Odmeravanje snaga na Pacifiku

Udaljavanje Dalekog istoka od Amerike

Piše Miloš Milojević

Hladni rat na Tihom okeanu se zaoštrava. Od pomaka koji ukazuju da bi Kina spor oko Južnog kineskog mora sa svojim susedima mogla rešiti po svojoj volji – bilateralnim sporazumima uz ignorisanje presude Međunarodnog suda pravde, preko prestrojavanja „vernih američkih saveznika“ – do moguće propasti Sporazuma o transpacifičkom partnerstvu

Južno kinesko more neugodno talasa ovih dana – ako ne u meteorološkom, onda sigurno u političkom smislu. Njegovim vodama je 21. oktobra plovio američki razarač „USS Dikatur“, brod klase „Arlej Berk“, nedaleko od Paracelskih ostrva kojima upravlja Kina, a na koja pretenduju Vijetnam i Tajvan. U pitanju je četvrta u nizu operacija slobodne plovidbe koje u ovim vodama izvodi američka flota počev od prošle godine kada je Međunarodni sud pravde dao prvo mišljenje u vezi s kinesko-filipinskim pomorskim sporom i kada se moglo naslutiti da će sudska odluka biti u filipinsku korist.
Vojnopolitički analitičari na portalu „Diplomat“, specijalizovanom za praćenje azijskih tema, ukazuju da se ova misija po nekoliko bitnih parametara razlikuje od prethodnih američkih aktivnosti u ovoj oblasti. Između nje i prethodne operacije protekla su puna 164 dana, dok su se ranije odvijale uglavnom na tri ili najviše četiri meseca. Simptomatično je što će američki brod ploviti nedaleko od ostrva Vudi, najvećeg prirodnog ostrva i u Spartelskom i u Paracelskom arhipelagu. Pored toga na njemu se nalazi važna kineska baza sa oko 1.400 vojnika.

[restrict]

DUTERTEOV OBRT Javnost na obema (veoma udaljenim) obalama Pacifika, u (geo)političkom smislu, daleko više kopka intenzivni razvoj „prokineske politike“ kontroverznog filipinskog predsednika Rodriga Dutertea. Duterte je enfant terrible u politici Jugoistočne Azije čije metode oštrog obračuna s narko-dilerima nailaze na veliku osudu zapadnih zvaničnika, medija i nevladinih organizacija. Ipak, kako zapaža američki ekspert za Daleki istok Gibeon Rakman, ni ova politika ni njegove vulgarne izjave protiv američkog predsednika Baraka Obame ne bi trebalo da preterano obespokojavaju američke stratege. Trebalo bi da brinu – dodaje Rakman – njegove reči koje se odnose na perspektive budućih kinesko-filipinskih odnosa. Duterte je izjavio kako je Kina sada u usponu snage i vojno je superiorna u regionu. Ovaj stav, problematičan s vojnog gledišta, ukazuje da su do sada tradicionalni američki saveznici raspoloženi da u najmanju ruku ispitaju i druge strateške opcije.
Sve ovo je došlo do izražaja prilikom nedavne Duterteove posete Kini, kada je filipinski lider ponovio svoje dosadašnje stavove navodeći kako je vreme da se kaže „do viđenja“ SAD. Podsetio je javnost na američke zločine tokom kolonizacije Filipina, kao i na činjenicu da Kina nikada nije napala ni pedalj njegove zemlje, te da je u hladnoratovskoj propagandi Kina prikazivana kao loš momak i da je takva slika uvezena na Filipine iz SAD.
Kinesko ministarstvo spoljnih poslova istaklo je zadovoljstvo ovim susretom i ukazalo da je poseta protekla u srdačnoj atmosferi uz potpisivanje 13 važnih bilateralnih dogovora širokog raspona od ekonomije, trgovine i investicija do medija i pitanja krijumčarenja narkotika. O sadržini sporazuma za sada ni Kina ni Filipini nisu izdali zvanična saopštenja, ali se može naslutiti da je došlo do približavanja i postavljanja temelja za suštinsko poboljšavanje međusobnih odnosa.
Novinska agencija „Sinhua“ je komentarišući ove sastanke ukazala i na moguće puteve daljeg razvoja kinesko-filipinskih odnosa. Iza njih stoji ideja priključenja Filipina širim kineskim inicijativama kao što je „Jedan pojas, jedan put“, a tu su naravno i kineske infrastrukturne investicije, i planovi za širenje trgovinske i privredne saradnje. Kinesko ministarstvo spoljnih poslova je pored toga navelo, što nesumnjivo prija filipinskim zvaničnicima, kako podržava njihovu oštru borbu protiv dilera droge. Ne samo da se ovaj stav nedvosmisleno razlikuje od zapadne retorike osuđivanja filipinskog predsednika već po svoj prilici ukazuje i na izvesno saosećanje na filipinske probleme s obzirom na kinesku istoriju borbe protiv narkotika prožetu s borbom za vlastitu državnu samostalnost.
Da nije reč o seriji kurtoaznih izjava i manje-više uobičajenoj diplomatskoj poseti ukazuje da su kinesko-filipinski odnosi bili u prilično lošem stanju i pre izricanja presude Međunarodnog suda pravde o ostrvima u Južnom kineskom moru. Naime, oni su zaoštreni još od vremena administracije filipinskog predsednika Benigna Akina i prvih kineskih inicijativa u ovim vodama.

RUSKO-KINESKA KARTA Pored diplomatske inicijative gde pokušava da neutrališe dejstvo presude Međunarodnog suda, Kina nastavlja da jača i svoje vojne pozicije u regionu, kao i saradnju s Rusijom, potencijalno najznačajnijim strateškim partnerom. Nekoliko nedelja pre nego što je zadimljeni „Admiral Kuznjecov“ privukao pažnju svetske javnosti ploveći nedaleko od britanskog ostrvlja, u septembru su na drugom kraju sveta održane osmodnevne pomorske vežbe na kojima su učestvovale kineske i ruske pomorske jedinice. Ove vežbe održavaju se od 2012. godine, ali je reč o prvoj akciji nakon spomenute presude.
Prema navodima kineskih vojnih zvaničnika, ruske i kineske jedinice učestvovale su u nizu aktivnosti koje obuhvataju akcije pronalaženja i spasavanja, protivpodmorničku borbu i zajedničko zaposedanje ostrva. Ovo je zanimljivi dodatak s obzirom na to da prošlogodišnja vežba u Japanskom moru nije podrazumevala uvežbavanje amfibijskih iskrcavanja.
Rusija je oko spora u Južnom kineskom moru zauzela pomirljiv i uzdržan stav. Ovo je razumljivo imajući u vidu težnju Moskve da razvija svoje odnose s Pekingom, ali da – ako mogućnosti to dopuštaju – sačuva dobre odnose i s drugim regionalnim državama, posebno s Vijetnamom. Rusija naime s Vijetnamom ima razgranatu saradnju u sferi odbrane i snabdeva ovu zemlju podmornicama.
Odnosi s Kinom su, međutim, daleko značajniji. Tako su Vang Ji, kineski ministar spoljnih poslova, i njegov ruski kolega Sergej Lavrov još krajem prošle godine postigli ono što je Peking opisao kao „važan konsenzus o Južnom kineskom moru“. Prema izjavi kineskog ministra spoljnih poslova Lavrov je tom prilikom rekao da se Rusija zalaže da se pitanje Južnog kineskog mora razreši diplomatskim i političkim sredstvima, kao što su neposredni dijalog i direktni pregovori zainteresovanih strana. U izjavi je takođe naznačeno da neće biti tolerisano mešanje sila sa strane, što se verovatno odnosi na SAD. Ovo je u širokom saglasju s kineskim pozicijama koje se pre svega protive bilo kakvim arbitrarnim odlukama i insistiraju da se svi sporovi rešavaju kroz direktne razgovore Kine i drugih zainteresovanih strana.

SUNOVRAT AMERIČKE POLITIKE? Izjavu filipinskog predsednika da je Kina sada vojno dominantna na Dalekom istoku američki komentatori dočekali su sa dozom skepse. No od pukog aritmetičkog zbrajanja pomorskih jedinica značajniji je utisak koji razvoj situacije ostavlja na druge regionalne igrače – oni se kolebaju između dosadašnje orijentacije na SAD i eventualnog prestrojavanja na kineski kolosek. Dok se Filipini brzo preorijentišu na Kinu, Japan i dalje iskazuje neumanjenu odanost prema svom transpacifičkom savezniku. Tomomi Inoda, v. d. japanskog ministra odbrane koju mnogi vide kao potencijalnu naslednicu premijera Šinza Abea, tokom svog istupa u Vašingtonu ocrtala je japanske planove u vezi s Južnim kineskim morem – „samoodbrambene vežbe s američkom mornaricom, bilateralne i multilateralne pomorske vežbe s državama iz regiona i obezbeđivanje kapaciteta za pružanje pomoći priobalnim nacijama“. Kinesko rukovodstvo s nelagodom posmatra ove japanske namere. Kina je nedavno obznanila svoje crvene linije prema kojima će svako direktno mešanje Japana u ove vode podrazumevati i direktan kineski odgovor. A šta to tačno znači, još nije jasno.
U svom komentaru najnovijeg razvoja situacije na Pacifiku novinar „Fajnenšel tajmsa“ Gideon Rakman ukazuje da se on može okarakterisati kao sunovrat američke pacifičke politike. On podseća kako je tokom oba mandata američkog predsednika Baraka Obame Pacifik predstavljan kao ključni strateški prioritet. U važnom govoru iz 2011. godine Obama je podvukao ovu američku stratešku orijentaciju – „Sjedinjene Države su pacifička sila i ovde smo da ostanemo“. Ovde retorika ima neposredne političke i vojne posledice – američke oružane snage koncentrisale su dobar deo svojih ključnih pomorskih i vazdušnih snaga na Pacifik, a Obama je redovno odlazio na duge turneje po državama Dalekog istoka.
Ipak američke pozicije u ovom regionu ne ugrožava isključivo uspon Kine, niti kolebljivost regionalnih saveznika koji nisu naročito voljni da se opredeljuju u geopolitičkoj borbi titana već i verovatni neuspeh važne Obamine inicijative o Transpacifičkom trgovinskom sporazumu. Ovaj sporazum bi trebalo da obuhvati dvanaest država u regionu, ali pri tom ne uključuje Kinu. Japanski premijer Šinzo Abe jedan je od aktivnijih zagovornika ovog sporazuma. On je u nastupu ispred američkog kongresa u Vašingtonu naveo da je njegova „dugoročna strateška vrednost izvanredna“. Međutim, unutrašnjopolitički razvoj u SAD u vezi s ovim trgovinskim sporazumom (kao i a njegovim Transatlantskim parnjakom) ima direktan negativni učinak. Oba američka predsednička kandidata protive se ovom sporazumu. Rakman navodi da Obama može da pokuša da provuče ovaj sporazum kroz Kongres pre isteka svog mandata, ali smatra da je mala šansa da on opstane u atmosferi narastajućeg trgovinskog protekcionizma u SAD.
U strateškom smislu neuspeh ovog sporazuma neće imati samo trgovinske posledice. Naprotiv, on će prevashodno biti pokazatelj američkim saveznicima da su iznevereni. To je jasno naveo singapurski premijer Li Ksijen prilikom svoje poslednje posete SAD. On je Transpacifički sporazum nazvao „lakmus testom američkog kredibiliteta i ozbiljnih namera u Aziji“. Kao što je filipinski predsednik Duterte pritisnut negativnim publicitetom i unutrašnjim problemima sklon da koketira s kineskom podrškom – što se možda izroditi i u potpunu stratešku preorijentaciju – ne bi trebalo isključiti mogućnost da kriza američkog kredibiliteta u regionu stvori vakuum moći koji mogu da ispune druge sile. Izlišno je podsećati da je najizglednije da će ovu ulogu odigrati Kina.

[/restrict]