Одмеравање снага на Пацифику

Удаљавање Далеког истока од Америке

Пише Милош Милојевић

Хладни рат на Тихом океану се заоштрава. Од помака који указују да би Кина спор око Јужног кинеског мора са својим суседима могла решити по својој вољи – билатералним споразумима уз игнорисање пресуде Међународног суда правде, преко престројавања „верних америчких савезника“ – до могуће пропасти Споразума о транспацифичком партнерству

Јужно кинеско море неугодно таласа ових дана – ако не у метеоролошком, онда сигурно у политичком смислу. Његовим водама је 21. октобра пловио амерички разарач „УСС Дикатур“, брод класе „Арлеј Берк“, недалеко од Парацелских острва којима управља Кина, а на која претендују Вијетнам и Тајван. У питању је четврта у низу операција слободне пловидбе које у овим водама изводи америчка флота почев од прошле године када је Међународни суд правде дао прво мишљење у вези с кинеско-филипинским поморским спором и када се могло наслутити да ће судска одлука бити у филипинску корист.
Војнополитички аналитичари на порталу „Дипломат“, специјализованом за праћење азијских тема, указују да се ова мисија по неколико битних параметара разликује од претходних америчких активности у овој области. Између ње и претходне операције протекла су пуна 164 дана, док су се раније одвијале углавном на три или највише четири месеца. Симптоматично је што ће амерички брод пловити недалеко од острва Вуди, највећег природног острва и у Спартелском и у Парацелском архипелагу. Поред тога на њему се налази важна кинеска база са око 1.400 војника.

[restrict]

ДУТЕРТЕОВ ОБРТ Јавност на обема (веома удаљеним) обалама Пацифика, у (гео)политичком смислу, далеко више копка интензивни развој „прокинеске политике“ контроверзног филипинског председника Родрига Дутертеа. Дутерте је enfant terrible у политици Југоисточне Азије чије методе оштрог обрачуна с нарко-дилерима наилазе на велику осуду западних званичника, медија и невладиних организација. Ипак, како запажа амерички експерт за Далеки исток Гибеон Ракман, ни ова политика ни његове вулгарне изјаве против америчког председника Барака Обаме не би требало да претерано обеспокојавају америчке стратеге. Требало би да брину – додаје Ракман – његове речи које се односе на перспективе будућих кинеско-филипинских односа. Дутерте је изјавио како је Кина сада у успону снаге и војно је супериорна у региону. Овај став, проблематичан с војног гледишта, указује да су до сада традиционални амерички савезници расположени да у најмању руку испитају и друге стратешке опције.
Све ово је дошло до изражаја приликом недавне Дутертеове посете Кини, када је филипински лидер поновио своје досадашње ставове наводећи како је време да се каже „до виђења“ САД. Подсетио је јавност на америчке злочине током колонизације Филипина, као и на чињеницу да Кина никада није напала ни педаљ његове земље, те да је у хладноратовској пропаганди Кина приказивана као лош момак и да је таква слика увезена на Филипине из САД.
Кинеско министарство спољних послова истакло је задовољство овим сусретом и указало да је посета протекла у срдачној атмосфери уз потписивање 13 важних билатералних договора широког распона од економије, трговине и инвестиција до медија и питања кријумчарења наркотика. О садржини споразума за сада ни Кина ни Филипини нису издали званична саопштења, али се може наслутити да је дошло до приближавања и постављања темеља за суштинско побољшавање међусобних односа.
Новинска агенција „Синхуа“ је коментаришући ове састанке указала и на могуће путеве даљег развоја кинеско-филипинских односа. Иза њих стоји идеја прикључења Филипина ширим кинеским иницијативама као што је „Један појас, један пут“, а ту су наравно и кинеске инфраструктурне инвестиције, и планови за ширење трговинске и привредне сарадње. Кинеско министарство спољних послова је поред тога навело, што несумњиво прија филипинским званичницима, како подржава њихову оштру борбу против дилера дроге. Не само да се овај став недвосмислено разликује од западне реторике осуђивања филипинског председника већ по свој прилици указује и на извесно саосећање на филипинске проблеме с обзиром на кинеску историју борбе против наркотика прожету с борбом за властиту државну самосталност.
Да није реч о серији куртоазних изјава и мање-више уобичајеној дипломатској посети указује да су кинеско-филипински односи били у прилично лошем стању и пре изрицања пресуде Међународног суда правде о острвима у Јужном кинеском мору. Наиме, они су заоштрени још од времена администрације филипинског председника Бенигна Акина и првих кинеских иницијатива у овим водама.

РУСКО-КИНЕСКА КАРТА Поред дипломатске иницијативе где покушава да неутралише дејство пресуде Међународног суда, Кина наставља да јача и своје војне позиције у региону, као и сарадњу с Русијом, потенцијално најзначајнијим стратешким партнером. Неколико недеља пре него што је задимљени „Адмирал Кузњецов“ привукао пажњу светске јавности пловећи недалеко од британског острвља, у септембру су на другом крају света одржане осмодневне поморске вежбе на којима су учествовале кинеске и руске поморске јединице. Ове вежбе одржавају се од 2012. године, али је реч о првој акцији након споменуте пресуде.
Према наводима кинеских војних званичника, руске и кинеске јединице учествовале су у низу активности које обухватају акције проналажења и спасавања, противподморничку борбу и заједничко запоседање острва. Ово је занимљиви додатак с обзиром на то да прошлогодишња вежба у Јапанском мору није подразумевала увежбавање амфибијских искрцавања.
Русија је око спора у Јужном кинеском мору заузела помирљив и уздржан став. Ово је разумљиво имајући у виду тежњу Москве да развија своје односе с Пекингом, али да – ако могућности то допуштају – сачува добре односе и с другим регионалним државама, посебно с Вијетнамом. Русија наиме с Вијетнамом има разгранату сарадњу у сфери одбране и снабдева ову земљу подморницама.
Односи с Кином су, међутим, далеко значајнији. Тако су Ванг Ји, кинески министар спољних послова, и његов руски колега Сергеј Лавров још крајем прошле године постигли оно што је Пекинг описао као „важан консензус о Јужном кинеском мору“. Према изјави кинеског министра спољних послова Лавров је том приликом рекао да се Русија залаже да се питање Јужног кинеског мора разреши дипломатским и политичким средствима, као што су непосредни дијалог и директни преговори заинтересованих страна. У изјави је такође назначено да неће бити толерисано мешање сила са стране, што се вероватно односи на САД. Ово је у широком сагласју с кинеским позицијама које се пре свега противе било каквим арбитрарним одлукама и инсистирају да се сви спорови решавају кроз директне разговоре Кине и других заинтересованих страна.

СУНОВРАТ АМЕРИЧКЕ ПОЛИТИКЕ? Изјаву филипинског председника да је Кина сада војно доминантна на Далеком истоку амерички коментатори дочекали су са дозом скепсе. Но од пуког аритметичког збрајања поморских јединица значајнији је утисак који развој ситуације оставља на друге регионалне играче – они се колебају између досадашње оријентације на САД и евентуалног престројавања на кинески колосек. Док се Филипини брзо преоријентишу на Кину, Јапан и даље исказује неумањену оданост према свом транспацифичком савезнику. Томоми Инода, в. д. јапанског министра одбране коју многи виде као потенцијалну наследницу премијера Шинза Абеа, током свог иступа у Вашингтону оцртала је јапанске планове у вези с Јужним кинеским морем – „самоодбрамбене вежбе с америчком морнарицом, билатералне и мултилатералне поморске вежбе с државама из региона и обезбеђивање капацитета за пружање помоћи приобалним нацијама“. Кинеско руководство с нелагодом посматра ове јапанске намере. Кина је недавно обзнанила своје црвене линије према којима ће свако директно мешање Јапана у ове воде подразумевати и директан кинески одговор. А шта то тачно значи, још није јасно.
У свом коментару најновијег развоја ситуације на Пацифику новинар „Фајненшел тајмса“ Гидеон Ракман указује да се он може окарактерисати као суноврат америчке пацифичке политике. Он подсећа како је током оба мандата америчког председника Барака Обаме Пацифик представљан као кључни стратешки приоритет. У важном говору из 2011. године Обама је подвукао ову америчку стратешку оријентацију – „Сједињене Државе су пацифичка сила и овде смо да останемо“. Овде реторика има непосредне политичке и војне последице – америчке оружане снаге концентрисале су добар део својих кључних поморских и ваздушних снага на Пацифик, а Обама је редовно одлазио на дуге турнеје по државама Далеког истока.
Ипак америчке позиције у овом региону не угрожава искључиво успон Кине, нити колебљивост регионалних савезника који нису нарочито вољни да се опредељују у геополитичкој борби титана већ и вероватни неуспех важне Обамине иницијативе о Транспацифичком трговинском споразуму. Овај споразум би требало да обухвати дванаест држава у региону, али при том не укључује Кину. Јапански премијер Шинзо Абе један је од активнијих заговорника овог споразума. Он је у наступу испред америчког конгреса у Вашингтону навео да је његова „дугорочна стратешка вредност изванредна“. Међутим, унутрашњополитички развој у САД у вези с овим трговинским споразумом (као и а његовим Трансатлантским парњаком) има директан негативни учинак. Оба америчка председничка кандидата противе се овом споразуму. Ракман наводи да Обама може да покуша да провуче овај споразум кроз Конгрес пре истека свог мандата, али сматра да је мала шанса да он опстане у атмосфери нарастајућег трговинског протекционизма у САД.
У стратешком смислу неуспех овог споразума неће имати само трговинске последице. Напротив, он ће превасходно бити показатељ америчким савезницима да су изневерени. То је јасно навео сингапурски премијер Ли Ксијен приликом своје последње посете САД. Он је Транспацифички споразум назвао „лакмус тестом америчког кредибилитета и озбиљних намера у Азији“. Као што је филипински председник Дутерте притиснут негативним публицитетом и унутрашњим проблемима склон да кокетира с кинеском подршком – што се можда изродити и у потпуну стратешку преоријентацију – не би требало искључити могућност да криза америчког кредибилитета у региону створи вакуум моћи који могу да испуне друге силе. Излишно је подсећати да је најизгледније да ће ову улогу одиграти Кина.

[/restrict]