Svetica po meri neoliberalnog pogleda na svet

Kako se Majka Tereza, ovenčana Nobelom 1979, savršeno uklopila u pazl Agende 21

Piše Mara Knežević Kern

Ubrzanim postupkom vatikanske birokratije Majka Tereza je svoje mesto u višim sferama Novog svetskog poretka obezbedila zahvaljujući menadžerskim sposobnostima, izostanku empatije i odanosti kultu novca. Ovenčana Nobelom 1979, ova svetica po meri neoliberalnog pogleda na svet, savršeno se uklopila u pazl Agende 21 – po kojoj za sirotinju, bolesne i prekobrojne nema mesta.

[restrictedarea]

HUMANITARNI BREND Nebrojeni „selfiji“ sa kraljevskih dvorova i iz predsedničkih palata, medalje, kolajne i počasne diplome praćeni su nezamislivom količinom donatorskog novca, deponovanog na sigurno mesto. Prateći trag nestalog blaga, kanadski istraživački tim je pokrenuo istragu o pozadini fenomena deluks svetice, zapamćene po ozloglašenim nehigijenskim ubožištima za beskućnike, takozvanim čekaonicama za smrt namenjenim nedodirljivima.

Umirući su poslužili kao globalno prihvaćen humanitarni brend, a Majka je umesto lekovima, operativnim zahvatima i sredstvima za umirenje bolova svoju pastvu lečila poukama: „Želim da im umesto novca darujem ljubav. Njihove patnje su drage Bogu, mi ih ovde prepuštamo božjoj milosti.“ Ona se za to vreme lečila u elitnim bolnicama, uz besplatnu medicinsku negu, uživajući u blagodetima civilizacije.

Značajan prilog ovom istraživanju dao je Kristofer Hičens, utvrdivši da je Terezija bila prijatelj bogatih, da im je predano služila i da je u ovoj fabrici za pranje novca sirotinja bila kolateralna šteta. Proglasivši siromaštvo za božji dar, a njihovu patnju za privilegiju, zapisala je u svom dnevniku: „Ima nešto prelepo u načinu na koji siromašni prihvataju svoju sudbinu; njihova patnja podseća na patnje Hrista na krstu. Svet mnogo dobija iz njihove patnje.“

Prilikom izgradnje skloništa za beskućnike i invalide u Bronksu, Terezija je zahtevala da se prekrši urbanistički propis o neophodnosti ugradnje lifta za planiranu visinu zgrade. To je pravdala „religioznim“ razlozima, tvrdeći da se njena crkva protivi korišćenju savremenih tehnologija. Pri tom je sama koristila najsavremeniju tehnologiju za transport uz pratnju ličnog šofera, a sav novac od Nobelove nagrade nestao je bez traga.

Nakon tragedije u Bopalu, kad je kompanija za proizvodnju pesticida svojim nemarom izazvala eksploziju od koje su stradale hiljade ljudi, Majka je umesto finansijske pomoći delila amajlije i talismane, da bi na pitanje novinara: „Šta uraditi s krivcima za tragediju?“, ne trepnuši odgovorila: „Oprostiti, oprostiti, oprostiti.“

 

PUSTITI IH DA UMRU U Hičensovom dokumentarnom prilogu pojavljuje se Meri, nekadašnja volonterka u Terezijinoj „bolnici“ u Kalkuti, i iznosi frapantne detalje nebrige i javašluka zbog čega je napustila centar. „Bolesnicima je retko davala lekove, a injekcije su ubrizgavale nestručne osobe ne sterilišući iglu posle upotrebe. Na primedbe da to nije etički, dobijala sam odgovor ’nije potrebno sterilisati, Bog nas čuva’… Njena filozofija pomoći siromašnima bila je: skloniti ih sa ulice i pustiti da umru. Za njih se više ništa ne može učiniti.“ Meri svedoči o dečaku s izlečivim oboljenjem bubrega kome nisu davani antibiotici, niti su one, sestre, dozvoljavale lekarima da ga odvedu u bolnicu. U Terezijinoj čekaonici za smrt ovaj dečak je nakon nekoliko meseci preminuo.

Časna sestra Suzan Šilds volontirala je devet godina u Misionarskom dobrotvornom centru Majke Tereze, nakon čega ga je, zgrožena, napustila: „Sestrama posvećenim volonterskom radu upućivana su tri osnovna uputstva vezana za to ’šta Bog od njih očekuje i šta ga čini srećnim’. Te osobine su bile: poslušnost, podnošenje patnji i izbegavanje bilo kakvog emotivnog vezivanja s umirućima ili sa sestrama ’kako ne bismo remetili direktan odnos Boga s čovekom’. Ovo je izazivalo haos i konfuziju, promene i premeštaje osoblja – sve u skladu s vatikanskim pravilima kojih se Terezija čvrsto pridržavala.“ Ovakva uputstva bila su perfidno osmišljena kako bi se potpunosti nestalo slobodno, kritičko mišljenje i onemogućila se razmena iskustava. Ove žene su nakon izvesnog vremena bile psihički slomljene, izgubile su veru da je ono što se dešava zaista božja volja, ali su bile nedovoljno hrabre i spremne da napuste centar.

 

IMIDŽ BEDE Suzan je radila u „računovodstvu“ beležeći donacije i pišući pisma zahvalnosti donatorima. Novac je pristizao u neverovatnim količinama, tako da su poštari nosili zahvalnice u džakovima. Većina novca je završavala na Terezijinim računima, a mrvice su odlazile umirućima.
„Sestre su bile ubeđene u neophodnost štednje, pa su  jedne godine počele da prerađuju viškove paradajza za zimnicu. Ovo je naljutilo Majku Terezu koja je rekla da na taj način sumnjamo u božju milost… Sestre su imale samo po tri presvlake, koje su nosile dok se potpuno ne pohabaju, a prale su ih ručno, kao i kompletno bolničko rublje i peškire ’kako bi se približile duhu siromaštva’. Iz iste opsesivne potrebe za škrtarenjem sestre su na Haitiju bile prisiljene da koriste igle sve dok ne otupe, što je izazivalo bol kod pacijenata.“

Novca je, međutim, bilo na pretek, a gde se odlivao… može se naslutiti iz fotografija na kojima se Terezija čvrsto drži za ruke s papom.

„Prisiljavane smo da molimo za hranu kod lokalnih trgovaca, a kad smo jednom prilikom ostale bez hleba iz donacija, naše nadređene sestre su rekle da supa može da se jede i bez hleba. Nisu samo lokalni trgovci bili izloženi našim prosjačkim nastupima: avio-kompanije su bile dužne da besplatno prevoze naše sestre, medicinski centri da ih besplatno leče, majstori da besplatno rade na izgradnji i popravkama objekata, a volontirale su i kuvarice. Imidž bede je tako vešto građen da su mnogi dobavljači besplatno donosili proizvode, bojeći se da nećemo imati šta da jedemo. Posumnjati u ispravnost Majke Tereze bilo je isto kao posumnjati u božje dobre namere, kao uostalom i u postojanje Boga.“

Oplemenjujuća patnja slična Hristovim nije bila dovoljna da se bezbedno stigne na nebo. Preobraćanje umirućih poklonika hinduizma i muslimana u katoličanstvo spadalo je u jedan od njenih zadataka. Majka Tereza je tvrdila da je pogrešno činiti dobro iz altruističkih razloga: „Postoji opasnost da na taj način postanemo socijalni radnici što nam nije namera… na taj način zaboravljamo zbog čega to radimo. Hristu je najmilije da siromašni ostanu siromašni, i da što više pate kako bi pokazali ljubav i veru.“

 

UZ DIKTATORE Svetica je bila zaslužna i za podršku diktatorima – miljenicima zapadnih režima, među kojima je i haićanski predsednik Fransoa Divalije. On je Tereziji davao pare ona njemu imidž dobročinitelja i humaniste, proglasivši njegov režim „prijateljskim prema siromašnima“. Novac je ubirala i od ozloglašenog bankara Čarlsa Kitinga, osuđenog zbog pljačke klijenata. Tereza je nakon presude napisala pismo sudu, moleći za „popustljivost“. Tužilac je odgovorio da „Nijedna crkva ne bi sebi smela da dozvoli veličanje kriminalaca“, predloživši joj da vrati novac koji je primila od Kitinga. Odgovor na pismo nikad nije stigao, niti je novac vraćen opljačkanima.

O prirodi „čuda“ koje je izvela kandidatkinja za sveticu govori lekar Ranjan Mustafi, ogorčen zbog neistina vezanih za njegovu pacijentkinju Moniku Besra. Vatikan je tvrdio da je ova žena izlečena od raka zahvaljujući snopu svetlosti sa fotografije Majke Tereze, što demantuje lekar iz bolnice u kojoj je lečena. Monika je imala cistu na jajnicima, tretiranu antibioticima, o čemu je svedočio i Monikin suprug. Vatikanski „konzilijum“ je ostao pri svome ne konsultujući lekare ni pacijenta.

Stiče se utisak da njeno učenje predstavlja suštinu Agende 21 kojom je Trećem svetu namenjena uloga žrtve. Odricanjem od prava na zemlju, hranu, vodu i zdravo potomstvo globalna sirotinja dokazuje ljubav prema Planeti – novom božanstvu što ih kažnjava za svaki kubik izdahnutog vazduha.

Borci protiv klimatskih promena apeluju na siromašne da preuzmu teret odricanja zarad sveopšte dobrobiti, prisiljavajući ih da jedu GMO, i prilažu organe na oltar ljubavi prema čovečanstvu.

Terezijina Kalkuta je kolevka Agende za 21. vek, uzdižući žrtvu i minimalizam kao sudbinu, uz promenu svesti o vrednosti ljudskih bića po sebi. Sirotinja iz Kalkute preselila sa na globalnu pozornicu, povlačeći sa sobom asure na ulice najvećih svetskih gradova u osvit buđenja nove „zelene religije“.

[/restrictedarea]