Motorola nije demantovao svoju smrt

Na vest o ubistvu ARSENA PAVLOVA

Piše Nataša Jovanović

Samo on je znao da svoje ljude povede u grotlo pakla, borbu u kojoj se pobeda meri brojem mrtvih, u kojoj se gine, proklinje i strada bez postavljanja onog tvenog pitanja: Zašto. Odgovor je znao on. Zato je uvek išao prvi

Arsen Pavlov ubijen je bombom podmetnutom u lift devetospratnice u centru Donjecka, u kojoj je živeo sa svojom porodicom. Ovo nije prvi put da ubijaju Pavlova. Vesti o njegovoj pogibiji obično je sam demantovao. Tek bi, kako u jednom od svojih pisama iz Donjecka beleži Zahar Prilepin, pozvao i rekao:

– Kod mene je sve u redu. Sad će vesti, ali imaj na umu: kod mene je sve u redu – i smeje se.

– Dobro, Arsene, razumem – kažem shvatajući: tek što se desila neka nezgoda.

Gledam vesti: pa da, kao i obično – ukrajinski blogeri su već uspeli da napišu kako su Motorolu ubili, naše novosti pišu da je u dvorištu bolnice izvršen atentat na njega. Pod auto su podmetnuli nagaznu minu – razletanje gelera bilo je takvo da je moglo pobiti desetinu ljudi. Čudom, niko nije bio u blizini.

Sa Motorolom su bili žena i dete.

Dobro je što mi se javio: prošli put, kad je puštena buva da su ga ubili, nekoliko sati nisam mogao da razjasnim šta se zaista desilo, bio sam nervozan i neraspoložen.

„Kome je potreban taj vaš Motorola“, napisao je sledeći ogorčeni majdanski bloger.

Pa nikom, naravno.

Zato vi pišete o njemu, ako ne svakog dana, onda tačno svake nedelje.

I ako jednom on dođe na tu stranu – nekome će naročito biti sasvim jasno kako vam je jako nepotreban.

A nekome, naprotiv, veoma potreban.

On je išao prvi Ovaj put Motorola nije demantovao svoju smrt. Oni kojima je potreban potvrdili su, neki obećali osvetu, kao Givi, komandant bataljona „Somalija“: Ubice će za Motorolinu smrt morati da plate. Svaki grad posle Donjecke Narodne Republike koji budemo zauzeli dalje do Kijeva sravniću sa zemljom zbog tog prijatelja, neki pak, poput predsednika Donjecke Republike Aleksandra Zaharčenka, optužili Kijev: Porošenko je ovim prekršio primirje, drugi kao Plotnicki najavili rat: Ukrajina nije izabrala miran put već put rata… Ubistvo komandanta dobrovoljačkih snaga samoproglašene Donjecke Narodne Republike Arsena Pavlova Motorole nikoga nije ostavilo ravnodušnim, ni one koji su u njegovom ubistvu videli slamanje duha otpora, ni one koji su najavili još žešći otpor, uz obećanje da se krvava drama nastavlja.

A ko je zapravo bio ruski Če Gevara, borac „nepriznate terorističke države“, vođa čuvene jedinice „Sparta“, junak jezive odiseje na donjeckom aerodromu, nosilac ordena armije DNR – Georgijevskog krsta, koji mu je dodeljen 20. septembra 2014. godine za hrabrost prvog stepena.

„Sasvim običan, običan čovek iz naroda“, kaže u razgovoru za „Pečat“ Dejan Berić, srpski dobrovoljac u Novorusiji. „Upravo u toj neposrednosti i običnosti krila se njegova snaga. Ljudi iz njegove jedinice su ga voleli. I poštovali, razume se. Jer ovaj sasvim običan čovek i te kako je držao do principa, reda i časti. I uvek svojim ponašanjem i držanjem davao primer drugima. Neustrašiv u bitkama, uvek je išao prvi. Borci su to znali da cene.“

Prilepin će otići i korak dalje. Opisujući slike izložene na zidu i iza stakla vitrine u njegovom donjeckom stanu, Zahar primećuje fotografije njegove kćerke, koja je tek napunila godinu dana, njegove žene Jelene, nekoliko njegovih uspešnih crno-belih i slika sa venčanja... U ormanu foto-albumi: daj da gvirnem, kažem.

Albumi su mu bili armijski.

– Od kuće si sve preselio ovamo? – upitao sam.

Motorola je nekako nejasno odgovorio da je preselio sve najvažnije.

Mladi Motorola – pravi šiparac, na nekim fotografijama izgleda da mu je 14 godina, pri čemu se vidi da je to vrlo plahovit, samouveren i ratoboran tip.

Razgledamo slike i smejemo se, Motorola veselo, obično komentariše:

– Regrutovan sam iz Krasnodarske pokrajine, mada sam rođen u jedanaestom regionu, i pozadi na šlemu mi je bilo napisano 23-RUS.

(Krasnodarska pokrajina – 23. region.)

Vidim dagestanske i čečenske pejzaže (Motorola je služio po ugovoru na kraju Drugog čečenskog rata, dvaput je tamo bio na službenom zadatku).

– To je naš starešina artiljerijske baterije. Već tada je, mislim, bio starešina artiljerijske baterije.

Motorola na maršu. Motorola vezista. Motorola u šatoru s drugarima, popio je mnogo manastirskog vina – vrlo karakteristične fotografije.

– Ja uopšte ne volim alkohol, ali tu… – smeje se Motorola.

A ovde oni u hodu slušaju muziku i pomalo plešu.

– Tada se već pojavila „Kasta“ – seća se Motorola i dodaje: – Muzika je dobra stvar.

SPARTANCI U SEMJONOVKI Motorola je svoj ratni put započeo u Slavjansku, zajedno sa Igorom Strelkovom. Motorolina jedinica je vodila borbena dejstva u selu Semjonovka, delu fronta koji se smatrao za jedan od najtežih. Za vreme povlačenja iz Slavjanska njegova jedinica je odbranila položaje u rejonu grada Nikolajevka, pokrivajući povlačenja glavnice snaga. Opolčenac iz Gruzije Tajmuraz, koji je učestvovao u borbama oko Semjonovke, u razgovoru s Prilepinom priseća se tog 3. juna kada je počela opšta ofanziva.

Semjonovka je bila linija koja je držala sve. U stvari, čak je smešno, a sad već možemo da govorimo o tome – mi nismo imali ništa da bismo držali tu liniju, osim automata. Deset komada granata – ne preuveličavam. Ničeg teškog da bismo zadržali tenkove. Jedino ljudi, vera i automati. U Semjonovki je bilo najviše trista ljudi. S leve strane su bili ljudi komandanta Korsara, u sredini Motorolini, s desne strane – ljudi komandira Naila, kad su ga ranili komandir je postao Viking. I dalje je bio još Poet. Možda nekog nisam spomenuo, ali na Semjonovki su bila četvorica ili petorica komandanata. Rovovi duž Semjonovke, močvare, malo polje i to je sve. Preko mosta je već bila armija VSU. Prosto su mogli da dođu do nas, ali nisu znali naše stanje. Ili ništa nisu umeli.

VSU je imala velike gubitke.

Mi, Motorolini, kopali smo još dublje rovove. Zato što se ukrajinska armija usavršavala. U početku je samo gađala. Zatim je gađala specijalnom municijom. Posle je gađala sve preciznije i preciznije. Ali pravilan rov je spasavao. Kod nas su bili ranjeni dvojica ili trojica, ali vrlo lako. A i to se desilo kad nas je tenk pogodio direktnim navođenjem. Sve ostalo kada je doletalo – a doletalo je jednom u minutu – nije nam nanelo nikakvu štetu. U početku smo još i brojali koliko puta je palo po nama, a posle smo se umorili i prestali. Zato što je bukvalno začas premašivan broj 50. Pucali su vrlo mnogo, i kod nas nije bilo gubitaka samo zahvaljujući rovovima. Bez ikakvog čuda, bez ikakve ulične magije. Jedino rovovi.

Iza bitke kod Semjonovke ostale su gotovo legende vezane za Motorolu. Dejan Berić, svedok i učesnik u ovim borbama, potvrđuje ove priče. „Moja grupa je imala zadatak da eliminiše fašističke diverzante koji su pokušavali da uđu u Slavjansk i Krematorsk. Motorola je u to vreme s malom grupom ljudi držao naselje Semjonovku. Tamo se nismo videli, ali me je zadivila njegova dovitljivost. Bio sam ubeđen da se u Semjonovci nalaze specijalci iz Čečenije. Jer šta je radio Motorola? On bi svako jutro i veče preko razglasa puštao muslimanske molitve dok je preko voki-tokija razgovor počinjao s Alahu akbar. Sada sam siguran da je to u velikoj meri uverilo Ukrajince da među našim redovima postoji čitava armija do zuba naoružanih Čečena zbog čega su odustali od ulaska u Semjonovku.“

Tu i tada se i rodila ideja da se njegova jedinica nazove „Sparta“ – po 300 Spartanaca koji su izvojevali pobedu.

Nakon toga se i predsednik Čečenije Ramzan Kadirov oglasio na Tviteru insistirajući na tome da su mu te činjenice nepoznate i da on mora da zna gde je ama baš svaki Čečen. Glas o Motorolinoj „prevari“ stigao je tek docnije.

Berić priča da je kod Motorole, uostalom kao i mnogih oficira u DNR, u početku sve bilo na ura. Otuda su gubici bili nesagledivi.

„Međutim, taj način ratovanja je ono protiv čega nisu mogli ni tada, ni dan-danas da se bore Ukrajinci, to je nešto čemu ih ne može naučiti nijedan instruktor sa Zapada. Samo Arsen Pavlov je znao da svoje ljude povede u grotlo pakla, borbu u kojoj se pobeda meri brojem mrtvih, u kojoj se gine, proklinje i strada bez postavljanja onog suštastvenog pitanja: Zašto. Odgovor je znao on. Zato je uvek išao prvi. Samo pomen njegove jedinice izazivao bi užas kod ukrajinskih bataljona.“

RANJENA JELENA U Semjonovki Motorola je upoznao i ranjenu Jelenu Koljenkin. Retke lepote i skladnog držanja, udala se za Arsena Pavlova, demobilisanog vodnika i postala žena legendarnog pukovnika.

Da je zamisliš kao suprugu generala – ništa lakše. Žena je na svom mestu, kaže Prilepin.

Ovo poznanstvo prerašće u prvi sklopljeni brak u Donjeckoj Narodnoj Republici, a ratna svadba bila je tema svih medija. Glavu i po viša od Motorole, u beloj venčanici, opasana pištoljima, Jelena je rekla da. Iz ovog braka rođeno je dvoje dece.

Priča o Arsenu Pavlovu podseća na nadrealan film o kraju sveta gde se smenjuju slike bitaka u kojima će, sva je verovatnoća, svi učesnici izgubiti glavu sa slikama sasvim obične svakodnevice. Na pitanje kuda ide, ako bi sledila neka borba, odgovarao bi: Na posao.

Pavlov je odigrao i ključnu ulogu u isterivanju ukrajinske armije s donjeckog aerodroma i njegovoj odbrani. O razmerama i strahoti sukoba govore jezive ruševine koje zjape s ovog mesta. Posle dva dana iscrpljujućih borbi, aerodrom kao strateška tačka je oslobođen. Iskustvo njegovog bataljona izučavaju i proveravaju vodeće evropske vojne škole.

U trenutku kada ga Prilepin posećuje, na Motoroli je već šest ožiljaka od ranjavanja. Dočekuje ga sa zavojem na oku. Iz mnogobrojnih bitki, kaže Prilepin, vraćao se bukvalno kao jež – u panciru i šlemu, načičkanim desetinama gelera.

Najupadljivije: na levom laktu je ušiveno raščerupano meso: odradio ukrajinski mitraljezac na aerodromu. Motorola žmirkajući, ne naglašavajći ništa, priča kako je vodio grupu na juriš kroz jedan od hodnika donjeckog aerodroma.

– Mitraljezac se u trenu prestrojio na nas – govori, čini mi se, čak s poštovanjem Motorola (mitraljezac je pucao na drugu stranu, kuda su mamili njegovu vatru).

Priča kako je sam sebi dao injekciju protiv bolova.

Ali posle mu se ipak zavrtelo u glavi: ruka – sve meso je napolju.

– Sinoć mi je jedan tvoj borac pričao kako su na aerodromu zarobili mitraljesca… A taj se ponašao bahato – kažem. – Nije taj?

Motorola me posmatra sekundu. Zatim odrično maše glavom: Ne.

– Ne, nije taj. Taj se ne bi tako ponašao. Nikad.

NIŠTA PRIRODNIJE OD SMRTI Na osnovu nekoliko članova Krivičnog zakonika Služba bezbednosti Ukrajine je u februaru prošle godine optužila Pavlova. Nešto ranije njegovo ime se našlo na spisku ruskih državljana protiv kojih su uvedene sankcije Evropske unije, pod brojem 135. Predsednik Ukrajine Petar Porošenko je obećao da će izvesti Arsena Pavlova pred lice pravde. Da li je ovim sramnim i kukavičkim činom podmetanja bombe ispunjeno obećanje?

Zašto je bilo toliko važno ubiti baš Motorolu? Berić objašnjava da je Motorola uživao veliki ugled među borcima, bio simbol otpora i nesalomivog duha ustanika.

„Arsen Pavlov je uživao veliki autoritet. Običan, čovek iz naroda, neposredan, jednostavan u komunikaciji, a ujedno neustrašiv i iskusan borac. On je među svojim borcima uveo suvi zakon, zabranu konzumiranja alkohola. Svaki borac je znao šta sledi ako ga Motorola uhvati. Da nije samo pričao već i radio, osetilo je nekoliko vojnika – pucao im je u nogu. Tako je zaveo red. Ali ove surove mere nisu umanjile poštovanje i ljubav koju su njegovi borci osećali prema njemu. Ništa nije bilo prirodnije nego otići s njim u borbu, u izvesnu smrt. Tako je Motorola postao simbol nepobedivosti i otpora. A na takav simbol oni su nasrnuli na najniži način – podmetanjem mine. Međutim, nisu postigli cilj. Ovim su ga učinili još većim. Za njim, u krvavi obračun, krenuće njegovi osvetnici. Linija duž razdvajanja nikada nije bila krhkija, kako god analitičari tumačili raspoloženje u Donjecku.“

Na Motorolu je dosad izvršeno nekoliko neuspešnih atentata, poslednji pokušaj je bio u junu 2016. kada je takođe aktiviran podmetnuti eksploziv. Zbog toga je nosio pancir težak 30 kilograma.

Jedan od najznačajnijih „separatističkih bojovnika“, koji je počinio toliko svakakvih zločina da je odavno svojim novcem mogao da sagradi sebi dvorac, poginuo je u liftu zgrade u kojoj je dugo živeo kao podstanar.

Neki ljudi uopšte ne mogu da shvate šta ja radim ovde – govorio je. – Uvek mogu da izađem odavde. Meni ne treba piarenje. Plešću čarape – umem da pletem čarape – i prodavati ih za normalan novac. „Čarape od Motorole“. I da živim normalno… Ali za sada mi je najvažnije da neprijatelj ne uđe u Donjeck. A on je faktički u Donjecku. Peski – pa to je zaselak Donjecka. Krasnogorovka je periferija Donjecka. Na periferiji Donjecka je vojska, vrlo mnogo oklopne tehnike, imaju sve. Mi moramo da budemo ovde i sada.

Kakav god da su efekat mislili da postignu ovim ubistvom, Ukrajinci su pogrešili u proceni. Teško da će nakon Motoroline smrti borci Novorusije ustuknuti uplašeni odlaskom komandanta. Još teže da će poverovati u priču kako je ovo provokacija na koju ne bi smeli nasesti. Krvava drama se nastavlja. Upućeniji u donjecka dešavanja kažu da Givijevo obećanje, da će svaki grad posle Donjecke Narodne Republike koji budu zauzeli dalje do Kijeva sravniti sa zemljom, treba uzeti ozbiljno. Da može da vidi, uvereni su, Motorola bi bez ljutnje što više nikada neće učestvovati ni u jednoj bici za Donjeck, svojima poručio, kao što je i toliko puta do sada uobičavao: Kod mene je sve u redu. Sad će vesti, ali imaj na umu: kod mene je sve u redu, i dodao: Pravo u borbu. Nema natrag!