Грађа за речник 27 – Мека и тврда моћ

Пише Милован Данојлић

Мека моћ дејствује предочавањем привлачних културних и идеолошких модела, а настала је много пре него што је амерички професор Роберт Нај уочио њену ефикасност. Још у 19. веку Британци су разумели да психолошко утицање продире даље и дубље од голе силе, па су у своје походе укључивали и самог Шекспира, Шерлока Холмса, Луиса Керола, Алису у земљи чуда, етички императив звани фер-плеј, чај у пет по подне, а у новије време разне спортове и Битлсе

Једна млада дама, страсна заговорница нашег уласка у НАТО, видно је узнемирена због спорости којом се тај племенити наум остварује, па као главног узрочника одуговлачења помиње руску меку моћ, којој смо изложени.

Soft power означава блажи начин и заобилазнији пут убеђивања у потребу и корисност прихватања једног програма, идеје или поретка вредности. Метода се, у последња четврт века, примењује у међународним односима, као допунска акција и припомоћ неким другим, отворенијим наступима и суровијим захватима. Поступак је утврдио и описао амерички професор Роберт Нај, а преузели су га политички активисти да би посредно, и ненаметљиво, деловали на јавно мњење и неопредељене управљачке групе, ради остваривања конкретних геостратешких, војних и политичких интереса. Мека моћ дејствује предочавањем привлачних културних и идеолошких модела, а настала је много пре него што је професор Нај уочио њену ефикасност. Још у 19. веку Британци су разумели да психолошко утицање продире даље и дубље од голе силе, па су у своје походе укључивали и самог Шекспира, Шерлока Холмса, Луиса Керола, Алису у земљи чуда, етички императив звани фер-плеј, чај у пет по подне, а у новије време разне спортове и Битлсе.

[restrict]

Идеја је, пре две-три деценије, оживљена због првих знакова опадања америчке светске надмоћи. Војном силом се, очигледно, не решавају сложене тешкоће и сукоби народа, верских група и идеологија. Још је Унамуно опомињао франкисте да „могу победити, али не могу убедити“. За убеђивање се траже заводљиви примери и у животу потврђени докази, захваљујући којима ће циљна група драговољно пожелети оно што моћник настоји да јој наметне. Важну улогу ту играју канали комуницирања, примерна унутрашња уређеност друштва, стил у општењу, као и углед државе у свету. Збир ових достигнућа уродиће пожељнијим плодовима од претњи или наизменичног показивања шаргарепе и мотке. Најзад, мека и тврда моћ (soft power and hard power) даду се спојити у интелигентној моћи (smart power), што је пре неколико година предложила америчка министарка спољних послова госпођа Клинтон.

Не би се рекло да су, у примењивању овог рецепта, Руси посебно вешти. Нашој се невладиној активисткињи, као и Јарославу Вишњевском, коментатору Вашингтон поста, привидела кремаљска мека моћ. Они више страхују од мекоте него од тврдоће: с мекотом се теже излази на крај. Вишњевски сматра да је главни сејач отрова на нашем терену руска радио-дифузија. Она нас, простодушне и неискусне, хушка против једне добре и недужне војне Алијансе која, у Гњилану, брани спољне границе јенкијевског Lebensraum-а. Ту је и кобна мрежа „Русија данас“, која се као горак залогај испречила у грлу планетарних загађивача медијског простора. Приступило се скупљању добровољних прилога за неутрализацију ТВ канала Раша тудеј, и Пољска је, кажу, уплатила знатан износ у тај фонд. Она се, додуше, не емитује на српском језику, али је пан Вишњевски уверен да на Балкану цео свет разуме и говори енглески. Да није руске пропаганде, ми бисмо одавно предали забораву оних 78 дана бомбардовања, 956 убијених сународника, преко пет хиљада рањеника, порушене мостове и јавне грађевине, привредну штету коју светски стручњаци процењују на тридесет милијарди евра, отету колевку државности и културе, те читава пространства затрована ослабљеним уранијумом, довољно јаким да удесетостручи број канцерозних обољења. На страну осећање колективне понижености, усађено и у душе оних који су бомбардовање проживели у детињству. Тој врсти сећања и искустава није потребно распаљивање са стране. Наша активисткиња, и пан Вишњевски, не пате од конзервативних емотивних оптерећења; туђе им је солидарисање са словенском православном браћом, чега код нас и код Руса, изгледа, има. Њима не пада на памет да осим политичке пропаганде, дискретне или вулгарне, постоје и неке друге побуде које нас упућују на симпатије према народима и њиховим културним моделима. Како иначе објаснити наклоност нашег обичног човека према народу с којим, поред вере и заједничког порекла, делимо и неке невеселе карактерне црте, и за чији начин живота не можемо рећи да нас очарава? Напротив, ми смо донедавно, као и сва јужноевропска сиротиња, прижељкивали Амерички сан. У нашој колективној подсвести, постојала је, негде у свету, могућност достојанственог испуњавања живота. То је сан и стотина хиљада садашњих азијских и афричких избеглица, вођених надом да ће га, делимично, остварити у Немачкој, Шведској или Аустрији.

Почев од Кризе из 2008, сјај великог обећања је, код сиротиње, ослабио, али део мондијалистичке елите и даље верује у Империју, и чуди се што је неки други утицај, међу нама, уопште могућ. Руска мека моћ је непожељна и штетна, а резервисаност према Западу, тешка грешка и непромишљена лудост. Слично су, о Русима, мислили и титовци после 1948, па су део неизлечивих русофила послали на Голи oток да тамо охладе усијане главе. Американофилима таква опасност не прети.

Заклети повереници Империје не дају се поколебати; од својих господара су научили дрскост у наступу и ароганцију у суђењу. На питање шта мисле о клаузули споразума са НАТО-ом, према којој војници Алијансе, пролазећи кроз Србију или боравећи у њој, не могу одговарати пред нашим судовима за евентуалне злочине, и није ли та тачка уговора, потписаног за време министровања великог родољуба Вука Драшковића, удар на наш државни суверенитет, коментатор водећег дневног листа и стални гост националних TВ канала даје одлучан негативан одговор. His master’s voice нам објасни да такво право уживају и наши мировњаци, тамо, на Блиском истоку и у Африци. Они, додуше, не вршљају по Тексасу и Њу Мексику, њих припуштају у несрећне земље, где ће им, опет, надређени бити официри Империје.

Русофили би се, по свему судећи, морали стидети и извињавати због своје емотивне застрањености. Њихово схватање братства долази више из црева него из просветљене главе. Браћу нам рађа мајка, не можемо их порећи, ни измислити; збраћеност је однос изнад и изван текуће политике. Пријатељства се граде и разграђују, а братство је непоништива милост, или несрећа, дата од рођења до смрти. Мудри Соломун (XVII, 17) уочио је могућу везу између пријатељства и братства: пријатељ је онај ко те увек воли, а у несрећи ти постаје брат. Плаћеници јаких и богатих господара би да и збраћеност објасне деловањем службене пропаганде. Они не знају да је руска мека моћ зачета у шумама и мочварама између Волге, Буга, Дњепра и Дона, на падинама Кавказа, у заједничком прихватању хришћанства и Ћириловог писма, и да се одржава у неспремности старијег брата да нам чини зло. То је знао и Адолф Хитлер, па једино од Недића није тражио да шаље војнике на Источни фронт, плашећи се да ће ови пребећи и појачати одбрану Стаљинграда.

Срби су, током целог 20. века, били врло пријемчиви за чари америчке цивилизације, за предности њеног економског модела, за могућност чаробњачког побољшања материјалног положаја. И онда је дошао март 1999, ујка Сем је показао свој hard power и у два-три месеца изгубио големи капитал симпатија којим је код нас располагао. До године 1999. наш се свет заклињао у Америку; одонда је проклиње.

Не може се рећи да нас Руси нарочито воле, а немају времена, ни разлога, ни да нас мрзе. Поштују крвно сродство. Мекота је одлика словенских душа; на тој основи делује и њихова мека моћ, на ужас оних који би и осећањима да утврде тржишну цену.

Покојни Брана Црнчевић ми, својевремено, поводом дотичне даме, рече:

„Ја сам мислио да она онако наступа из рачунице, да прехрани децу. Ма није… ствар је озбиљнија. То су заиста њена уверења.“

Кад јака убеђења уђу у слабу главу, начине велику штету.

[/restrict]