Не фали нама књига већ – читалаца!

Шта (ипак) није у реду са Сајмом књига?

Пише Весна Тријић

Највећи проблем савремене (и то не само српске) културе је да не фали ни књига, ни писаца, а ни компулзивних купаца већ читалаца; књига у рукама није исто што и прочитана књига

Ако је Међународни београдски сајам књига највећи бренд српске престонице, ако је најрепрезентативнија и најпосећенија књижевна манифестација у овом делу Европе, како се то ових дана неуморно понавља у медијима, зашто му се у круговима културних прегалаца, када се камере и микрофони угасе, нарочито не радују? Бар месец дана уназад, на сваки спомен Сајма колута се очима, дубоко уздише или значајно одмахује руком, као да је у питању нека непријатност коју ваља истрпети.

СВЕ МАЊЕ МЕСТА ЗА КЊИЖЕВНОСТ Отпишемо ли стари српски обичај да се из предострожности пљуцне по свему око чега се комшија својски потрудио, затим реалну могућност да је културним прегаоцима доста домаће културе, па јој куративно прописују све што долази са Запада (Београду Франкфурт и Лајпциг), да су уморни од живота те им није ни до чега, камоли до пробијања кроз потрошачки стампедо до којег код нас доводи свака најава снижења цена и гратиса, макар се и на књиге односила, преостаје још само један могући разлог за такво понашање – основана сумња да Сајму књига стварно нешто фали, да објективно није како треба.
Део проблема може бити у томе што се Сајам још увек, ваљда по навици, промовише као књижевна манифестација, иако је на штандовима, из године у годину, за књижевност све мање места; и просечном сајамском посетиоцу потпуно је јасно да тзв. уметност писане речи чини тек део продукције која се тамо, како другачије до премијерно, излаже; дође ли очекујући литерарна искуства, човек се може осетити и превареним. Појефтињена реч „књижевност“ узима се, наиме, у старинској ширини свог значења, када је обухватала све облике писмености и подразумевала тежњу културној изванредности, усавршавању, па и општем добру. Слична поистовећивања данас би била анахрона: нити се књигом баве обавезно писмени људи, нити сва „сочиненија“ промовишу писменост и образовање, а опште је добро јуродиво и спомињати. Можда је супротно од тога и чешће: да се у писаном облику подилази најпримитивнијим потребама овдашњег човека, документује посрнуће јавног морала и пропадање значаја образовања кроз систем културе. Тако и дође до овакве незгоде, да се манифестација називана књижевном и културном на тренутке чини као парада кича и легитимизација противкултуре.
Сајам своју књижевност покушава да одржи звучним именима иностраних гостију (што се због третмана у медијима, али и њихове изолованости од српских колега, претвори понекад у занемаривање или потцењивање домаћих писаца), као и трибинама, у оквиру којих се покрећу нека од најактуелнијих питања за савремено стваралаштво, без цензуре, уз подстицање полемичког тона и истинског дијалога, што није уобичајено за културне програме током године (у оквиру којих се радије беседи у ветар, пред истомишљеницима).

НЕМА ПРЕГОВАРАЊА ОКО ИДЕОЛОГИЈЕ Постоји, међутим, још једна идеологија на Сајму, која с патетичном реториком љубави према књизи, просвети, историји и нацији нема ама баш ништа – то је идеологија либералног капитализма. Око ње нема преговарања: она нема потребу да се теоријски поткива и образлаже, транспарентна је, не доводи се у питање већ ултимативно спроводи; логика јој је манипулација, вредности новчане, циљ што већа зарада; пред њом су књиге и хигијенски улошци исто. Она је испретурала хуманистичке представе о месту културе у животу нашег друштва, о функцији знања, о смислу књижевног стваралаштва, критичко мишљење је прогласила превазиђеним и сувишним, хијерархије које је успоставила заснивају се на односима моћи и спремности „друге стране“ да се покори и послуша.
Баци ли на Сајам поглед искоса, просечан књигољубац, укуса васпитаног на литерарним канонима, помислиће да се свет у ствари срушио, да су сајамски партер и галерије кругови пакла посејани душама које још увек не схватају да су мртве и проклете.
Напетост која постоји између ова два поретка, елитног и прагматичног, на Сајму је, међутим, лажна, можда чак и лицемерна: разумно је, а не неморално што издавач хоће да заради; питање је, само, колико је, ради те зараде, спреман далеко да оде у повлађивању лошем укусу публике, односно шта то он покушава да прода. Прави проблем нашег издаваштва, дакле, није у популизму него у непоправљивом аматеризму због којег се демократизација културе упорно интерпретира као пропадање, а не као прилика за подизање њеног општег нивоа. Зато је међу издавачима највише фрустрираних, који би да зараде, али не и да буду названи комерцијалнима, због чега остају у најгорем могућем положају – ни ту ни тамо, без мириса и укуса, па је и свеједно опстају ли на културном тржишту или их више нема.
Без трибинског програма и изложби, наш Сајам, годишњи врхунац у животу српске писане речи, не би био више од панађура – прилике да се, у недостатку одговарајућег ланца малопродајних објеката, одржи илузија о постојању привреде и поштене конкуренције и да покаже шта ко има – газде богатство, сиротиња лепе удаваче. А једино од перспективе зависи да ли су културно-уметнички и трибински садржаји успешан коректив такве смотре, часно „уземљење“ маркетиншке буке и беса, или само покриће за суштинску шизофренију културе која је своју издавачку продукцију препустила глобалном тржишту, као јагње вуцима.
С обзиром на такве околности и трендове, слоган овогодишњег Сајма делује узнемирујуће: ко то присваја право да прекорно, родитељски подвикне „књиге у руке“, купопродајни и комерцијални сајам који се издаје за образовни? Тај слоган, удубите ли се, књигу ставља у исту значењску раван са свакодневним алатима, с лопатом и крпом на пример, што с једне стране истиче њену робну природу (наређује ли нам се да их купујемо?), а с друге практичну употребљивост, што је у ери виртуализације текста, која ће књигу, свидело се то нама или не, свакако избацити из употребе, делује неодмерено и примитивно. Све то, истовремено, упозорава на највећи проблем савремене (и то не само српске) културе – не фали нама ни књига, ни писаца, а ни компулзивних купаца, већ читалаца; књига у рукама није исто што и прочитана књига.

НАЈНЕПРИЈАТНИЈЕ ПИТАЊЕ За кога је Београдски сајам књига, можда је то најнепријатније од свих питања. Има ли још увек оних који верују да је посреди добробит купаца свих узраста, а не издавачке индустрије? Школском дану су придружена и два породична: да ли је сајамска гунгула, у којој је све мање балканског шарма, а све више неотесаности и хаоса, заиста право место за породични провод и усвајање просветно-дидактичних садржаја? Ако није, да ли су дани за посетиоце повлашћене јефтинијим улазницама најбруталнија од свих трговачких манипулација?
По навици, величамо Сајам књига, али суштински за њега не маримо. Овакав какав је, у напору да буде за све и свакога, он маши сваки од зацртаних циљева бар помало, а најбољи утисак који може да остави јесте половичан. Ако прогута све сајмове за које у издавачкој продукцији код нас има потенцијала, он само може да буде хибридан и гломазан, масован, али не и добар; ко хоће и јаре и паре, остаје, зна се, празних руку. Сасвим је могуће, у ствари, да је главни проблем Сајма књига управо у ономе чиме се организатори, из године у годину, неумерено хвале – у томе што је највећи, најпосећенији, као да је у тим суперлативима оправдање његовог постојања. Шта ће у будућности надјачати: потреба за квалитетним сајмовима који би били оријентири културног живота, преко потребни док траје глобализација, или мегаломанска страст за прецењивањем резултата сопственог рада?
Овако, док избегавамо да се недвосмислено одредимо, сами највише и губимо, па се чини да и оно што имамо (а имамо!) буде као да га нема или да смо га протраћили.