Против слободе, у корист моћи

ЕКСКЛУЗИВНО

Полихисторска истраживања – Из рукописа нове књиге Мила Ломпара која ускоро излази у издању куће Catenа mundi (3)

Пише Мило Ломпар 

Елита коју Латинка Перовић неистинито назива нежељеном била је елита која је еманципацију од национализма пратила непроблематизовањем (тотализацијом) западних (америчких) сила. Њен најпожељнији противник увек је била популистичка елита – у овој књизи неистинито називана доминантном – зато што је остваривање српских националних права пратила негативном тотализацијом западних (америчких) сила. Истински потиснута увек је била елита која је подразумевала националну просвећеност: она је еманципацију од тотализације националног пратила еманципацијом од тотализације унутар западних (америчких) сила

Положај националних либерала и демократа у нас је практична последица формуле о модернизацији која долази уместо српских националних права. (Није сувишно ако подсетимо како је појам модернизације – по речима Едварда Саида – представљао карактеристичну колонијалну етикету која је апстрактношћу прикривала саме процесе колонијализације.) Зар то није лажна дилема? Као што су сасвим лажна – у овој књизи – повезивања представника нежељене елите са Доситејем Обрадовићем: попут паралеле са Иваном Ђурићем или Зораном Ђинђићем. Од посебног је значаја настојање наше ауторке да покаже како се мисаони став Радомира Константиновића „надовезује на просветитељство Доситеја Обрадовића“. Јер, постоји особени паралелизам између Философије паланке и Доминантне и нежељене елите.

[restrict]

„ПРЕКО БРЕГА” Када каже како је Добрица Ћосић објашњење животне кризе и пропадања српског народа „тражио и налазио у Другоме“, наша ауторка додаје „то јест: сваком оном ’преко брега’“. Ово одређење – под наводницима издвојена синтагма „преко брега“ – припада Философији паланке као амблем паланачког начина мишљења. Она, дакле, формулативно ситуира политичко мишљење познатог писца у регистар паланачког мишљења: по типологији Радомира Константиновића. Тако је процењено и „Ћосићево схватање да је сиромаштво врлина“, јер се и култ сиромаштва појављује у регистру паланачког мишљења: као култ који – како пише у Философији паланке – „с горким поносом прихвата истовремено и удес сиромаштва и удес анахроничности“.

Занимљиво је да и Марко Никезић усваја основну поделу Философије паланке на (позитивну) отвореност и (негативну) затвореност. Он је повезује са имплицитним облицима државног насиља: „Власт је ту, зато да и на привредном и на политичком плану буде ’пристрасна’ у корист онога што ће вући напред, да стално врши захвате, да отвори путеве. То мора мало да боли, али боље да боли због отварања него да боли због затворености и безизлазности.“ Ако еуфемизам „то мора мало да боли“ сместимо у контекст једнопартијског система, показује се да је насиље конкретни друштвени корелат основном идеолошком појму Философије паланке – отворености. Он управља и штампом којој је Никезић сугерисао „да се не затвара ’у некакав српски паланачки дух“: како сугестија реално подразумева инструкцију најзнатнијег реда, онда се изнова уверавамо у то да се политичка легитимација исказа потпуно подудара са Философијом паланке.

И Богдан Богдановић посеже за Константиновићевим описима Титовог говора који је био испуњен „невезаним, несвезаним, несапетим језиком, понекад у крајње ћудљивој каденци“. Он поентира како је „Србија… уморна од себе саме, од своје паланке, од своје паланачке самодеструкције“. Овако велика блискост мреже политичких и идеолошких исказа са Константиновићевим исказима показује активни идеолошки слој Философије паланке, која се појављује као књига једне идеолошке формације.

СПОРНЕ ТЕЗЕ И ПРЕЦИЗНЕ НАМЕРЕ Као што је Радомир Константиновић створио интерпретативну схему по којој сваки песнички и културни садржај који се опире његовом захтеву за отвореношћу унапред бива означен као паланачки, па је паланка збирно име за свако одупирање идеолошки задатом кретању, од комунизма до глобализма, тако је Латинка Перовић сваку неподударност са својим схватањем модернизације прогласила – национализмом. У темељу њихове схеме налазе се унапред одређени појмови отвореност и затвореност, као и представа о прогресистичком кретању времена. То је оно што обезбеђује битну подударност – па и хомологију – између њихових поставки.

Но, заједнички идеолошки садржај им обезбеђује предмет њихових анализа: српска традиција. Он је увек лишен комплементарних и компаративних својстава. Латинка Перовић никада – у свом осветљавању српског друштва у XIX веку – не анализира упоредива друштва, па не поставља питање о националном уједињењу италијанског, немачког, грчког или бугарског народа, јер је њен циљ везан за идеолошко окривљавање српске националне идеје. Радомир Константиновић не пореди сасвим упоредиве садржаје историјског искуства: он на основу написа у Српском народу – из фебруара 1944. године – који су остали без икакве примене у друштву, конструише тезу о „српском нацизму“, док државну промену хрватског правописа и не помиње.

Суочени са историјском и идеолошком евиденцијом Философије паланке, која сама по себи компромитује различите рационализације које се окупљају око ове књиге, колонијални апологети непрестано прибегавају друкчијим облицима образлагања њеног значаја. Тако накнадно конструишу универзализам једне књиге чије тезе не поткрепљује ниједна евиденција осим оне која је узета из српске традиције. То им не смета да устврде како таква књига доказује како је паланка могућа и на другим тачкама земаљског шара.

Али ако је пишчева намера била да постигне такво значење, зашто у тексту Философије паланке нема критичке евиденције ниједне друге традиције, осим српске? Зашто нема макар југословенских традиција, када се ова књига појављује у Југославији? Има ли ово одсуство неко значење? Како се из присуства само српске традиције изводи сазнање о закључцима ове књиге који су циљано усмерени да важе за све традиције? Када је Чеслав Милош описивао феномен кетмана као карактеристичан за човека у комунистичким режимима, он није сводио његова значења на поједину културу, јер је тежио универзалном опису феномена. Када је описивао појам револуционарне акције, он је наглашавао његово присуство и код руских и код америчких нихилиста. Шта нам то казује? Када се једна универзална тема – критика паланачке свести – осведочава само на садржајима једне културе, онда то значи да постоји прецизна намера у вези са том културом, а не са том темом.

БЕЗУСЛОВНА НЕГАЦИЈА НАЦИОНАЛНЕ КУЛТУРЕ Колонијални апологети, осим тога, бинарност која има своје место у овој књизи (паланка – свет, дух – недух, рационално – ирационално) неистинито претварају у постмодерну палету разлика. Они, такође, игноришу подражавање Хегела у Философији паланке, јер теже да њене судове повежу са идејом отвореног друштва Карла Попера. То делује комично, јер је Хегел мета беспоштедне Поперове критике управо као мислилац затвореног друштва. Како идеје које су – по Поперу – надахнуле концепт затвореног друштва доводе у Философији паланке до сродности са Поперовом идејом отвореног друштва? Све ове несагласности и несолидности имају за циљ да створе идеолошке рационализације које треба да прикрију криптокомунистичку употребљивост и интенционалност Философије паланке.

У таквим поступцима уочавамо како је њихов циљ усмерен ка безусловној негацији српске националне и културне егзистенције, док је аргументација тако постављена да се може попуњавати различитим – и nota bene: свагда опортуним – идеолошким садржајем. Како то изгледа? Ако је модернизација зајамчена комунизмом, онда интерпретативна схема подразумева комунизам; ако је она зајамчена американизмом и глобализмом, онда интерпретативна схема води њиховим садржајима. Ако садржаји комунизма одведу друштво у суноврат, као у 1990. години, крива је паланка, јер су садржаји унапред заштићени као модернизацијски; ако садржаји глобализма доведу до колонијалног пустошења друштва, као у 2016. години, опет је крива паланка, јер су садржаји унапред заштићени као модернизацијски.

Тако је основно легитимацијско упориште ове схеме везано за идеју опортунизма у односу на делотворну моћ: њихова критика паланке – као ни Константиновићева – не представља никакав изазов за делотворну моћ. Њихова аргументација остаје слаба са становишта истинске проверљивости, јер не почива на диференцирању него на тотализовању садржаја и појмова. Отуд не разликују националну културну или политичку оријентацију од националистичке, јер је појам националног – у овој свести – заувек негативно испуњен садржајем и значењима паланке (затвореност), ма колико се историјска и културна евиденција опирале таквој тотализацији.

Услед прогресистичке временске схеме, они заувек бране првенство будућности (непроверљиве) и садашњости (владајуће), као што никад не дозвољавају образовање рефлексије о прошлости, јер појам паланке увек постулирају просторно: где је паланка, ту је српска традиција, јер је периферија; где је град, ту је западна (америчка) традиција, јер је центар. Тако је у Доминантној и нежељеној елити идеологизована српска политичка традиција, као што је у Философији паланке идеологизована српска културна традиција. Отуд је мимикријски апел ових књига управљен против слободе, јер је слобода увек и слобода за оно што није опортуно, као што је управљен у корист моћи, која је увек опортуна.

Трагове ових подударности проналазимо у портрету Радомира Константиновића: какав доноси Доминантна и нежељена елита. У настојању да успостави везу између оца и сина, израслу у сложен и противречан однос сина према оцу, који она претвара у једнозначно подражавање у жељи да се постане очев двојник, да ту везу идејно образложи као везу унутар опредељења за индивидуализам а против органицизма, Латинка Перовић циљано употребљава спис Политика споразума Михаила Константиновића. Она из постхумно објављених бележака узима оне цитате који су – по њеном суду – саобразни са Философијом паланке. То су искази превасходно усмерени на карактеролошко именовање рђавих страна наших нарави, попут оцене да су се наши људи сами прогласили ауторитетима, да задоцњавају у схватањима, да су претенциозни и лењи.

ВЕКТОРИ ВРЕМЕНА И КОБНО „РАЗБИЈАЊЕ” Ове дијагностичке карактеристике паланачког мишљења, које доноси спис Михаила Константиновића, нехотично – и противно свакој намери наше ауторке – назначују унутрашњу суштину Философије паланке: оно што је у њој тачно, као што су различити видови критике паланачке свести, није ништа ново, јер је давно казано на све четири стране света: укључив и српску традицију. Али оно што је у њој истински специфично, као негација српске грађанске традиције, сасвим је идеолошко, јер је у резонанци са комунистичким и – потом – колонијалистичким векторима времена: као да нема ничег што не припада њеним идеолошким актуелизацијама.

О векторима времена пак оставио је довољно трагова спис Политика споразума. У њему је – 9. јануара 1945. године – у Лондону записано: „Највећа погрешка је уосталом што разбијају Србе на више јединица… Бојим се да ће ово имати у крајњој линији за последицу разбијање Југославије.“ Зашто ова дијагноза преуређења Југославије, дата на самом његовом почетку, која са пророчком снагом описује његов исход, не постоји у историјској реконструкцији лика Михаила Константиновића у Доминантној и нежељеној елити? Она почива на непоткупљивом увиду у чињенице које су се виделе из Лондона, још 27. децембра 1944. године: „Зашто се Срби разбијају на више јединица? Да би се за нешто казнили? Очигледно је да је много штошта сада у земљи инспирисано антисрпским осећањем.“ Зар овакви искази не показују како једна свест – која није паланачка – може прецизно да осети и опише одлучујући правац друштвених промена – које изводи комунистичка револуција – као изразито негативан у односу на српску националну и културну егзистенцију?

Оваква свест обеснажује схватање по којем је одбрана српских националних права нешто сводиво на национализам и философију паланке. Но, управо због оваквих импликација, које директно противрече ауторкиним историјским реконструкцијама, ставови Михаила Константиновића остају потпуно прећутани у Доминантној и нежељеној елити: услед дејства идеолошког предразумевања Латинке Перовић. Отуд је Михаило Константиновић стилизован као поуздан сведок када је реч о српском паланачком духу, док је прећутан као сведок када је реч о комунистичкој деструкцији српске историјске и политичке традиције.

ЈОШ НЕИСТИНИТИХ ПАРАЛЕЛА Није мање неистинита ни ауторкина паралела између Радомира Константиновића и Исидоре Секулић. Она се показује као двоструко спорна. Сам Константиновић је – према уверљивим и њему наклоњеним сведочанствима, попут оног које износи Михајло Пантић – причао како се у младости склањао од Исидоре Секулић, јер му је била досадна: „’Ха, од ње смо се склањали у клозет’ – рекао је кад смо у разговору дошли до Исидоре Секулић.“ Јер, „вечито је била намргођена, и због нечег, бог-те-пита због чега, увређена и љута, стално нам је држала вакелу, и дробила против пушења, те, овде се не може дисати, ово је душегупка, те, мислите ли ви на своје здравље, па смо на помен њеног имена, с временом развили условни рефлекс. Како се Исидора појави у видокругу, ми масовно у клозет, ћутимо и дуванимо све док она, затекавши празну редакцију, не оде.“ Колико је логично да говоримо о избору по сличности – како сугерише наша ауторка – ако имамо сведочанства о изразитом одбијању? Но, мимо биографских појединости, постоје и текстуални показатељи: попут далекосежних супротности између њихових текстова о Милану Ракићу.

Управо различит однос према симболу српске грађанске и националне традиције показује како је разлика између писца Кронике паланачког гробља и писца Философије паланке непрелазна зато што је образована као – идеолошка. Константиновић каже како је „сасвим неприхватљива“ њена оцена Ракића као „оличења ’нашег човека’, чак репрезентанта ’расе’“, јер је он био човек „неутрнутог патријархалног рационализма“, који је „Исидора Секулић уздизала до појма расе и расности“. Ово разликовање је идеолошки предодређено: као „човек патријархалне цивилизације“, Ракић је – за Константиновића – „песник грађанске културе, несумњиви рационалист и позитивист“. Ту је дотакнута идеолошка окосница Философије паланке: будући да је српска грађанска култура паланачки моменат патријархализма, критичка негација Ракићеве поезије, као мита српске културе, има улогу негације саме те културе.

Та линија аргументације у основи се разликује од погледа Исидоре Секулић. У њима постоји – када је реч о Ракићу – обрачун са представом Ракића као „западњака“, коју су успоставили Скерлић и Богдан Поповић. Али њено разликовање од Српског књижевног гласника не иде – као код Константиновића – линијом негације српске грађанске културе него се одвија унутар плурализма праваца које ствара модернистичка палета у српској култури. Јер, она је у Ракићу видела „мирну песимистичку стрпљивост пред неизбежностима“. То значи да Константиновић у Ракићевом индивидуалном рационализму препознаје колективистички патријархализам паланке, нешто опште, док Исидора Секулић у песнику види индивидуални духовни супстрат песимизма.

ПОЛИТИЧКИ И ИДЕОЛОШКИ ОПОРТУНИЗАМ Док Константиновић – у гесту српских надреалиста – негира оно опште у подлози песниковог мита, дотле Исидора Секулић разумева оно индивидуално у садржајима ове поезије. Она наглашава оно по чему се Ракић разликује унутар српске грађанске културе, док Константиновић настоји да уопшти његово песничко искуство у негацији саме те културе. Кад Константиновић усваја надреалистичко поетичко начело у процењивању српске грађанске и модернистичке поезије, он усваја и његову консеквенцу која подразумева прелазак из уметности као литературе у стварност негативне акције као поезије, односно као егзистенцијални апел за револуцијом. Тако се поетичко – на путањама надреализма у нас – стапа са идеолошким. То није било могуће код модерниста: ни код Растка Петровића, Винавера и Црњанског, поготово не код Настасијевића и Исидоре Секулић.

Латинка Перовић кривотвори ове разлике у ставу према српској грађанској традицији, да би могла ситуирати Радомира Константиновића у духовну породицу којој припада Исидора Секулић, коју је писац Бића и језика вишеструко – поетички и идеолошки – негирао. Наша ауторка то чини да би у историјској реконструкцији могла владајуће неолиберално становиште везати за комунистичку револуцију, преко Радомира Константиновића, а да га директно не изведе из грађанске културе Исидоре Секулић. Јер, ако би се оно препознало у модернистичким садржајима српске грађанске културе, оправдање и смисао комунистичке револуције били би темељно проблематизовани.

Заједнички основ идеолошке оптике Философије паланке и историјско-политичке оптике Доминантне и нежељене елите представља апологија духа времена. Код Латинке Перовић је реч о политичком опортунизму, јер она објашњава како је наступио „нови модел интеграције – не национална држава, већ европске интеграције“, јер су „европске интеграције биле… дух времена“. Но, она не објашњава како не примењује ово сазнање на настајање – у том истом времену – словеначке, хрватске, црногорске, македонске, босанскохерцеговачке државе, јер би било какво објашњење поткопало њено идеолошко предразумевање у којем суверено влада појам – српске кривице.

Код Константиновића је на делу идеолошки опортунизам. Његова основна поставка пребива у сазнању о томе да се дух паланке изузима из времена, да је време оно што припада свету, јер „време је с друге стране брда“. Сам појам паланке обележава, дакле, просторну идентификацију ове изузетости из времена. Али шта појам времена подразумева у оваквој аргументацији, на који егзистенцијални садржај он конкретно апелује у свом одвајању од паланке? Он утврђује како је паланка испуњена „изузетошћу из историје“. Тако се изузетост из времена – које иначе може бити схваћено као објективно-природно, светско-историјско, субјективно-психолошко, линеарно, кружно – циљано редукује на изузетост из историје. Ту се не окончава ланац редукција на којима почива Философија паланке. Јер, историја се – потом – редукује на савременост збивања. Паланка – као средишњи симбол српске грађанске традиције – изузета је из историје која је савременост.

У тој тачки се историјске апликације Латинке Перовић ослањају на идеолошка образложења Философије паланке. Јер, она апсолутизује мисао Милана Пироћанца о томе „да се са духом времена не води шала“. Савременост би, дакле, била редукована на дух времена. Сасвим произвољно утврђена, јер наша ауторка не уочава да је и национално уједињење било дух времена о којем Пироћанац није водио рачуна, ова историјска редукција појављује се у апологетским и опортунистичким применама. Тако наша ауторка каже како „само историјске личности разумеју шта значи изгубљено време, осећају темпо историје и имају способност да наслуте momentum за промене“. Историјска личност, дакле, почива на опортунистичком и нерефлектованом поистовећивању историје и духа времена. То нашу ауторку уводи у директну политичку апликацију: „европске интеграције биле су дух времена.“ Ови низови редукција, који откривају потпуну подударност историјске реконструкције Латинке Перовић и Философије паланке, подразумевају питање: на коју савременост апелује Константиновић у свом одређењу духа паланке у 1969. години?

То је одлучујуће питање за идеолошки профил његове књиге. Нема никакве савремености – у 1969. години – изузев савремености комунистичког идеала као становишта историје и историјске стварности. Отуд све што је предмет критичког приказивања у Философији паланке бива осветљено са експлицитно или имплицитно присутног – криптоидеолошког становишта. Као апологија духа времена, духа савременог, наизглед променљивог, оно је истински плод духа идеолошког опортунизма. И када се он садржински мења у времену, не мења се његова мета – српска национална и културна егзистенција. На идеолошкој отворености – као отворености само за савременост, за дух времена, за историју као сада – почива становиште садашњости у Доминантној и нежељеној елити и критика паланачког духа у Философији паланке. Отуд су њихови историјски корелати лако утврдиви: као што је то – у 1969. години – титоизам, тако је то – у 1990. години – западни (амерички) колонијализам.

НАСИЉЕ СЕКУЛАРНОГ СВЕШТЕНСТВА Занимљиво је да апсолутизација савремености обухвата и поетски регистар Константиновићеве аргументације. Јер, он тврди како је поетски језик Настасијевићев „један дословце туђи, преживљени језик, којим се не говори“, који се „одавно препустио лингвистима и историчарима културе“. Шта то значи? Да је то језик – наставља он – одвојен од језика актуелности као рационално-прозирног и прецизног: какав је језик духа времена. Отуд је песников став „став некога ко би да се врати српском средњовековљу“.

У овом закључку – вођен опортунизмом идеолошког мотива – Константиновић поништава једно модерно песничко начело. Јер, још је Тодор Манојловић – у трећој деценији XX века – написао како модерни поетски језик има потребу за тумултуозношћу израза као нечем што води „тумултуозији васионе“. Није ли Настасијевићев корак ка језику средњовековља један радикални и модерни покрет ка оном тумултуозном у језику? Константиновић није у стању да то помисли, јер је – за њега – језик средњовековља облик „увођења средњовековно-црквеног духа (на линији пропаганде ’светосавске’ културе)“. Управо идеолошки статус српског средњовековља – у духу времена – спречава Константиновића да препозна модерност Настасијевићевог језика, као и песниковог духовног става, да би се Константиновићева апологија духа актуелности у језику појавила превасходно као идеолошка рационализација.

Колико је неначелности и неспутаног насиља у јавној свести секуларног свештенства, показује тренутак у којем Политика – у априлу 2016. године – објављује текст у којем се критикује Философија паланке. Јер, уредништво Политике одмах долази под удар: „Помало забрињава што ’Политика’ огроман простор отвара за напад на антифашистичку књигу.“ Одакле долази забринутост? Из сазнања да се у јавном простору појавило мишљење које се не допада секуларном свештенству.

Но, тек потом долази показивање моћи: без обзира што на тај начин обезвређује критичара Философије паланке, уредништво Политике – на срамно недоследан начин – у десет наставака објављује делове Константиновићеве књиге. Како не може бити никаквог новинарског и читалачког интереса у томе да се објаве делови књиге која је објављена пре скоро педесет година и поновљена у више издања, последњи пут пре неколико година, онда је јасно да секуларно свештенство на овај начин показује своју моћ: као моћ владајућег идеолошког дискурса, чији је амблем Философија паланке.

Та моћ призива рационализацију у одређењу по којем је – како пише Политика од 5. маја 2016. године – Философија паланке једна „антифашистичка књига“ и „бревијар антифашизма“. Овакво одређење је циљано непрецизно. Како у Философији паланке нема места за грађанска становишта, која су поистовећена са паланачким, онда то значи да су либерални, традиционални и хришћански садржаји антифашизма – који су сви историјски осведочене појаве – одсутни из антифашистичке позиције Философије паланке. Отуд следи да је њена позиција – криптокомунистичка. Премда антифашистичко, комунистичко становиште је – за разлику од других антифашистичких становишта – изразито тоталитарно становиште. То је, дакле, оно што се циљано скрива у одређивању идеолошке отворености Философије паланке.

Отуд његово поређење са Доситејем – какво износи наша ауторка – никако не може да опстане, већ утолико што Константиновић облик „могућег повратка пре-вуковском језику“ означава као облик повратка „језику средњовековља“, не опазивши да између њих постоји и доситејевски језик, у којем има сложених придева: како би неко ко је близак доситејевској оријентацији могао тако нешто превидети? Само у часу када поунутрашњи основни идеолошки налог о модернизацији која – у складу са духом времена – долази уместо српских националних права.

АУТЕНТИЧНО СРПСКО СТАНОВИШТЕ Управо свест о српским националним правима обележава истински пут нежељене елите: он се налази између популистичке и владајуће елите, премда их историјски не можемо препознавати на овакав идеално-типски начин. Она не подлеже налозима популизма: због свести о њиховим вредносним и ситуационим слабостима. Она се не подастире налозима власти: због човекове делатне свести о вредностима. Елита коју Латинка Перовић неистинито назива нежељеном била је елита која је еманципацију од национализма пратила непроблематизовањем (тотализацијом) западних (америчких) сила. Њен најпожељнији противник увек је била популистичка елита – у овој књизи неистинито називана доминантном – зато што је остваривање српских националних права пратила негативном тотализацијом западних (америчких) сила. Истински потиснута увек је била елита која је подразумевала националну просвећеност: она је еманципацију од тотализације националног пратила еманципацијом од тотализације унутар западних (америчких) сила. Она је, дакле, подразумевала неутралисање тотализацијâ у подручју националне просвећености.

Отуд је Слободан Јовановић могао казати како нација прелази у културу. Јер, он није поништавао нацију, пошто је увек подразумевао и националну културу. Он је, наиме, нагласио како у средишту националне оријентације лежи пре културни него политички захтев, па је за њега – доследно либерално на класичан начин – политичка моћ била средство, док је циљ свагда остајао везан за културну подлогу. Али то није значило пуку деполитизацију националне оријентације, нити је значило да је политичка компонента безначајна или непотребна, већ је значило да – како каже Јаел Тамир – „политичко деловање јесте важан вид национализма, али није његова суштина“.

Становиште националне просвећености – као еминентно српско становиште – подразумева диференциран поглед на стварност. Оно свакако искључује наслеђе идеологије која се темељи на идеји о великосрпској хегемонији и једнопартијској диктатури. Но, оно искључује и идеолошку употребу појединих елемената српских грађанских традиција у циљу обезвређивања „чисто српског становишта“: употребу какву остварују Латинка Перовић. Али оно искључује и инструментализацију, којој тежи Добрица Ћосић. Јер, аутентично српско становиште подразумева плурално друштво, освешћено и рационално заступање националних интереса, које је у складу са демократским и универзалним начелима. Отуд је оно – у односу на идеологију глобализма – субверзивно, премда нас враћа Доситеју.

[/restrict]