Америчко саплитање кинеског пута свиле

Пише ЗОРАН  МИЛОШЕВИЋ

Америка се упушта у авантуру спречавања Кине у спровођењу стратегије „Један појас – један пут“, односно Новог пута свиле, стварајући коaлицију Авганистана и Индије, чији је саставни елемент и активизација екстремиста из региона

Посета председника Авганистана Индији средином септембра имала је наглашено свечани карактер. Председника Ашрафа Ганија у Њу Делхију примили су као посебно важног госта. Премијер Индије Нарендра Моди искористио је сваку прилику да нагласи стратешки карактер односа двеју држава. Импресивни су и потписани уговори. Делхи је донирао Кабулу милијарду долара за развој привреде и подршку социјалној сфери, затим утврђени су начини трговине и робне размене, пре свега хране и фармацеутских производа и на је крају потписан уговор „о заједничкој борби против тероризма“.

Да додамо да ово није прва посета Ашрафа Ганија Индији, при чему је и Нарендра Моди одлазио у Авганистан чак два пута за годину дана. О индијском трошку у Кабулу је изграђена нова зграда авганистанског парламента, а у провинцији Герат – вештачко језеро за водоснабдевање и хидроелектрана „Салма“. Када се све сабере –последњих година Делхи је помогао Авганистан с две милијарде долара.

[restrict]

СТРАТЕШКИ ИНТЕРЕС Ова сарадња чини се неприродном, јер две државе немају заједничку границу, при чему су културно-етнографске разлике између народа две државе огромне, при томе разрушена економија Авганистана заправо нема шта да понуди Индији. Због тога се намеће питање шта је овде стратешки интерес?

Наравно, прва мисао води на Пакистан, међутим, важнији је четврти играч – САД, које унутрашње противречности поменутих држава покушавају да искористе за своје циљеве, а то је удар по растућем утицају Кине.

Наиме, Пекинг је објавио стратегију „Један појас – један пут“ (Нови пут свиле), која је у Вашингтону произвела јавну трауму и бес. Уколико би Кина успела да реализује што је намерила, преобратила би се у глобалну силу. То значи да би се први пут после пропасти Совјетског Савеза и уништења социјалистичког блока појавила шанса формирања алтернативног политичког и економског пола, који би чиниле државе Евроазије, а у перспективи и других континената. Овакав развој догађаја представља „смртну опасност“ за хегемонију западног капитала и капиталиста, што ове подстиче на реакцију.

Управо у садашње време САД стварају геополитичке „маказе“ које би пресекле Нови пут свиле, при чему један крак маказа чини Авганистан, а други Индија. Америчке геополитичке „маказе“ треба да пресеку „свилени пут“ на најугроженијем месту – Пакистану.

Прошле године Пекинг и Исламабад су потписали уговор о стварању кинеско-пакистанског економског коридора. Грандиозни инфраструктурни појас (састоји се од брзе пруге, ауто-пута, гасовода и нафтовода) протеже се од границе Ујгурског аутономног региона (Кина) до луке Гвадар на обали Арапског мора. Пројекат, према предрачуну, износи фантастичних 46 милијарди долара, што би економији две земље, а посебно Пакистану, дало замах какав се у историји ове државе не памти. Суштина је да овај коридор повезује Кину с Блиским истоком, при чему скраћује пут за више од 10.000 километара. За Пекинг је стварање алтернативног транспортног коридора буквално питање живота и смрти, јер уколико се догоди већи конфликт изазван од стране САД у региону Југоисточне Азије, онда се вероватно прекида и морски саобраћај, што би значило катастрофу за кинеску привреду.

Но поред економије, Кина и Пакистан су 2015. године започеле заједнички рад на изради стратешког уговора у области одбране и безбедности. Исламабад је већ велики купац кинеског оружја, али су успоставили и заједничку производњу неких оружја, на пример ловаца „ЈФ-17 тандер“. Традиционалне су постале и заједничке војне вежбе, а ове године војно-поморске снаге двеју држава извеле су маневре у Источном кинеском мору, а војноваздушне снаге вежбу одбране пакистанске територије.

Крајем августа 2016. у Исламабаду је одржан кинеско-пакистански међудржавни самит, на којем су усаглашени важни детаљи изградње економског коридора, при чему је потврђено јачање међусобних односа. Пакистански премијер Наваз Шариф је том приликом оценио „да сарадња са Кином доноси мир и просперитет региону“.

МОЋНИ НЕПРИЈАТЕЉ Но тако би и било да пројекат нема моћног непријатеља – САД. Оне су навикле да се односе према Пакистану као послушном сателиту који беспоговорно извршава све захтеве, па сада јавно демонстрирају раздраженост поводом „издаје“ пакистанске владе. Због тога је Вашингтон отказао раније одобрену војну помоћ у износу од 300 милиона долара, уз образложење да је Исламабад постао неактиван у борби против терориста, иако је стварност сасвим другачија. Пакистан је, наиме, извео низ великих антитерористичких операција у Карачију, Северном Вазиристану и другим регионима, наневши значајне ударе екстремистичким групацијама, при чему је неке у потпуности уништио. Ипак, САД и њени савезници у Азији отворено оптужују Исламабад да подржава терористе. Значајне, у овом духу, јесу изјаве државног секретара Џона Керија и министарке иностраних послова Индије Сушме Свараџ на недавном америчко-индијском стратешком дијалогу, када је први нагласио „да Вашингтон подржава Индију у борби против тероризма“ и потом назначио одакле долази опасност рекавши „да је веома важно да се Пакистан… присаједини решавању овог проблема“. Још отворенија је била Сушма Свараџ, која је на питање новинара одговорила да су „Делхи и Вашингтон постигли договор да се заједнички боре с праксом Исламабада да штити терористе“.

Јасно је, дакле, да се антипакистански и антикинески пакт САД и Индије развија „пуном паром“. Наиме, крајем августа 2016. године две државе су потписале тзв. Споразум о логистичкој размени. Текст споразума није доступан јавности, али из објављених делова види се да се ради о невероватном војном зближавању двеју држава. Индија је чак дозволила да амерички борбени авиони и војни бродови користе њене аеродроме и војне луке за ремонт бродова, попуну борбеним средствима и горивом, као и одмор посада. Договорене су и заједничке војне вежбе, при чему је прва већ почела 15. септембра 2016. на граници с Кином (око града Утараханда).

Избор места, наравно, није случајан, као што није случајна ни енергичност САД у зближавању Делхија и Кабула. Крајем августа и почетком септембра ове године Индију су један за другим посетили командант оружаних снага САД, односно командант НАТО снага у Авганистану Џон Николсон, па начелник генералштаба авганистанске армије Кадам Шах Шахим и бивши председник Хамид Карзај, који је сачувао значајан политички утицај у држави. Завршница ових турнеја је горе поменути долазак Ашрафа Ганија. Посете су манифестовале нову политику двеју држава према Пакистану и Кини, односно изјавама индијског премијера Нарендија Модија које се тичу Белуџистана (налази се у саставу Авганистана, Ирана и Пакистана и излази на северну обалу Индијског океана), чија територија је изузетно важна за сечење кинеског Новог пута свиле. Ради се, дакле, о изјави индијског премијера поводом празновања дана независности Индије 15. августа у којој је Моди оптужио Исламабад за окупацију не само Кашмира него и Белуџистана. Ова провинција се налази на југозападу Пакистана и насељена је Белуџима, Брагуима и Паштунима, међу којима је навелико раширен сепаратизам у односу на централне власти.

Знајући колико је осетљиво ово питање код комшија, Моди је говорио о нарушавању људских права у Белуџистану, рекавши да је добио молбу народа из ове провинције да им помогне, додајући „да ове молбе неће остати неуслишене“. Месец дана касније врло опасну оптужбу на рачун Исламабада, а поводом стања људских права у Белуџистану, у Уједињеним нацијама изнео је представник Индије Аџит Кумар.

Према пакистанској обавештајној служби, Индија користи конзулат у авганистанском Кандахару да финансира обуку сепаратиста у Белуџистану. Досије о томе Исламабад је предао Уједињеним нацијама још прошле године. Такође, и „Викиликс“ је објавио тајне америчких и британских обавештајних служби, чиме је потврђена сарадња Делхија са сепаратистима у Белуџистану.

Покушај дестабилизације Белуџистана има снажан потконтекст, јер управо по овој територији значајан део кинеско-пакистанског економског коридора треба да прође, а ту је стратешки важна лука Гвадар.

Одскочна даска за реализацију дестабилизације Белуџистана, односно Пакистана, представља Авганистан, при чему главну реч имају САД и кабулске марионете. Интересантно је да су, пре најновијег заоштравања, Кина и Пакистан довеле за преговарачки сто све сукобљене стране у Авганистану и када је успех био на видику (у виду потписивања мировног уговора), САД су организовале информативни удар на лидера талибана Мулу Омара, чиме су изавали борбу за власт унутар покрета, те је мировни процес занемарен. Тек после неколико месеци Кина и Пакистан су успеле да оживе дијалог сукобљених страна у Авганистану, али су овај пут САД и Индија отворено саботирале преговоре. Крст на преговоре поставиле су САД елиминацијом новог лидера талибана Ахтара Мансура, којега су, 21. маја 2016, убили употребом беспилотне летелице на граници Авганистана и Пакистана.

Овај догађај произвео је драматичне последице, јер се покрет поново радикализовао. За емира (новог лидера) талибана изабран је шеријатски судија Маулави Ахундхада, при чему се реална власт налази у рукама његових заменика Сираџудина Хаканија и Мохамеда Јакуба, сина покојног Муле Омара. Они су објавили да су створили савез са одредима Исламске државе, а према договору исламисти имају слободу кретања у две провинције на истоку Авганистана: Нангархар и Кунар.

Прекидом преговора сукобљених страна у Авганистану и тријумфом у покрету талибана (у смислу избора проамеричког лидера) САД су решиле неколико проблема: прво, нађено је оправдање за даље војно присуство у овој земљи, при чему је започето и јачање контигента, уз давање дозволе својим војницима да учествују у директним војним акцијама. Друго, конзервира се грађански рат, чиме Вашингтон стиче могућност да извози нестабилност у суседне регије, а да је то циљ сведочи, терористички напад 8. августа 2016. у главном граду Белуджистана – Квети, када је погинуло 93 људи. Одговорност је преузела групација „Джамаат ул Ахрар“, повезана са Исламском државом и авганистанским борцима.

Јасно је, дакле, да ће од сада ово бити нова реалност у том делу планете, јер је циљ САД да не дозволи развој својих геополитичких супарника, па зато и изазивају хаос.

ПРИБЛИЖАВАЊЕ РУСИЈЕ И ПАКИСТАНА

На таласу нових сукоба у Кашмиру у Белуџистану Русија је с Пакистаном извела заједничку војну вежбу, што је у Индији протумачено као „издаја“. Ово је изазвало питања и у Русији – зашто Москва ставља улог на карту Исламабада, а не Њу Делхија с којим је до пре две-три године имала идеалне односе?

Одговор је вишеслојан. Прво, индијски премијер Моди настоји да развије односе са САД (за две године посетио је четири пута Вашингтон), и у Индији промовише америчке идеале. Друго, Пакистан се, бивши савезник САД који је искусио шта то значи (између осталог бомбардовање беспилотним летелицама села у Пакистану, при чему убијају мирно цивилно становништво, које Американци сматрају талибанима), окренуо Кини (с пакистанским пасошем скоро да није могуће ући у САД).

Заједничке војне вежбе су поуздан знак да две државе више нису непријатељи, а Пакистан је Русији важнији од Индије због његовог геополитичког положаја (налази се на раскршћу Централне Азије, Блиског истока и Југоисточне Азије). Уједно је и држава која може да купи руске енергенте и оружје, док Русија може да модернизује пакистанску црну металургију.

Поред тога, јасно је да су Русија и Кина стратешки партнери и да заједно граде Нови пут свиле, а Индија сада (уз помоћ САД) жели да спречи његову изградњу. Такође, Русија сарадњом с Пакистаном демонстрира Индији незадовољство индијско-америчким односима, посебно у војнополитичкој сфери.

[/restrict]