ФРАНЦУСКА У БОРБИ ЗА ОПСТАНАК

За „Печат“ из Париза  Марина Муштовић

Француска се налази на ивици хаоса који многи увелико називају правим именом – грађански рат. Док слабо плаћена и неадекватно опремљена полиција већ шести дан штрајкује и оптужује власт да је неспособна да заустави француску пропаст, „нови Французи“, односно банде старих и нових емиграната, некажњено дивљају и тероришу оне који се опиру исламизацији француског друштва

Нико у Француској више не верује у дубиозу звану мултикултурни рај, с обзиром на то да је стрпљење на измаку, а граница толеранције већ одавно пређена. Чак је и традиционално мистериозна, повучена и ћутљива француска кинеска заједница прошлог месеца два пута масовно изашла на улице и побунила се против исламског терора захтевајући од владе да уведе ред и закон и тако заустави спиралу насиља и некажњеног дивљања муслиманских банди.

Председник Франсоа Оланд и даље живи у свету у којем је илузија животни модел. Упркос чињеници да је црна стварност сада избила на светлост дана, све који се буне оптужује за расизам и кокетирање с осведоченим фашистима из табора Марин ле Пен. Пред бесним полицајцима и разјареним грађанима који више немају ни снаге, а ни стрпљења, он се и даље неспретно брани инфантилним мултикултурним бајковитим формулама и уместо да нешто предузме како би се већ експлозивна ситуација у земљи бар донекле смирила, он свог министра унутрашњих послова Бернара Казнева шаље у Кале, градић на Северном мору где је 24. октобра почела демонтажа „Џунгле“, највећег избегличког насеља у Европи. Будући да су Велика Британија, Белгија и Холандија блиндирале своје границе, Казнев ће, у име француских пореских обвезника, на лицу места пожелети добродошлицу новим хиљадама муслиманских миграната које ће Француска великодушно прихватити. И овога пута ради се углавном о мушкарцима, муслиманима из Авганистана, Судана и Еритреје.

[restrict]

КАП КОЈА ЈЕ ПРЕЛИЛА ЧАШУ Вири Шатијон, питорескни градић на обалама Сене, удаљен двадесетак километара од Париза, 8. октобра постао је поприште невиђеног насиља групе „миграната“ – на зверски начин напали су полицајце који су се усудили да привире у „забрањену зону“; тамо где је остала још само пука, „бела“ сиротиња која нема новца за селидбу у „елегантније“ квартове и где ни „бели возачи“ градског превоза из страха више не залазе. Овде „обојена“ муслиманска популација до миле воље ради шта јој се хоће: краде, дилује дрогу и терорише све који се још увек усуђују да живе на француски начин – једу шунку, пију вино, носе сукње изнад колена и на плажу одлазе у купаћим костимима.

Разјарена руља је прво опколила полицијски аутомобил који се зауставио на семафору, поразбијала прозоре и убацила неколико Молотовљевих коктела, а затим, урлајући „Алаху акбар“, одушевљено посматрала како се „мрски невернички уљези“ претварају у живе буктиње. Срећом да су убрзо стигли ватрогасци који су, упркос киши каменица којима су засути, ипак успели да спасу четворо несрећних полицајаца, међу којима је била и једна жена, иначе мајка троје деце. Превезени су у болницу с тешким опекотинама, а један од њих, 28-годишњи Венсан, већ данима је у коми и лекари париске болнице „Сан Луј“ и даље се боре за његов живот.

Ово је била кап која је прелила чашу чак и полицијског стрпљења, и први пут у историји француски полицајци су изашли на улице и побунили се против власти која је, по њиховом мишљењу, очигледно неспособна. Или, што је још горе, из само њој знаних разлога неће да заустави свакодневна дивљања тзв. „нових Француза“.

Полицијски протест је почео спонтаним окупљањем у Паризу, испред болнице у којој се већ десети дан њихов колега бори за живот. Затим је око 500 полицајаца кренуло у протестну шетњу престоничким улицама и, како је ноћ одмицала, све више грађана прикључивало се колони. Блокирали су саобраћај у централној париској авенији Јелисејска поља и упутили се ка истоименој палати. Тада је, по писању „Фигароа“, дошло до праве панике у Министарству унутрашњих послова и издата је хитна наредба да се појачају мере обезбеђења, односно да снаге жандармерије зауставе побуњене колеге полицајце. Они су, ипак, успели да на неколико места пробију блокаду и стигну до Тријумфалне капије, где су, певајући националну химну „Марсељезу“, затражили смену првог полицајца Француске Жан-Марка Фалкона и министра унутрашњих послова Бернара Казнева.

Исте вечери Жан-Марк Фалконе најавио је да ће под хитно спровести истрагу и учесницима протеста запретио казненим санкцијама. Сутрадан, 18. октобра, на изласку из зграде полиције колеге су га дочекале звиждуцима и својим телима зауставили његов аутомобил поручивши му да је за њих неприхватљиво да и даље буду само пасивни проматрачи уништавања Француске и властитог народа.

„Уместо да пронађу злочинце који су запалили наше колеге, они прогоне нас као да смо криминалци!“, пожалио се репортеру француске телевизије један демонстрант. Истог дана протести полиције проширили су се по целој Француској, а убрзо су на независним радио-станицама и интернет порталима процуриле и приче људи из специјалних полицијских јединица који су упозорили француску јавност да је државна сигурност постала „најобичнија фарса“: „Од наших претпостављених добијамо строга наређења да будемо крајње уздржани, односно да не будемо расисти и да не провоцирамо наше суграђане афричко-арапског порекла. Да није опасно, све ово би било смешно, с обзиром на то да су ти исти ’суграђани’ већ завладали читавим селима и градовима где заводе своје законе и раде шта им је воља. Што да се лажемо, назовимо ствари правим именом – они су већ постали својеврсна држава у држави! Шта нам друго преостаје него да избегавамо да интервенишемо, да престанемо да пишемо пријаве и хапсимо делинквенте који тероришу наше грађане! Из страха избегавамо чак и да изађемо из аутомобила! У ствари, ми се само правимо да постојимо и да делујемо, али смо постали свесни да на тај начин само потпомажемо да се спирала насиља која је захватила Француску још више шири! Али сада је доста!“

Владајућа левичарска влада обећава да ће ускоро примити делегацију синдиката полицајаца наглашавајући при томе да се овде очигледно ради о расистичкој и фашистичкој мањини у оквиру француских полицијских снага, односно побуни оних који су уједно и присталице Марин ле Пене и њеног Националног фронта.

ПОЛИТИЧКИ ПИНГПОНГ Полицајцима се одмах директно обратила Марине ле Пен: „Желим да вам покажем колико вас разумем и подржавам у овим тешким тренуцима које преживљавате. Ваше незадовољство није само легитимно, оно је ’здраво’ јер у себи садржи и здрави бунт против ситуације у којој се сви налазимо и у којој су наша слобода и живот доведени у питање. Вама не требају претње казнама већ подршка. Уз вас сам!“

Огласио се и контроверзни министар Казнев рекавши да најављена истрага ИГНП-а (Генералног инспектората Француске полиције) није била никаква претња с казненим санкцијама према свим полицајцима већ само упозорење за оне који кокетирају с екстремном десницом која их користи за своје политичке циљеве, док они заборављају основне принципе професије која се никада у својој богатој историји није противила ауторитету и штрајковала.

На ове министрове речи експресно је реаговала Марин ле Пен рекавши да је влада Франсоа Оланда код народа већ одавно дубоко дискредитована, тако да су ови најновији немили догађаји само потврдили колико је она неспособна и истрошена. Оптужила је француског председника да се сврстао против сопственог народа јер су његов непријатељ бр. 1 постале „несувисле особе и глупи расисти“, како је у више наврата назвао све који не гласају за њега. Односно, главна француска опасност су сви они који не схватају богатство и лепоту мултиетничког друштва отвореног према свима, па чак и према придошлицама које не само што не намеравају да се асимилују већ претендују, чак и уз претње смрћу, да локално становништво прилагоде њиховим навикама и начину живота. „Хоћемо да Француска поново постане држава француског народа“, поручила је Ле Пенова додавши да ће на следећим француским изборима глобална елита бити поражена, с обзиром на то да све више људи схвата да се „политичка каста“ уопште не бори против агресивног ислама и то из простог разлога што управо од њега добија сигуран колективни глас. Као доказ навела је резултате последњих француских избора из 2012. по којима је 93 одсто муслимана гласало за социјалистичког кандидата Франсоа Оланда.

После овог предизборног пингпонга најзад су се јавили и побуњени полицајци и изричито нагласили да не желе да буду ничија политичка монета за поткусуривање. По ко зна који пут упозорили су своју врхушку да престане да их понижава и третира као малоумнике, будући да они најбоље знају да је у Француској већ одавно отпочео грађански, односно мултиетнички рат. Рат у којем се придев „етнички“ односи искључиво на грађане исламске вероисповести који су постали озбиљан проблем за миран суживот. Бројке повређених колега на радном месту довољно говоре о опасности ситуације – према званичним статистикама само у прва три месеца 2016. повређено је 3.267 полицајаца. Насилници не само што никада нису ухапшени већ се због „политичке коректности“ њихов идентитет брижљиво крије иако је свима врло добро познато да се у 99 одсто случајева ради о екстремним француским муслиманима. „Ми ово више не можемо да издржимо! Сви ми имамо породице и сваки пут одлазимо на посао са страхом јер не знамо да ли ћемо се живи вратити кућама. Радимо за мизерне плате, углавном по 10-12 сати, јер држава због мера штедње одбија да запошљава нове раднике. Одбијају чак и да нам исплате 18.000.000 радних сати прековременог рада!“, поручује са страница недељника „Експрес“ један очајни полицајац. Његов ништа мање очајни колега у разговору с новинаром „Монда“ каже: „Возимо се у старим кршевима од аутомобилима, наоружани смо гуменим мецима и пендрецима и наши противници, врло добро опремљени и организовани, с пуним правом нам се смеју! Овако се даље не може!“

 

ЛАТЕНТНИ ГРАЂАНСКИ РАТ Судећи по мишљењу многих угледних аналитичара, после серије учесталих крвавих атентата с исламским потписом, Француска се већ налази у некој врсти латентног рата, односно ванредног стања. Кажу да би се непријатељ победио, прво га треба именовати, па тек онда осмислити ваљану борбену стратегију. И управо ту се јавља први озбиљни проблем. Иако је опште познато да су починиоци свих крвопролића били екстремни француски муслимани, Франсоа Оланд је после сваког масакра недужних грађана упорно одбијао да кривце назове правим именом. Јер уместо да призна да је опасни исламски екстремизам главни непријатељ свих француских грађана, за њега је тај непријатељ одувек био нека велика мистерија и нејасна апстракција, без обзира што су и врапци на грани знали да су многобројне салафитске џамије у Француској и исламске организације под патронатом Муслиманске браће већ одавно постале предикаонице мржње и права легла терориста и џихад ратника. Уместо да их затвори и стави ван закона, Оланд је папагајски понављао да ће се одлучно борити против исламског тероризма тако што ће још више јачати француску војну акцију у Ираку и Сирији.

Ерик Земур, аутор пророчке књиге „Француски суицид“ о којој је „Печат“ својевремено писао, упозорио је да уколико владајућа елита настави да одбија да прихвати да су муслимански екстремисти већ објавили грађански рат и ако не жели да схвати да непријатељ француског народа није Марин ле Пен и њен Национални фронт већ насилна исламизација Француске – онда је врло могуће да све учесталије међуетничке размирице прерасту у прави грађански рат, с обзиром на то да ће се грађани, напуштени од државе и препуштени сами себи, из чисте борбе за опстанак наоружавати и бранити.

Јер, поред полицајаца, на удару екстремних мигрантских група све чешће су и наставници, а списак њихових пребијања је непрегледан. Последња епизода односи се на случај професора кога су насред учионице пребили само ради тога што је неколицину живахних „обојених“ ученика упозорио да се смире и подсетио да је он професор који у учионици заповеда. Неопростива „увреда“, пошто су му, док су га бацили на под и шутирали по глави, поручили да је њихов једини учитељ Алах. Посебна увреда за исламисте је присуство наставница које се усуђују да им заповедају, а још већа државни програм француских школа по којем морају да уче историју и културу „дегенерисане и неверничке Француске“. Али ни овај крешчендо насиља никога од званичника превише није забринуо јер изгредници нису кажњени и све је протумачено као „резултат тренутне неприлагођености условљене посттрауматским синдромом мукотрпног избеглиштва“.

„Ускоро ће претучени наставници одговарати пред законом због провоцирања трауматизованих ученика“, завапио је са свог блога Борис ле Лоy, француски интелектуалац који се тренутно налази у избеглиштву у Јапану јер му у домовини прети неопозива затворска казна због исламофобије. Поводом најновијих немилих догађаја Ле Лоy је поручио Французима: „Како ствари стоје, полиција је преморена и исцрпљена, од ње се очекује да испразни океан кашичицом и ускоро ће одустати од даље борбе с ветрењачама. Ништа вам друго не преостаје него да се сами браните.“

ЖИВЕЛА ПОЛИТИЧКИ КОРЕКТНА ФОТЕЉА „Ми смо на ивици грађанског рата!“ Ово нису речи неког „опасног расисте и фашисте“, како политички коректни медији аутоматски етикетирају свакога ко се противи мултикултурном друштву и свакодневном досељавању нових муслиманских избеглица, већ алармантно упозорење шефа француске обавештајне службе ДГСИ (Генералне дирекције за унутрашњу сигурност) Патика Калвара, који је у фебруару 2016. у француском парламенту драматично упозорио чланове комисије за националну безбедност: „Француска је у опасности! Цела Европа је у опасности! Екстремизам је свуда у порасту, тако да све своје снаге морамо да усмеримо на праћење европске ултрадеснице, с обзиром на то да је питање дана када ће улични сукоби прерасти у прави правцати грађански рат.“ На новинарско питање о каквим се сукобима ради, господин Калвар је дипломатски одговорио да су за сада у питању само „спорадичне размирице различитих етничких заједница“ и затим додао да је због „шачице верских фанатика који су ментално болесни“ у Француској дошло до генералног противисламског расположења и да је питање дана када можемо да очекујемо повратне реакције типа напада на џамије и исламске центре од стране екстремне деснице која, по његовим информацијама, све више јача, организује се и наоружава. „У том случају“, како тврди Патрик Калвар, „нико више не би могао да спречи уличне борбе, а то би уједно био и почетак грађанског рата. Стога смо одлучили да све екстремне десничаре пратимо и, уколико је потребно, да их одмах хапсимо и кажњавамо.“

За политички коректни француски естаблишмент тај грађански рат може да почне уколико дође до репресалија према француској муслиманској заједници, односно ако се жртве дугогодишњег муслиманског терора усуде на побуну. Врхунац глупог цинизма је да све оно што се до сада десило и сви ти силни потоци крви (одсецање главе француском бизнисмену, убиство троје деце пред школом у Тулузи, свирепо мучење и убиство јеврејског младића Илама Халимија, атентат у редакцији часописа „Шарли ебдо“ и крвопролића у париској дискотеци Батаклан и у Ници) сами по себи не представљају довољан злокобни доказ да је муслиманска страна одавно отпочела рат.

Иначе, уместо одговора на новинарско питање да ли је оправдана бојазан да можемо да очекујемо нова крвопролића, имајући у виду да се увелико прича да ће исламисти из квартова који су под њиховом контролом и налазе се у непосредној близини париских аеродрома ускоро почети да испаљују ракете земља-ваздух на авионе, господин Карвал се само загонетно насмејао и одмахнуо руком. Шта друго рећи осим: „Живела фотеља и политичка коректност.“

 

ПОСТСКРИПТУМ У Калеу је у раним јутарњим часовима 24. октобра почело демолирање највећег европског прихватног центра за мигранте, злогласне „Џунгле“, у којој се до јуче налазило око 10.000 људи који су упорно покушавали да се дочепају „обећане земље“ – Велике Британије. Упркос апелима и позивима на хуманост британских грађана и захтевима Влади да прихвати свих 10.000 „жена, деце и стараца, жртава рата“ неких радикал-шик душебрижника, које је предводила холивудска звезда Џуд Ло, британске власти су блиндирале своје границе. Исто је учинила и суседна Белгија. Једино је Француска доказала своју хуманост тако што је послала свог министра унутрашњих послова да лично прихвати све избеглице и пожели им добродошлицу у њиховој новој домовини, где их чекају бесплатни курс језика, стан и храна и џепарац од 300 евра. Осим тога, министар Казнев је посебно поносан на 78 француских државних стипендија које ће се галантно поделити мигрантима – имаће част да бесплатно студирају на Универзитету у Лилу (уз трошкове стана и хране ради се о цифри од 1.500 евра месечно по стипендисти). Зато никога не треба да чуди што је широм Француске дошло до спонтаних народних протеста, па чак и до уличне гериле на улицама Нанта и Бордоа, када се прочуло да држава галантно збрињава нових 10.000 миграната, док је сваки седми Француз екстремно сиромашан.

Међутим, иако су државни медији месецима пласирали срцепарајућу причу о „сиротим сиријским породицама, старцима, женама и деци који су побегли из ратног пакла“, ова колосална лаж је захваљујући интернету откривена. Наиме, приликом евакуације „Џунгле“ простор резервисан за идентификацију породица и мајки с децом био је потпуно празан. Медији то нису објавили, као што нису објавили ни праву истину: мигранти су у 99 одсто случајева мушкарци у најбољим годинама, муслимани из Авганистана, Судана, Чада и Еритреје, где се тренутно, колико је познато, не води никакав рат.

[/restrict]