера (петнаест милиона евра годишње) и уништити углед највећег произвођача (био је претекао „Тојоту“) аутомобила на свету: америчка агенција за заштиту околине и еколошке стандарде обелоданила је шокантан извештај да су у проспектима „Фолксвагенових“ аутомобила фалсификоване (смањиване) вредности угљен-диоксида у издувним гасовима.

Следила је драконска, директна, казна (опет више милијарди долара) која се драматично увећала индиректним цехом: драстично је пала вредност „Фолксвагенових“ акција, концерн је био принуђен да с америчког тржишта повуче, „на дораду“, више од пола милиона аутомобила, а иста грешка уочена је и у још 11 милиона продатих возила у Европи и широм света, чији купци, истина, не могу, као амерички, рачунати на надокнаду штете (само у САД важе тако строги прописи), али немачком концерну и његовом угледу задат је тежак ударац.

 

ЕКОНОМСКИ РАТ Ту немачко-америчка прича поприма, у прилично раширеној верзији, политичке и геостратешке димензије. „Фајненшел тајмс“ је, позивајући се на немачке политичаре, преточио њихово уверење у констатацију да су Сједињене Америчке Државе „ударима“ на „Фолксваген“ и „Дојче банку“ објавиле економски рат (пријатељској али ривалској) Немачкој. У томе је био отворен и директан и председник одбора за привреду Бундестага Петер Рамсауер: САД имају дугу традицију коришћења било каквог изговора за напад када је то у интересу њихове економије. У овом тренутку, рекао је, видимо зеленашке захтеве за надокнаду штете у случају „Дојче банке“.

Показало се изнова, и то на драстичан начин, да Сједињене Америчке Државе могу извршити удар на привредни и финансијски систем било које земље унутар Европске уније, кад им се прохте. Француски председник Франсоа Оланд (беспомоћно) примећује како Америка „бесрамно кажњава европске фирме“. Вашингтон, иначе, то чини и због европског кршења санкција које су Американци увели неким земљама, а Унија нема „алата“ да узврати. Кад се „дрзнула“ да крене против „Гугла“, „Епла“ и осталих интернет дивова, с оне стране Атлантика су срдито загрмели.

 

ГЕОЕКОНОМИЈА СУКОБА Да би остао „центар света“, Вашингтон – по верзији која је у оптицају, а не би је требало олако одбацивати као пуки плод „теорије завере“ – не сме дозволити другима да се (превише) развију. Долар мора остати снажан и неприкосновен као резервна светска валута. А Немачка је замајац развоја у Европи, ослонац и потпора евру који од регионалне валуте, затворене у простор еврозоне (готово га нема у великој корпи Међународног монетарног фонда), има шансе за „пробој“ на светску монетарну сцену и да озбиљније „помрси рачуне“ долару: Русија и Кина га већ делимично прихватају, Иран сопствену трговину с другим земљама обавља у националним валутама, где год је то могуће, ако не, онда, уместо долара, у – евру.

Има и оних који „освету Немцима“ стављају у контекст напора Вашингтона да сломи отпор потписивању споразума између ЕУ и САД о трансатлантској трговини: немачки министар привреде (и вицеканцелар) Зигмар Габријел саопштио је, недељу дана пре него што је стигла вест о кажњавању „Дојче банке“, да је споразум практично мртав. „Сахрањени“ споразум је, после тога, напрасно оживео. Заказана је петнаеста рунда преговора, с неизвесним исходом. С појачаним америчким притиском јача и европски отпор споразуму: десетине хиљада демонстраната у немачким градовима изражавају отворено противљење америчкој (агресивној) доминацији (није спор само око генетски модификованих организама) и економској „окупацији“ јединственог и великог (пола милијарде људи) европског тржишта.

 

НЕМАЧКИ ЛЕМАН? Како, коначно, помоћи посрнулом џину, „Дојче банци“? Много је оних који су уверени да банка, без помоћи са стране, не може изаћи из „провалије“, упркос чињеници да, како се тврди, њена ликвидност није угрожена. И да од „најопасније“ банке на свету, у „дијагнози“ ММФ, светском финансијском систему не прети суноврат какав је својевремено изазвала некад такође моћна (америчка) инвестициона банка „Леман брадерс“.

Мало је, наиме, оних који истински верују да би банка, и уз радикални санациони програм, могла да избегне црни сценарио. Тај програм предвиђа, поред осталог, ригорозно кресање радних места (најмање за четвртину), осетније смањење (по њему превисоких) плата и (такође превисоких) бонуса челним људима, те брисањем дивиденди (најмање у наредне две године), укидање бројних филијала и повлачење с једног (не малог) броја светских адреса, како би се банка концентрисала, превасходно, на Европу, где је „извор њене снаге и моћи“.

То (фактичко) одрицање од (препотентних) глобалних аспирација и враћање „изворишту њене моћи“, и цео списак ригорозних мера штедње, нису, очигледно, решење за стварни спас „Дојче банке“, а од тог решења могла би, по британском „Телеграфу“, да зависи не само судбина банке него и политичка судбина немачке канцеларке: ако би пропала банка, било би готово с Меркеловом и са – евром.

 

ПАКЕТ КАПИТУЛАЦИЈЕ Медији су пустили у оптицај причу о томе како влада планира да прискочи у помоћ „Дојче банци“ тако што би купила (национализовала) пакет тежак двадесет пет одсто њених акција. Директор банке је саопштио да уопште није тражио владину помоћ, а министарство финансија је демантовало ту вест.

Поставља се питање, упозорава сериозни минхенски дневник „Зидојче цајтунг“, да ли немачки порески обвезници треба опет да спасавају једну банку, у овом случају највећу. Влада у Берлину је, наиме, на врхунцу финансијске кризе 2008. године, спасавала, дневно, банке огромним свотама новца. Немачки порески обвезници су тада изгубили десетине милијарди евра, више од било које друге земље у Европи. Знатно више од онога што би изгубили од (евентуалног) грчког банкрота којим су, иначе, плашени.

Влада је тада, подсећа минхенски лист, уверавала грађане да никад више неће спасавати банке, уз опаску да то можда и није било празно обећање: државни пакет помоћи „Дојче банци“ представљао би „капитулацију која би уздрмала Немачку и Европску унију у целини“. За канцеларку би то и политички било веома рискантно: непуну годину дана пред парламентарне изборе погазила би једно од својих заветних, највећих обећања. Свима који су незадовољни њеном избегличком политиком, не само онима „с десне стране“, поновно спасавање банака дошло би као поручено.

У евентуалном државном спасавању „Дојче банке“ садржан је и „европски ризик“: Немачка је прва прекршила правила Пакта за стабилност и привредни раст. Она више немају обавезујући карактер. Пакт је мртав. Иста судбина прети банкарској унији: њена правила, наиме, прописују да у спасавању банака којима прети банкрот, у помоћ прво прискачу њихови повериоци, па тек потом, евентуално, порески обвезници. Ако се најмоћнија економија Европе позове на изузетак од правила, банкарска унија је готова, констатује „Зидојче цајтунг“.

Упркос свим ризицима, тешко је поверовати да би власт у Берлину заиста скрштених руку посматрала како симбол немачког банкарства и финансијске моћи одлази у пропаст. Њена уздржаност у овом тренутку могла би да се (про)тумачи и као (њено) играње с временом: чекање да се појави спас са стране који би избавио банку и владу у Берлину поштедео великих (политичких) искушења и ризика.

Можда се због тога, као светло на крају тунела види, а не само привиђа, наводна намера (пре)богатог шеика и бившег премијера Катара Ел Танија, акционара „Дојче банке“, који је, опет наводно, спреман да помогне и постане, с двадесет пет одсто акција, највећи, и најутицајнији, акционар највеће немачке банке…

[/restrict]