Ми и наши (не)пријатељи

Драгомир Анђелковић 

Борис Џонсон и „фактор Меркел“ или о српским „пријатељима“ из редова евроатлантске елите

Жорж Клемансо (1841–1929), француски премијер током Првог светског рата, није се либио да у поратним годинама стане на црту немачким ревизионистима који су кривицу Немачке за сукоб упорно настојали да релативизују или чак потпуно пребаце на друге. Током једног од спорова упитали су га да ли допушта могућност да ће у будућности међу историчарима превладати другачије мишљење од онога које је он заступао о великом рату. Одговорио је: „То не знам. Али поуздано знам да нико неће рећи да је Белгија напала Немачку.“ Био је у праву. Ни данас то нико не тврди. Но сигурно би се згрозио када би знао да када се ради о Балкану, ту се заговара нешто што није ништа мање апсурдно од замене теза у вези са отпочињањем рата на европском западу. Многи западни историчари, новинари, политичари Србију безочно окривљују за сукоб са Аустроугарском и следствено изазивање Првог светског рата.

[restrict]

ПРАГМАТИЗАМ И КОМПЛЕКСИ Дугогодишњи градоначелник Лондона а садашњи министар спољних послова Уједињеног Краљевства није у поменутом друштву. Борис Џонсон – политички шоумен који је и пре најновијег узлета своје каријере већ постао глобална звезда – огласио се и о том питању. У јеку нових расправа о кривици за отпочињање Првог светског рата – до којих је дошло у вези са његовом стогодишњицом – објавио је ауторски текст у коме је осудио оне који амнестирају Немачку а оптужују Србију. Тиме је проузроковао праву салву овација Срба широм света. Чак му је парлaмeнт српскe диjaспoрe пoслao писмo у којем је истaкнутa наша кoлeктивнa зaхвaлнoст зa чврсту oдбрaну истoриjских чињeницa.

То све много више говори о нама него о Џонсону; макар о некима од нас који су добронамерно, али ирационално или, у горем случају, политички опортуно – опчињени Западом и његовим мишљењем о Србима. Борис само није малициозан у односу на нас – и ништа више. Али зато многи Срби имају страшне националне комплексе. О њиховим коренима (или бар делу њих) писао је и тај енглески аутор и политичар. Како је констатовао (у вези са стањем на Западу): „Сама реч Србин постала је синоним за насиље. Изговорите Србин, затворите очи, и створиће вам се представа о кратко ошишаном, истетовираном типу, у маскирној униформи те наочарима за сунце, са флашом шљивовице у једној а калашњиковом у другој руци.“

Џонсон у наставку истиче да је „такав стереотип неправедан, има и мирољубивих Срба“. Штавише, како сведочи, током боравка у Београду уверио се да је већина нас баш таква, па и да је „урођено љубазна“. Али нажалост на Западу је немало оних који и даље сматрају супротно (мање-више за љубазност, мислим на мирољубивост). С друге стране, превише Срба боли што је тако и свашта би учинили да западне робове антисрпских предрасуда умилостиве да промене мишљење о нама. Што је на детињаст начин погрешно. Прагматични западњаци из владајућег евроатлантског круга и када знају истину, поступају прагматично у складу са широм геополитичком конструкцијом која је по нас неповољна. Једно је начелно уважити чињенице (и то селективно), а друго је практична политика. Отуда, јалов је посао упињати се да се од непријатеља направе „пријатељи“. Поготово када нас то још и скупо кошта, а добијамо позерске уместо стварних „пријатеља“. Али да би ствари постале јасније, вратимо се Борису Џонсону.

ОДРИЦАЊЕ ОД СЕБЕ Врло је занимљива збирка његових изабраних текстова објављиваних током петнаестак година, у Русији издата под насловом „Имам шта да вам кажем“ („Мне есть что вам сказать“, АНФ, Москва, 2012). У њима се Џонсон бави ратовима на Балкану, односима с Русијом, Ираком, Бушом, тероризмом, рађањем евра, ЕУ. При томе настоји да буде објективан, али само до границе неугрожавања фундаменталних интереса Лондона и Вашингтона. У складу с тим, иако Србе не сматра ђаволима, ипак прихвата кључне (гео)политичке западне клишее. Наглашава: „Може да се каже било шта о Блеру – а ја сам говорио и говорићу и неке непријатне ствари – али он је учествовао у свргавању два тирана, Милошевића и Садама.“

Значи, Срби нису генетски зли, али уз све интелектуалне нијансе, испада да је НАТО основано на нас извршио серију директних и индиректних агресија, те тако кумовао распарчавању српског националног и државног простора. Тако мисле наши западни „пријатељи“ из владајућег евроатланскго братства коме припада и Џонсон. Додуше, он је у анти-ЕУ фракцији за разлику од већине која припада про-ЕУ блоку. Но сви се слажу да је Атлантски пакт оличење „хуманистичких вредности“, а то што сеје и убија широм света само је резултат нужде да се бори против разних „диктаторских режима“. Опет, нама је свеједно да ли неко мисли да смо океј момци ако из прагматичних разлога одобрава наше гажење, колико и они који нас оцрњују. Битне су батине, а не образложење за њих. А у том погледу међу евроатлантским естаблишментом нема битне разлике. Сви нам ту на овај или онај начин раде о глави.

Погледајмо само какве нам поруке стижу из табора немачке канцеларке Ангеле Меркел, коју српски врх (вероватно из страха) назива нашим највећим „пријатељем“ на Западу. Разни њени изасланици нам поручују – некада завијено а некада богами и јасно – да морамо да прихватимо тзв. независност Косова, централизацију БиХ и самим тиме обесмишљавање Републике Српске, као и озбиљно дистанцирање од Русије. Ни непријатељи из Загреба и Приштине не мисле нам много горе од „пријатеља“ из Берлина, Лондона и Вашингтона. За њих смо „мали Руси“ или бар на основу елемената дугог трајања (предање, вера, језик, порекло) народ близак и склон Русима. А они су, опет, велики геополитички опонент Запада. Отуда, у комплексном рачуну циљ је да и ми будемо што ослабљенији и сведени на ниво евроатлантске колоније. Добри смо ако кротко служимо и багателишемо своје интересе, што никако не може бити интерес наше нације (али може да буде у функцији лично-партијских рачуна наше однарођене или бескрајно саможиве квазиелите).

ЧЕРЧИЛОВ АМАНЕТ Џонсон у својој књизи „Фактор Черчил“ („Фактор Черчилля. Как один человек изменил историю“, Азбука-Аттикус, Москва, 2015) с много разумевања наводи последње речи британског државника, које представљају својеврсно геополитичко завештање Винстона Черчила. Он је својим сарадницима и преко њих нацији поручио: „Никада се немојте удаљити од Американаца.“ Нема сумње да такав став – а он подразумева да је важно да Британија остане не само део већ и авангарда евроатлантског круга – уз све акробације и персоналне критике, суштински дели и Џонсон. Нема везе што Британија неће бити у ЕУ, геополитичке импликације претходног опредељења остају.

То видимо и на основу врло агресивних недавних напада енглеског министра спољних послова на Русију. Неко ће рећи у реду – али Русија је једно, а Србија друго. Међутим, у склопу којим се бавимо није тако. Хладни рат против Русије подразумева деловање против ње на разним пољима, укључујући и сасецање њених веза с другим државама где год је то могуће. Ту смо код нашег случаја. Нас притискају да се дистанцирамо од Москве, а она је, да поновим, кључни савезник Срба у одбрани Републике Српске и оно мало наших преосталих позиција на Косову. Некоректним ставом према Москви Београд би умањивао потенцијале да заштити српске националне интересе.

С друге стране, њих угрожавају баш они који се издају за наше западне „пријатеље“ (а многи у нашем државном вођству их нажалост мазохистички тако третирају). Не показују ни најмању спремност да престану да угрожавају оно што је за нас битно, а и да су толико лукави да то чине, свакако би се радило о манипулативним маневрима. Како би развејали сваку сумњу да је тако, ајде да се вратимо Џонсону. Без обзира на сву добру вољу да Србима приступи релативно објективно, обрни-окрени, када прави (гео)политички обрачун, сложи се да је прихватљиво оно што нам је учињено. То је гледано из Лондона мала жртва у великој геополитичкој партији шаха на евроазијској табли.

СРПСКИ (НЕ)ПРИЈАТЕЉИ Пре годину дана Ангела Меркел је поручила Вучићу дa je Србиja пoкaзaлa хрaбрoст у мигрaнтскoj кризи, тe дa зaслужуjeмo првa пoглaвљa сa EУ. Понудила нам је да наставимо да идемо неизвесним ЕУ путем – уз вероватно добијање неких фондова и инвестиција, а избегавање да западњаци властима праве додатне проблеме интензивнијим мешањем у нашу унутрашњу политику. Заузврат, од нас очекује да се одричемо својих виталних националних интереса. Што за нас није ништа мање болно него када то од нас траже они који нас називају олошем или томе слично. Како наш народ каже: „Зови ме и крчагом само ме немој разбити.“ Евроатлантисти, и када нас зову „пријатељима“, баш то хоће.

Наши водећи политичари морају то да схвате, иначе се ради о (гео)политичком слепилу, егоизму или у најбољем случају страшној наивности. Док год у некој од европских држава (а надам се више њих) (1) не дођу на власт аутентичне националне снаге (не као оне у Енглеској које су анти-ЕУ док су нешто горе од тога, ултра про-НАТО), које увиђају да је атлантистички концепт (а не Русија) опасан за суверенитет и традиционални верски, етнички и културни идентитет њихових држава, односно (2) док у Америци не дође до коперниканског обрта који би довео до тога да та земља престане да буде ударна песница мондијалистичких кругова и њиховог наднационалног капитала (а и ако Трамп победи, уз сва добродошла побољшања, сумњам да ће се тако нешто уистину догодити) – нећемо имати истинске пријатеље на Западу у редовима владајуће елите.

Док се бар делимично не деси да их добијемо, а и када би се то догодило, држимо се приоритетно Руса. Историјски гледано, када је Русија била јака, и ми смо боље пролазили. Кажемо да Русија не чини довољно за нас. То је тачно. Нормално је да свака земља гледа прво своје интересе. Велика сила каква је Русија има их на разним странама. У низу геополитичких формула које из тога произлазе, ми нисмо увек на добитку како бисмо то желели. Но и ми гледамо прво своје интересе па тек онда руске, само што нама треба много више и чешће помоћ Русије него обрнуто, па Руси нама мање пребацују да им нисмо увек били најбољи партнер (што је такође тачно). Ипак, уз све плусеве и минусе на обе стране, ни ми немамо већег пријатеља од Русије, ни Русија нема народ ван простора који је био некада у њеном саставу, који се према њој односи толико позитивно као српски.

То су чињенице, допадале се оне или не онима који се данас толико куну у ЕУ интеграције. Да парафразирам Черчилов аманет: „Држимо се ми Срби Русије и не допустимо да нас ико од ње удаљи.“ Они који нам намећу да то учинимо раде више против нас него против Москве. Кажем то рационално, а не емотивно. Терају нас да исечемо грану за коју се држимо док висимо изнад опаког понора. А власт која би макар и посредно почела да се дистанцира од Русије или пак искрено – а не тек да би се додворила опаким постмодерним окупаторима и тако покушала (уверен сам бесмислено) да отупи њихове зле намере према нама – истрајавала на ставу да нам је Борис Џонсон (а камоли Ангела Меркел) већи пријатељ од Владимира Путина, српска је таман онако и онолико како Латинка Перовић и њој слични мисле да треба да буде. Надам се да дотле нисмо, нити ћемо стићи.

[/restrict]