Нобел за Дилана или: Симптом једног лутања

НОБЕЛОВА НАГРАДА ЗА КЊИЖЕВНОСТ 2016: Како је Боб Дилан у својој осмој деценији отишао у још једну легенду

dilanПише Никола Маринковић

Са чисто књижевног становишта, образложење Нобеловог комитета („креирање нових поетских израза“) колико је тачно, толико је и лишено значења јер је примењиво на сваког песника који је написао иоле успешније стихове

Успостављајући глобални поредак вредности, Нобелова награда истовремено потврђује хијерархију никада повезанијег света, али је и мења, успостављајући нове критеријуме вредновања. У том прелому, у којем се сустичу законитости парадигме и њене неочекиване могућности, крије се и контроверза овогодишње доделе Нобелове награде за књижевност Бобу Дилану.

Деценијско приближавање поп културе високој књижевности, теоријски непроблематизовано до мере у којој се свако ново оспоравање унапред дискредитује анахроношћу, као да спречава постављање питања да ли се поезија Боба Дилана може самеравати с поезијом песника нобеловаца, попут Вилијема Батлера Јејтса, Томаса Стернса Елиота, Јосифа Бродског, Октавиа Паза, Шејмуса Хинија, Виславе Шимборске или Томаса Транстремера. Јер поезију поменутих нобеловаца књижевна јавност ипак и даље доживљава као израз високе уметничке културе, имплицитно одвојен од популарне културе која, још од Адорнових есеја, носи жиг манипулативности. Ово неповерење према популарној култури, не толико раширено колико подразумевано, своју виталност дугује једном дуготрајном разумевању књижевности као елитистичког поља људског духа које, безусловно, мора водити унапређењу људске ситуације. Макар је тако било до шездесетих, када су се сустекли сексуална и рок револуција, хладноратовски императив меке моћи и филозофско оспоравање људског достојанства. Из ове перспективе Нобелова награда Бобу Дилану заиста припада парадигми у којој живимо и зачуђујуће је што је није добио и раније.

Са чисто књижевног становишта, образложење Нобеловог комитета („креирање нових поетских израза“) колико је тачно, толико је и лишено значења јер је примењиво на сваког песника који је написао иоле успешније стихове. Неоспорно је да у Дилановој поезији постоје трагови различитих традиција, од фолк балада, преко Витмановог наслеђа до поезије битника, којима је био и савременик. Унутар тог контекста Дилан јесте створио значајан уметнички израз, подједнако у песмама отворено ангажованог карактера, као и у онима сложеније метафорике. Ипак, све ове песме одељује од тзв. високе поезије њихова једноставна мелодиозност и ритмичност погодна извођењу и слушању, а не читању. Диланове песме су јавни чин и не припадају чисто индивидуалном читалачком доживљају, што на известан начин изневерава претпоставку индивидуалности, која је толико дуго била срж модерне лирике Запада. Управо се та компонента у разумевању квалитетне поезије изневерава овогодишњом Нобеловом наградом. У том и само том смислу, овогодишња награда је преседан, јер се додељује књижевном изразу који не индивидуализује свог читаоца, што модерна књижевност по дефиницији чини, већ га прибројава маси слушалаца. Аргументи да је то чинила и фолклорна поезија несувисли су јер превиђају потпуну тржишну исплативост оваквог чина. Заиста је упитно после краха свих револуција (сем сексуалне) у којима су Дилан и колеге учествовале да ли нас слушање Диланове музике/поезије спаја у једну аутентичну вредносну заједницу или нас само чини пуким потрошачима? Могућност да се ради и о једном и о другом пак поставља питање самих вредности те хипотетичке заједнице, што целу ствар чини још контроверзнијом. Да је тако потврђује и упадљива тешкоћа с којом се сусрећемо када покушавамо да на Јутјубу пронађемо иоле квалитетнији Диланов снимак – заштита ауторских права је неумитна и ту никакав „поетски израз“ Диланове поезије не помаже.

С друге стране, политичка застрањења с прошлогодишњим победником (Светлана Алескијевич) кудикамо оправдавају одабир Дилана за лауреата, макар што му нису потребни актуелни међународни конфликти и (неуспешне) обојене револуције као претекст афирмисања. Ипак је Дилан изнад тога, иако не и изван парадигме савременог света, докле год он део своје вредносне хијерахије буде дуговао хипи револуцији. Време ће, наравно, показати да ли ће Дилан постати део историје светске књижевности или светске поп културе, или ће се ове две историје, како се то увелико чини – спојити. Ако се то деси, Нобелова награда Бобу Дилану постаће преседан који је установио правило, како је то одавно случај с истоименом наградом за мир. Чињеница да ће у тој историји Јосиф Бродски или Т. С. Елиот бити хијерархијски равноправни с Диланом или Леонардом Коеном биће индикатор да се нешто радикално променило у разумевању људске духовности. Докле год буде било оних којима та промена смета, понешто од старог хуманистичког света ће остати, макар и на маргиналним позицијама готово потпуне тржишне неисплативости, где се преостали песници нобеловци одавно налазе.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *