Из дубина до висина

Пише Смиљка Исаковић

АртЛинк ове године носи паролу Загрли музику, а концерт изненађења (субота, 8. октобар у подне, Сцена „Раша Плаовић“ Народног позоришта) био је посвећен ретко свираном соло инструменту – туби

По обичају, у Београду се паралелно одвијају три музичка фестивала – Saxperience (фестивал саксофона), Међународна трибина композитора и АртЛинк, од којих су прва два посвећена савременој музици, а трећи младим талентима. Знајући врхунске домете фестивала саксофона, као и концепцију трибине композитора на којој се годинама врти рингишпил истих имена, хоризонтално ротираних, што произлази из правила расписаног конкурса Удружења композитора Србије, који није анониман (потпуни изузетак од свих конкурса) – да се традиција хоризонталне ротације не поремети – критичар је решио да се посвети младима. Ту увек има ведрине, новости и изненађења.

АртЛинк, који годинама успешно води Јованка Вишекруна Јанковић, ове године носи паролу Загрли музику, а концерт изненађења(субота, 8. октобар у подне, Сцена „Раша Плаовић“ Народног позоришта) био је посвећен ретко свираном соло инструменту – туби. Мада концерт туба одмах асоцира на духовити Хофнунг фестивал на коме су четири тубе свирале Шопенову мазурку, где су се сви грдно забављали, од извођача до засмејане публике, доживели смо изузетан и озбиљан музички доживљај. Двојица младих солиста из Аустрије (и немојте одмах замишљати рекламу за жваке с алпским рогом!) Мануел Мејер и Јакоб Венигвајзер, праћени пијанисткињом Алисом Бешевић Буслехнер, приредили су једночасовни хепенинг на свеопште одушевљење публике.

Пошто за тубу нема довољно изворне литературе, аранжирани су концерти за тубу и оркестар и Бахова Соната за флауту и клавир у Ес-дуру. Терет почетног шока необичним звуком и сазвучјем поднела је Бахова соната, у којој је доминирао клавир. Од концерата за тубу и оркестар чули смо обраде за клавир и тубу руског композитора и тубисте Алексеја Лебедева и енглеског Ралфа Вона Вилијамса, представника музике 20. века. Вилијамсово остварење је означило врхунац концерта, као озбиљно музичко дело чији се квалитети чују и поред свођења оркестра на клавир. Том утиску допринела је изврсна Алиса Бешевић, која је сарађивала са солистима на најбољи начин, подређујући звук клавира када је туба у првом плану, а бриљирајући техником и музикалношћу у слободним соло деоницама.

Ламенто у последње време веома популарне руске композиторке Софије Губајдулине намучио је оба музичара, а да неког већег утиска није изазвао. Међутим, када се очекивало најгоре, догодило се најбоље – соло туба. Комади младог аустријског композитора Филипа Гутмана (1993) Aura Popularis и Норвежанина Остејна Бадсвика Fnugg (ма шта то значило на норвешком) приказали су Мануела Мејера као бриљантног музичара, али и врсног шоумена. Извођење је захтевало изузетну техничку спретност, као и залажење у неистражене воде звучног експеримента на инструменту који за сваки тон вуче кисеоника као у кесону. Дакле, било је ту певања у три гласа, имитација разних звукова, тонова изненађења (за разбуђивање публике), уз повремено лупање ногама о под, као подсећање да је туба народни инструмент за забаву северних народа. Тек тада публика је спонтано и навијачки реаговала, млади музичар је добио овације, а уметници су се одужили прелепим норвешким поетским бисом за две тубе и клавир. Крај концерта означио је почетак праве атмосфере, али ипак је био крај. И музичари имају душу, а за овај концерт обојица су уложили и душу и срце и много физичког рада и напора. АртЛинк наставља даље, концертима класичних састава, класичних инструмената, класичних програма, али ипак се чини се да ће се овакав екстравагантни музички спектакл тешко достићи.