Молитвена питања у доба „пометенија“

Силазак у самоћу: песничка збирка и зборник о делу Ђорђа Сладоја

Пише Никола Маринковић

Укрштање религиозних и предачких фигура неминовно доприноси активирању фолклорних оквира у овој поезији, који постају како посредник искустава отуђене техничке цивилизације, тако и личног емотивног губитка

Излазак из штампе зборника о Ђорђу Сладоју (Силазак у самоћу, Orpheus – Нови Сад, Центар за културу – Плужине, 2016), као резултат симпозијума критике о његовој поезији, организованог у оквиру 45. књижевних сусрета „Пјесничка ријеч на извору Пиве“ погодан је тренутак да се сагледа и истоимена збирка (која је ушла у избор за Награду „Печат времена“): како се односи према претходећим јој делима, да ли продужава неке путање смисла назначене у рецентијим збиркама или доноси извесне помаке. Јер, симпозијум критике, организован у години у којој је збирка Силазак у самоћу изашла из штампе, дао је заиста добру основу да се сагледа целина Сладојеве поезије, основу обухватнију него претходни зборници о овом песнику макар стога што су прилози у њему у знатној мери тематизовали новије песничке књиге, којих код плодног аутора попут Сладоја не мањка.

Отуда би се реч о песничком Силаску у самоћу могла почети подсећањем на молитвено снисхођење песме „Молитва за сваки дан“, којом се завршава збирка Златне олупине (2012): „Дај ми да јесам достојан Твога труда / И да ме у судњем часу познаш по свом лику.“ Цитирани стихови, у којима се крије запретана лирска скромност, знак су и критичког односа лирског Ја према самоме себи, односа који код Сладоја знатно добија на интензитету у збиркама објављеним после гласовите Далеко је Хиландар (2000), поглавито у Манастирском баштовану и већ поменутим Златним олупинама. На овом трагу је једна од најуспелијих песама Силаска у самоћу, „Молитва пометеног“, у којој је однос Ја према Творцу додатно драматизован: „Оче наш који јеси / Чујеш ли овога који није / А хтео би да буде / По Твоме лику / И по Твојој вољи.“ Молитвено питање није без дубљег разлога јер у завршном стиху савремено доба бива означено као „пометеније велико“ у којем лирски субјекат „не зна шта да буде / Ни како да постоји“, чиме се отвара друга значајна тема ове збирке, а то је искуство савремености сагледано из перспективе потраге за традицијским упориштем.

У ЗНАКУ ХРИШЋАНСКЕ СИМБОЛИКЕ С претходним збиркама Силазак у самоћу дели и архитектонику књиге. Композиција је у знаку хришћанске симболике броја три којој је придружена уводна песма о смислу песничког чина. У њој се поставља питање „Шта ћемо и коме ћемо вране и гавране / Све су велике песме испеване / Мене ти је лако уверити у то / Ја бих најрадије над свиме заћуто / Ал не мари жуна свеједно је сови / Нити хају славуји чавке голубови“, да би се песма завршила знаковитим укрштањем традиција у дистиху „По томе цвркуту цилику и гаку / Можда ћемо једном стићи на Итаку“. Отуда се наведено питање не односи толико на сасвим постмодеран замор од великих тема и истрошених форми књижевног стварања већ се продубљује мотивом славословљења Господу од стране множине живога света, као одговора на императив 150. псалма: „Све што дише нека слави Господа“. Певање песме, дакле, није само једнострано, индивидуалистичко исказивање себе већ је (и) слављење Творца, те је питање „Шта ћемо и коме ћемо“ пресудно важно. Истовремено, активирање Црњанскове симболике Итаке у завршним стиховима као да раскрива дискретно Сладојево песничко уверење да се драма модерне беззавичајности једино може разрешити у сусрету с небеским Оцем, односно задобијањем првотне отаџбине човека. О странпутицама на том путу сведочи низ песама које стапају фигуре оца и мајке с Творцем и Богомајком, из којих треба издвојити „Искупљење у покушају“ и „Сећање једно“. У потоњој песми активира се сакрална симболика чувене Шантићеве „Претпразничке вечери“ у стиховима „Остављени на снежном спруду / Веје по нама сјај отсјуду // Трепти у рцу и у слами – / Никога нема а нисмо сами“. Остављеност од Бога лирски се стапа са остављеношћу и изглобљеношћу из рођачко-предачких веза, али се свеукупно исповеда такође у молитви („Молитва за моје остављене и саме“) чиме се жанр молитве испоставља као довољно продуктиван оквир да сабере у себе лично искуство, што није редак поступак код Сладоја, али је у овој збирци, због изразито наглашене покајне интонације готово претежући вид певања. Укрштање религиозних и предачких фигура неминовно доприноси активирању фолклорних оквира у овој поезији, који постају како посредник искустава отуђене техничке цивилизације („Тужбалица за писаћом машином“), тако и личног емотивног губитка („Свећа за моју мајку“). Друга песма, активирајући мотив црних сватова као ритуалног антипода свадбе, доноси стихове који упркос високој патетици не губе на уметничкој вредности: „Међу мојим длановима међ слеђеним деверима / Сад си само дрхтај свеће плавичасти венчић дима // А када ми о пролећу твоја хумка озелени / Ти ћеш бити Мајка свему – колико и мени.“

Песма „А само смо се играли жмурке“ призива искуство једне од упечатљивијих Сладојевих песама из старијих збирки, „Ђачке прозивке“. Као што је у „Прозивци“ историјска трагика наглашена привидном невиношћу главног мотива, тако је у „А само смо се играли жмурке“ бол личног губитка, мотивисан и историјском трагиком, такође појачан мотивом игре: „Само сам зажмурио / И ето – нема их више / Тек понекад ми / У сан бану / Па ме крилима страше“. Са познатијим Сладојевим песмама кореспондира и „Сувишни варвари“, која понавља искуство раније песме „Варвари неће доћи“. Сладојевим варварима модерни носиоци цивилизације исповедају сопствено посрнуће, тиме чинећи излишним архетипски однос између варвара и цивилизације: „Ми смо и без вас / По вашем обичају / И тајној заповести / Послове гнусне / Обавили.“ Отуда ова песма није само опевање искушења садашњице (мигрантска криза) већ пре поменуту кризу користи као поетски подстицај да посредује значајнија лирска сазнања о природи савремене цивилизације. Сродан однос актуелности и сржности дат је и у песми „Усековање старог храста“, у којој се познати фаустовски чин деструкције заветне топографије употребљава као активатор субверзивности: „Разваљуј гнезда жиле вади / Затри и свети запис на кори / И кнезови су томе ради / Јер куд ће ако проговори.“ За Сладоја је традиција медиј којим се говори о (не само) моралној декадентности савременог тренутка, чиме се описује пун смислени круг: од савременог догађаја као подстицаја који зазива традицијску слику, преко саме традицијске слике до продубљеног сазнања о савремености. Овај поступак зато се може разумети и као одговор песника на питање упућено Богу с краја „Молитве пометеног“ – како постојати и сведочити „пометеније велико“?

КОЛОПЛЕТ НЕПОВОЉНОСТИ У том „пометенију“ и фигура родне земље понижена је, па се поставља питање није ли денационализованост модерног искуства један од разлога осећања пометености? Јер, наглашена реторичност исказа отаџбинске верности показује да је и она једно од традицијских упоришта до којих лирско Ја стиже у силаску у себе (да парафразирамо наслов збирке): „Мада сам сламка у снопу / Иако не знам куд ћу / Не идем у Европу – / Зар да те оставим саму / У понижењу и сраму.“ Песма „Зар да те оставим саму“ призива и низ других, по тексту збирке разбацаних записа о националном полому, међу којима се издваја „Шапат Ивана В. Лалића“ због укрштања традицијских нивоа који у њој учествују: од двоструке историјске потке (Други светски рат и ратови деведесетих) преко непосредне (поезија Ивана В. Лалића) до посредне интертекстуалне везе, на коју се Лалић ослањао – православно-литургијске: „А кад кренуше опет по Босни да се бију / Признајем носили смо нашима муницију – / Катрене запаљиве и сонетне шаржере / У име предака славних отаџбине и вере / Све лирски ветерани и листом беспозивци / После је судија реко – то су највећи кривци.“ Не без аутоироније спрам сопствених песничко-патриотских подузећа, ови стихови показују и горку свест о непожељности тог чина – отуда фигура судије која оглашава кривицу песника. Овим се и довршава слика модерне „пометености“, која обухвата личну осамљеност, удаљеност Бога, национални полом и, коначно, као залог одржања постмодерног света – изгнанство поезије.

У таквом колоплету неповољности значење наслова збирке, Силазак у самоћу, може се схватити и дословно, као повлачење лирског Ја у сигурност нутрине, али такву да се из ње и даље може певати. Ова угроженост, међутим, не доприноси борбености већ пре покајности лирског субјекта који се окреће ка фигури Творца као последњем прибежишту. Управо у том чину, чину покајања којим се, инверзно, потврђује дигнитет фигуре Бога, ова збирка прави помак у односу на претходне, у којима је фигура Бога била вишеструко раслојена на разне компоненте: фолклорну („стари крвник“), модерну (Бог који ћути) и чак агностичку (несавршени Творац). Зато ипак не треба одвише веровати патосу скромности из уводне песме: неће нас само цвркут, цилик и гак вратити на Итаку, и глас Ђорђа Сладоја усмераваће нас ка предачкој обали, истом поузданошћу као када нас је опомињао колико смо се од ње одаљили.