Моторола није демантовао своју смрт

На вест о убиству АРСЕНА ПАВЛОВА

Пише Наташа Јовановић

Само он је знао да своје људе поведе у гротло пакла, борбу у којој се победа мери бројем мртвих, у којој се гине, проклиње и страда без постављања оног твеног питања: Зашто. Одговор је знао он. Зато је увек ишао први

Арсен Павлов убијен је бомбом подметнутом у лифт деветоспратнице у центру Доњецка, у којој је живео са својом породицом. Ово није први пут да убијају Павлова. Вести о његовој погибији обично је сам демантовао. Тек би, како у једном од својих писама из Доњецка бележи Захар Прилепин, позвао и рекао:

– Код мене је све у реду. Сад ће вести, али имај на уму: код мене је све у реду – и смеје се.

– Добро, Арсене, разумем – кажем схватајући: тек што се десила нека незгода.

Гледам вести: па да, као и обично – украјински блогери су већ успели да напишу како су Моторолу убили, наше новости пишу да је у дворишту болнице извршен атентат на њега. Под ауто су подметнули нагазну мину – разлетање гелера било је такво да је могло побити десетину људи. Чудом, нико није био у близини.

Са Моторолом су били жена и дете.

Добро је што ми се јавио: прошли пут, кад је пуштена бува да су га убили, неколико сати нисам могао да разјасним шта се заиста десило, био сам нервозан и нерасположен.

„Коме је потребан тај ваш Моторола“, написао је следећи огорчени мајдански блогер.

Па ником, наравно.

Зато ви пишете о њему, ако не сваког дана, онда тачно сваке недеље.

И ако једном он дође на ту страну – некоме ће нарочито бити сасвим јасно како вам је јако непотребан.

А некоме, напротив, веома потребан.

Он је ишао први Овај пут Моторола није демантовао своју смрт. Они којима је потребан потврдили су, неки обећали освету, као Гиви, командант батаљона „Сомалија“: Убице ће за Моторолину смрт морати да плате. Сваки град после Доњецке Народне Републике који будемо заузели даље до Кијева сравнићу са земљом због тог пријатеља, неки пак, попут председника Доњецке Републике Александра Захарченка, оптужили Кијев: Порошенко је овим прекршио примирје, други као Плотницки најавили рат: Украјина није изабрала миран пут већ пут рата… Убиство команданта добровољачких снага самопроглашене Доњецке Народне Републике Арсена Павлова Мотороле никога није оставило равнодушним, ни оне који су у његовом убиству видели сламање духа отпора, ни оне који су најавили још жешћи отпор, уз обећање да се крвава драма наставља.

А ко је заправо био руски Че Гевара, борац „непризнате терористичке државе“, вођа чувене јединице „Спарта“, јунак језиве одисеје на доњецком аеродрому, носилац ордена армије ДНР – Георгијевског крста, који му је додељен 20. септембра 2014. године за храброст првог степена.

„Сасвим обичан, обичан човек из народа“, каже у разговору за „Печат“ Дејан Берић, српски добровољац у Новорусији. „Управо у тој непосредности и обичности крила се његова снага. Људи из његове јединице су га волели. И поштовали, разуме се. Јер овај сасвим обичан човек и те како је држао до принципа, реда и части. И увек својим понашањем и држањем давао пример другима. Неустрашив у биткама, увек је ишао први. Борци су то знали да цене.“

Прилепин ће отићи и корак даље. Описујући слике изложене на зиду и иза стакла витрине у његовом доњецком стану, Захар примећује фотографије његове кћерке, која је тек напунила годину дана, његове жене Јелене, неколико његових успешних црно-белих и слика са венчања... У орману фото-албуми: дај да гвирнем, кажем.

Албуми су му били армијски.

– Од куће си све преселио овамо? – упитао сам.

Моторола је некако нејасно одговорио да је преселио све најважније.

Млади Моторола – прави шипарац, на неким фотографијама изгледа да му је 14 година, при чему се види да је то врло плаховит, самоуверен и ратоборан тип.

Разгледамо слике и смејемо се, Моторола весело, обично коментарише:

– Регрутован сам из Краснодарске покрајине, мада сам рођен у једанаестом региону, и позади на шлему ми је било написано 23-РУС.

(Краснодарска покрајина – 23. регион.)

Видим дагестанске и чеченске пејзаже (Моторола је служио по уговору на крају Другог чеченског рата, двапут је тамо био на службеном задатку).

– То је наш старешина артиљеријске батерије. Већ тада је, мислим, био старешина артиљеријске батерије.

Моторола на маршу. Моторола везиста. Моторола у шатору с другарима, попио је много манастирског вина – врло карактеристичне фотографије.

– Ја уопште не волим алкохол, али ту… – смеје се Моторола.

А овде они у ходу слушају музику и помало плешу.

– Тада се већ појавила „Каста“ – сећа се Моторола и додаје: – Музика је добра ствар.

СПАРТАНЦИ У СЕМЈОНОВКИ Моторола је свој ратни пут започео у Славјанску, заједно са Игором Стрелковом. Моторолина јединица је водила борбена дејства у селу Семјоновка, делу фронта који се сматрао за један од најтежих. За време повлачења из Славјанска његова јединица је одбранила положаје у рејону града Николајевка, покривајући повлачења главнице снага. Ополченац из Грузије Тајмураз, који је учествовао у борбама око Семјоновке, у разговору с Прилепином присећа се тог 3. јуна када је почела општа офанзива.

Семјоновка је била линија која је држала све. У ствари, чак је смешно, а сад већ можемо да говоримо о томе – ми нисмо имали ништа да бисмо држали ту линију, осим аутомата. Десет комада граната – не преувеличавам. Ничег тешког да бисмо задржали тенкове. Једино људи, вера и аутомати. У Семјоновки је било највише триста људи. С леве стране су били људи команданта Корсара, у средини Моторолини, с десне стране – људи командира Наила, кад су га ранили командир је постао Викинг. И даље је био још Поет. Можда неког нисам споменуо, али на Семјоновки су била четворица или петорица команданата. Ровови дуж Семјоновке, мочваре, мало поље и то је све. Преко моста је већ била армија ВСУ. Просто су могли да дођу до нас, али нису знали наше стање. Или ништа нису умели.

ВСУ је имала велике губитке.

Ми, Моторолини, копали смо још дубље ровове. Зато што се украјинска армија усавршавала. У почетку је само гађала. Затим је гађала специјалном муницијом. После је гађала све прецизније и прецизније. Али правилан ров је спасавао. Код нас су били рањени двојица или тројица, али врло лако. А и то се десило кад нас је тенк погодио директним навођењем. Све остало када је долетало – а долетало је једном у минуту – није нам нанело никакву штету. У почетку смо још и бројали колико пута је пало по нама, а после смо се уморили и престали. Зато што је буквално зачас премашиван број 50. Пуцали су врло много, и код нас није било губитака само захваљујући рововима. Без икаквог чуда, без икакве уличне магије. Једино ровови.

Иза битке код Семјоновке остале су готово легенде везане за Моторолу. Дејан Берић, сведок и учесник у овим борбама, потврђује ове приче. „Моја група је имала задатак да елиминише фашистичке диверзанте који су покушавали да уђу у Славјанск и Крематорск. Моторола је у то време с малом групом људи држао насеље Семјоновку. Тамо се нисмо видели, али ме је задивила његова довитљивост. Био сам убеђен да се у Семјоновци налазе специјалци из Чеченије. Јер шта је радио Моторола? Он би свако јутро и вече преко разгласа пуштао муслиманске молитве док је преко воки-токија разговор почињао с Алаху акбар. Сада сам сигуран да је то у великој мери уверило Украјинце да међу нашим редовима постоји читава армија до зуба наоружаних Чечена због чега су одустали од уласка у Семјоновку.“

Ту и тада се и родила идеја да се његова јединица назове „Спарта“ – по 300 Спартанаца који су извојевали победу.

Након тога се и председник Чеченије Рамзан Кадиров огласио на Твитеру инсистирајући на томе да су му те чињенице непознате и да он мора да зна где је ама баш сваки Чечен. Глас о Моторолиној „превари“ стигао је тек доцније.

Берић прича да је код Мотороле, уосталом као и многих официра у ДНР, у почетку све било на ура. Отуда су губици били несагледиви.

„Међутим, тај начин ратовања је оно против чега нису могли ни тада, ни дан-данас да се боре Украјинци, то је нешто чему их не може научити ниједан инструктор са Запада. Само Арсен Павлов је знао да своје људе поведе у гротло пакла, борбу у којој се победа мери бројем мртвих, у којој се гине, проклиње и страда без постављања оног суштаственог питања: Зашто. Одговор је знао он. Зато је увек ишао први. Само помен његове јединице изазивао би ужас код украјинских батаљона.“

РАЊЕНА ЈЕЛЕНА У Семјоновки Моторола је упознао и рањену Јелену Кољенкин. Ретке лепоте и складног држања, удала се за Арсена Павлова, демобилисаног водника и постала жена легендарног пуковника.

Да је замислиш као супругу генерала – ништа лакше. Жена је на свом месту, каже Прилепин.

Ово познанство прерашће у први склопљени брак у Доњецкој Народној Републици, а ратна свадба била је тема свих медија. Главу и по виша од Мотороле, у белој венчаници, опасана пиштољима, Јелена је рекла да. Из овог брака рођено је двоје деце.

Прича о Арсену Павлову подсећа на надреалан филм о крају света где се смењују слике битака у којима ће, сва је вероватноћа, сви учесници изгубити главу са сликама сасвим обичне свакодневице. На питање куда иде, ако би следила нека борба, одговарао би: На посао.

Павлов је одиграо и кључну улогу у истеривању украјинске армије с доњецког аеродрома и његовој одбрани. О размерама и страхоти сукоба говоре језиве рушевине које зјапе с овог места. После два дана исцрпљујућих борби, аеродром као стратешка тачка је ослобођен. Искуство његовог батаљона изучавају и проверавају водеће европске војне школе.

У тренутку када га Прилепин посећује, на Мотороли је већ шест ожиљака од рањавања. Дочекује га са завојем на оку. Из многобројних битки, каже Прилепин, враћао се буквално као јеж – у панциру и шлему, начичканим десетинама гелера.

Најупадљивије: на левом лакту је ушивено рашчерупано месо: одрадио украјински митраљезац на аеродрому. Моторола жмиркајући, не наглашавајћи ништа, прича како је водио групу на јуриш кроз један од ходника доњецког аеродрома.

– Митраљезац се у трену престројио на нас – говори, чини ми се, чак с поштовањем Моторола (митраљезац је пуцао на другу страну, куда су мамили његову ватру).

Прича како је сам себи дао инјекцију против болова.

Али после му се ипак завртело у глави: рука – све месо је напољу.

– Синоћ ми је један твој борац причао како су на аеродрому заробили митраљесца… А тај се понашао бахато – кажем. – Није тај?

Моторола ме посматра секунду. Затим одрично маше главом: Не.

– Не, није тај. Тај се не би тако понашао. Никад.

НИШТА ПРИРОДНИЈЕ ОД СМРТИ На основу неколико чланова Кривичног законика Служба безбедности Украјине је у фебруару прошле године оптужила Павлова. Нешто раније његово име се нашло на списку руских држављана против којих су уведене санкције Европске уније, под бројем 135. Председник Украјине Петар Порошенко је обећао да ће извести Арсена Павлова пред лице правде. Да ли је овим срамним и кукавичким чином подметања бомбе испуњено обећање?

Зашто је било толико важно убити баш Моторолу? Берић објашњава да је Моторола уживао велики углед међу борцима, био симбол отпора и несаломивог духа устаника.

„Арсен Павлов је уживао велики ауторитет. Обичан, човек из народа, непосредан, једноставан у комуникацији, а уједно неустрашив и искусан борац. Он је међу својим борцима увео суви закон, забрану конзумирања алкохола. Сваки борац је знао шта следи ако га Моторола ухвати. Да није само причао већ и радио, осетило је неколико војника – пуцао им је у ногу. Тако је завео ред. Али ове сурове мере нису умањиле поштовање и љубав коју су његови борци осећали према њему. Ништа није било природније него отићи с њим у борбу, у извесну смрт. Тако је Моторола постао симбол непобедивости и отпора. А на такав симбол они су насрнули на најнижи начин – подметањем мине. Међутим, нису постигли циљ. Овим су га учинили још већим. За њим, у крвави обрачун, кренуће његови осветници. Линија дуж раздвајања никада није била крхкија, како год аналитичари тумачили расположење у Доњецку.“

На Моторолу је досад извршено неколико неуспешних атентата, последњи покушај је био у јуну 2016. када је такође активиран подметнути експлозив. Због тога је носио панцир тежак 30 килограма.

Један од најзначајнијих „сепаратистичких бојовника“, који је починио толико свакаквих злочина да је одавно својим новцем могао да сагради себи дворац, погинуо је у лифту зграде у којој је дуго живео као подстанар.

Неки људи уопште не могу да схвате шта ја радим овде – говорио је. – Увек могу да изађем одавде. Мени не треба пиарење. Плешћу чарапе – умем да плетем чарапе – и продавати их за нормалан новац. „Чарапе од Мотороле“. И да живим нормално… Али за сада ми је најважније да непријатељ не уђе у Доњецк. А он је фактички у Доњецку. Пески – па то је заселак Доњецка. Красногоровка је периферија Доњецка. На периферији Доњецка је војска, врло много оклопне технике, имају све. Ми морамо да будемо овде и сада.

Какав год да су ефекат мислили да постигну овим убиством, Украјинци су погрешили у процени. Тешко да ће након Моторолине смрти борци Новорусије устукнути уплашени одласком команданта. Још теже да ће поверовати у причу како је ово провокација на коју не би смели насести. Крвава драма се наставља. Упућенији у доњецка дешавања кажу да Гивијево обећање, да ће сваки град после Доњецке Народне Републике који буду заузели даље до Кијева сравнити са земљом, треба узети озбиљно. Да може да види, уверени су, Моторола би без љутње што више никада неће учествовати ни у једној бици за Доњецк, својима поручио, као што је и толико пута до сада уобичавао: Код мене је све у реду. Сад ће вести, али имај на уму: код мене је све у реду, и додао: Право у борбу. Нема натраг!