Бесмислени хаос – Хамлет 21. века

Почетак сезоне у београдском ЈДП у знаку обележавања Шекспировог јубилеја

Пише Рашко В. Јовановић

Поред скраћивања текста аутори ове поставкле Хамлета су темељно и „преуредили“ испремештавши доста сцена и то без неког логичног реда, већ су их, као и поједине улоге, мешали скоро као да су играли карте

Ако је и од постмодерне – много је! Пре бисмо рекли да је ова поставка Хамлета пост-постмодернистичка, изграђена у фарсичном тону уз многобројна скраћења и извесна различита дописивања у виду досетки које би требало да буду духовите и уз примену минималистичког поступка, јер су Шекспирово ремек-дело, заправо његову велелепну трагедију над трагедијама, редитељ Александар Поповски и адаптатор текста Горан Стефановски свели малтене на камерну драму, пошто су ликвидирали више од половине дејствујућих лица. Поред скраћивања текста они су Хамлета темељно и „преуредили“ испремештавши доста сцена и то, како нам се учинило, без неког логичног реда, већ су их, као и поједине улоге, мешали скоро као да су играли карте. Међу „избаченим“ лицима су Полонијев син Лаерт, Хамлетов пријатељ Хорацио, а није се појавио ни Фортинбрас! Представа почиње призором у којем Дух Хамлетовог оца – Власта Велисављевић – даје упутства глумцима ове представе како да играју, што у делу чини Хамлет подучавајући глумце у трећем чину, вероватно да би се назначило како ћемо гледати позориште у позоришту. И заиста, театра у театру биће, али ово извођење се неће завршити као код Шекспира. Више појединости је измењено, поред осталог и то да је Хамлет – Небојша Глоговац – знатно старији, док је Офелија – Јована Стојиљковић – знатно млађа, као што је и Клаудије – Никола Ракочевић – премлад да буде брат Хамлетовог оца, односно његов стриц, а при том је Гертруда – Јасна Ђуричић – од њега прилично старија! Да ли је то генерацијско замешатељство ликова, баш као и премештање или изостављање појединих сцена, иновација да би се, како је то изјавио Горан Стефановски, у Хамлету спровело преиспитивање ратне грознице, параноје, спољнополитичке ситуације… Зато је краљ непрестано на штапским брифинзима. Марширају војске и сви су у приправности, војници на мртвој стражи. Због страних агресора полицајци су у панцирним униформама, делују цивилне службе за обезбеђење, тако да се може сматрати да лудило принца Хамлета није само приватно питање већ се ради о лудилу које влада у читавој држави. Нисмо стекли утисак да је то преиспитивање у овој представи толико доминантно.

[restrict]

Поставка Хамлета Александра Поповског није изненађење за све који су гледали ово Шекспирово дело 1992. године у режији Горчина Стојановића, чију је представу тада критичар Јован Христић овако пропратио: „А у својој постмодернистичкој помами, Горчин Стојановић претрпао је Хамлета свим и свачим. Немам ништа против модернизма, ни против постмодернизма, али сам сигуран да рефлектор уместо духа Хамлетовог оца, Розенкранц и Гилденстерн као мафијаши из Кума или Кума II, Озрик као тениски судија у сцени мачевања и шта још све не, не доприносе новом читању Шекспирове трагедије, не откривају у њој ништа већ нам је само представљају у лажном светлу површне модерности у којој уживају немачки редитељи.“ Шта сада рећи, после ове пост-постмодернистичке поставке Хамлета? Ништа друго до да смо гледали један намерно приређен бесмислени хаос на основу текста формираног према сценарију направљеном после разарања Шекспирове драме. Ваљда једино Горчин Стојановић, сада уметнички директор Југословенског драмског позоришта, може бити задовољан, будући да је још пре петнаестак година својом поставком антиципирао овакво виђење Хамлета.

Сценографи Нумен и Ивана Јонке празан сценски простор преграђивали су раскошним белим завесама које су се подизале да би се у постмодернистичком стилу на великом екрану смештеном позади, као нека врста интонације, пројектовали великим словима исписани различити текстови о нашем ишчашеном времену и поремећеним односима који данас владају и рефлектују се и на Хамлетову судбину. Читав тај сплет догађаја, који Хамлет треба да разреши, приказује се час озбиљно, час иронично, некад бурлескно а не једном и фарсично. Та стилска скала основа је и за глумачка остварења која смо гледали. Времешни Хамлет – Небојша Глоговац – обучен у црни сако на голо тело подсећао је на препродавца или ситног шпекуланта на некој пијаци, изгледао је незадовољно и забринуто, али повремено и одлучно, а понекад само као да је у великој неизвесности. У тренуцима узбуђења и беса успињао би се уз прелепе беле завесе. Како сваки Хамлет мора читати неку књигу, овде је Глоговац био веома убедљив приликом читања Хамлета из библиотеке Реч и мисао, да би је у једном тренутку енергично бацио на под. Умео је и да буде дистанциран у сцени с Офелијом када јој гласно и иронично, због Полонија и Клаудија који прислушкују, препоручује да оде у манастир. Пошто ће на крају револверским хицем убити Клаудија и тако осветити оца – тај чин ће три пута поновити – представу је окончао монологом „Бити или не бити!“. Милош Самолов – Розенкранц и Борис Миливојевић – Гилденстерн били су ефикасни нарочито у гротескним призорима. Бојан Димитријевић – Гробар изнашао је праву интонацију за своје брбљиве опаске о животу и умирању. Никола Ракочевић – Клаудије имао је прецизан мимички израз при својим појављивањима, док је Јасна Ђуричић – Гертруда одржавала вазда један израз који је наговештавао некакав осмех чак и кад се то не очекује. Офелија – Јована Стојиљковић била је доследна у приказивању срдите девојчице, док је Горан Шушљик – Полоније ефектно глумио приљежног дворјанина. Нисмо сигурни да ће гледаоцу који није читао Хамлета бити јасна ова представа, којом Југословенско драмско позориште обележава четири века од Шекспирове смрти.

ПИСАЦ Вилијем Шекспир

АДАПТАЦИЈА ТЕКСТА Горан Стефановски

ПОЗОРИШТЕ Југословенско драмско позориште – Сцена „Љуба Тадић“

ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ септембар 2016

РЕДИТЕЉ Александар Поповски

 

[/restrict]