Има ли ауторитета изнад Хашког трибунала?

Пише Радован Караџић

Отворено писмо чланицама Савета безбедности Уједињених нација о деловању Међународног кривичног суда за бившу Југославију

Представнике пет сталних чланица и осталих десет држава у Савету безбедности редовно обавештавају о пројекту СБ који се зове Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу. Две од три гране овог трибунала, тужилаштво и сам суд, подносе периодичне извештаје. Али ни амбасадори, ни председници, ни премијери земаља чланица Савета безбедности Уједињених нација нису обавештени од стране треће, неизбежне гране – одбране. Тешко је поверовати да су тужилаштво и суд пријављивали своје грешке, а камоли неуспех целог пројекта међународне правде кроз овај ад хок трибунал. Према томе, не само да је тужилаштво било селективно у свом поступању него је и информисање Савета безбедности УН, једине институције која надгледа и гарантује правилно функционисање Трибунала, такође било селективно. Још је мање вероватно да су председници/премијери земаља које представљају СБ, а камоли УН, обавештени шта је урађено у име њихових држава и у име руководства овог света…

[restrict]

ЗАСТРАШУЈУЋИ РЕЗУЛТАТИ ТРИБУНАЛА Међународни суд је једна од највећих грешака „међународне заједнице“, поверена Савету безбедности на спровођење.

На почетку мора бити речено: резултат двадесеттрогодишњег постојања овог трибунала је застрашујући, и шта год да анализирамо, овај резултат морамо да имамо у виду…

Али Трибунал је само круна недела Уједињених нација, пошто УН нису невине још од почетка кризе у Југославији. Упркос племенитим покушајима часног Переза де Куељара и његових представника да упозоре државе чланице на преурањено признавање једнострано проглашених независности југословенских република, и упркос привржености међународне заједнице да се признања изврше након целокупног решења за све републике (као што се може видети у С-23280), неправедно, противуставно и насилно понашање сецесионистичких република награђено је журним признањем и прихватањем од стране Уједињених нација. Никада УН нису неку државу прихватиле у тако кратком року, као што је то било у случају Босне и Херцеговине, упркос бројним упозорењима најкомпетентнијих особа из сфере политике да ова република не испуњава основне предуслове за независност. Није било сумње да ће такав потез изазвати хаотични развој догађаја и крвопролиће. Бројне истакнуте личности су износиле оваква предвиђања и упозорења, али само сам ја осуђен под претпоставком да сам то желео и да сам то произвео.

(…)

После свих грешака мањине „међународне заједнице“ на терену, пропраћених слабим деловањем Савета безбедности УН-а, долази се до Трибунала који би требало да оствари племените циљеве: да заврши рат и након тога помири супротстављене народе. Међутим, резултат је био другачији: вршењем притиска на само једну страну, тужилаштво, суд, као и остатак „међународне заједнице“ охрабрили су заинтересоване стране да пролонгирају конфликт и наставе са својим офанзивним деловањем. Након рата Трибунал је наставио да буде селективан и пристрасан, што је довело до даље конфронтације сукобљених народа, који су и данас далеко од помирења.

Из ових разлога, још од времена инквизиције није било толико невино осуђених лица на дуге затворске казне као у овом трибуналу УН-а… Никада није било креирано толико судских поступака, нити установљена јуриспруденција која ће довести до тријумфа неправде у времену пред нама.

ЖИГОСАЊЕ СРПСКЕ СТРАНЕ Претходно клеветање и жигосање српске стране учинили су свако суђење и свако покретање парнице против жигосаних бесмисленим и контрадикторним самој идеји правде. Оно је невероватним учинило ослобађање окривљених, излажући посрамљивању и притиску часне судије који су изразили своје одвојено мишљење или гласали за ослобођење, и понекад такве судије нису бивале реизабране.

У атмосфери линча не можемо имати фер суђење. Силе које су иницирале грађански рат на Балкану клеветале су и демонизовале једну страну, а у исто време охрабривале ону другу да чини незамислива зверства за која су пак оптужили стигматизовану страну. Оваквим понашањем успели су да усмере рат и његову дужину онако како су желели, као и да га заврше по својој мери, с жељеним исходом…

Оптужнице терете званичнике као вође банди пре него као званичнике који су деловали у складу са законом и уставом, са свим ограничењима предвиђеним у овим документима. Ако ова пракса преживи, ниједан председник на свету није сигуран. Исто је и са „џентлменским споразумима“ с највишим представницима међународне заједнице, посредницима у проналажењу решења која би УН требало на крају да одобре. Уколико овако високим званичницима не треба веровати, ко ће од председника и званичника склапати договоре с њима у будућности? Да ли је Савету безбедности и земљама чланицама, укључујући сталних, великих пет чланица, прихватљиво да се све ово ради у њихово име? Са сигурношћу се може тврдити да ниједна држава чланица то не би подржала да је била у потпуности информисана, осим ако не жели да УН подели судбину Лиге народа, иначе предмета подсмеха у предвечерју Другог светског рата.

Српски званичници, политички и војни, били су најпре оптужени и ухапшени, те држани у притвору колико год је тужилаштву било потребно да прикупи доказе против њих, што је и у ретким случајевим ослобађања значило неку врсту казне. Ово је такође резултирало и дугим трајањем суђења.

НЕЈЕДНАКОСТ ОРУЖЈА Суђења су се одвијала у систему потпуно страном онима који се покрећу на Балкану. Одсуство истражног судије стављало је терет истраживања на одбрану, што је изазвало акутну неједнакост у оружју између тужилаштва и одбране, чинећи одбрану у потпуности зависном од добре воље тужилаштва да открије ослобађајући материјал на време, што се није догађало.

Суђења су вођена на страном језику, што је створило бројне неспоразуме и погрешне интерпретације, са значајним последицама по промену значења. Чак и с одређеним познавањем страног језика, поткрале су се многе овакве грешке и утицале на одлуке судских већа.

Већа нису имала чланове упознате са законима рата, није их имало ни тужилаштво, и било је много неразумевања и много оспоравања чак и потпуно легалног и легитимног понашања српске стране. Сведоци-експерти тужилаштва нису узимали у обзир домаће законе и правила рата, док су судска већа одбацила веома компетентне експерте одбране без икаквог основа. Оваква пракса је посебно изражена у случајевима везаним за Југославију због Закона о општенародној одбрани и доктрине „наоружаног народа“ који су установљени много пре ове кризе. Народна војска, „наоружана популација“, третирана је као професионална војска, тренирана, дисциплинована и стално држана у базама, вероватно као у западним земљама, што је било далеко од истине. Чињенице о постојању територијалне одбране, о њеној структури, надлежностима и аутономији као наоружане силе сваке локалне заједнице, општине, области или чак фабрике или фирме, веће је одбацило као да нису имале никакав утицај на догађаје. Према томе, оружани сукоби  између комшија виђени су и третирани као планиране и предвиђане акције, и приписиване су вишој команди и централним властима у њихову одговорност. Ово није могло бити постигнуто без чудесне и магичне алатке зване „удружени злочиначки подухват“, који је значио да свака одбрана нације представља криминал и да сваки припадник жигосане нације који је вршио своју законску дужност може да буде осуђен.

ЧУДНА СУДСКА ПРАКСА Под изговором неприхватљивости tu quoque („и ти“) доказа, већа су одбацивала цео корпус доказа о понашању друге, противничке стране, што ју је чинило потпуно невидљивом, невином и безмало непостојећом. Сходно томе, понашање жигосане стране приказивано је као криминално, без обзира на то да ли је било оправдано, неминовно, неизбежно или је представљало крајње могуће средство. Трибунал је забранио било какво помињање узрока конфликта, као и допринос друге зараћене стране, док у исто време осуђује представнике Срба због алармирања њихових заједница на могућа зверства која им се могу десити као у Другом светском рату… Чак и суд који спроводи „правду победника“ требало би да дозволи представљање контекста у коме се све догодило. УН би требало да забране овакву праксу барем у својим институцијама.

Слично, судска већа су прихватала, по дефиницији, пристрасна сведочења припадника противничких оружаних снага радије него званичне извештаје највиших представника УН који су генералном секретару презентовали резултате темељних истраживања експерата УН. Не чуди што су већа дискредитовала стотине сведока одбране, када су били у стању да дискредитују и највише званичнике УН.

Исту судбину доживело је све што су поједини Срби рекли у различитим приликама. Рекла-казала „докази“ имали су апсолутни приоритет над званичним документима. Парламент и посланици били су слободни да говоре шта год су желели без могућности да за то буду оптужени. Међутим, савезништво већа и тужилаштва придавало је више значаја овим разговорима него документима које су издали парламент или председништво или председник и влада, што је једино релевантан материјал. Чак и шале из пресретнутог телефонског разговора имају већи значај и тежину од званичних државних докумената или од докумената УН-а, и то пред судом УН-а…

Већа су увела нову праксу прихватања бројних изјава сведока који не могу бити испитани (правило 92 бис), као и хиљаде „пресуђених чињеница“ – пресуђених у другим процесима у којима их нико није довео у питање итд. Пракса трибунала је златни рудник особености, неправилности, преседана и примера који су заборављени и забрањени пре више векова. У исто време, свети правни институти установљени још у античко време, као што су in dubio pro reo (постојање „разумне сумње“ као основ за ослобађање окривљеног) или „претпоставка невиности“, audiatur et altera pars (право на одговор на оптужбе)… суспендовани су у пракси овог трибунала.

Трибунал је обогатио јуриспруденцију уводећи и норму да је осумњичена страна лишена приступа и учешћа у истрази инцидената за које ће бити окривљена…

Уколико било ко мисли да би ово што сам изнео у овом писму требало да буде испитано пред жалбеним већем, тврдим да се то неће десити. С дужним поштовањем Трибунала, посебно од када је било неких изненађујућих, ослобађајућих пресуда пред жалбеним већем, то ипак неће бити ни од какве помоћи. Поред чудне чињенице да се сви, и тужилаштво, и судска већа и жалбена већа, налазе под истим кровом, физички и институционално, ово не само да није питање за једну особу него није ни за само једну нацију. Ово је питање за све нације окупљене у УН-у и питање је наслеђа цивилизације и будућности овога света, чија судбина лежи у рукама савремених светских лидера.

Мора бити ауторитета изнад сваког суда, с могућношћу да ослободи невине и неправедно осуђене, као и да изврши ревизију достигнућа оваквих судова. Отуда, једино средство је да Савет безбедности УН-а и његове државе чланице за себе организују одбор правних експерата који ће простудирати праксу Трибунала, те поништити све неосноване одлуке и све случајеве у којима је дошло до имплементације процедуралних правила и јуриспруденције које у вашим поштованим државама не би биле дозвољене.

[/restrict]