Шта суђење Караџићу није доказало

Одговор Ендија Вилкоксона Сержу Брамерцу

Пише ЕНДИ ВИЛКОКСОН

Суђење Караџићу не претендује да покаже да је српски ратни напор у БиХ био неоправдан, или да су Муслимани и Хрвати недужни за злочине почињене током рата од 1992. до 1995. године

Главни тужилац Хашког трибунала Серж Брамерц написао је текст за Ал Џазиру у којем је покушао да умањи значај чињенице да је судско веће у процесу против Радована Караџића ослободило Слободана Милошевића кривице за злочине почињене током рата у Босни од 1992. до 1995. године. Брамерц тврди да: „Неки државни званичници широм региона редовно погрешно представљају и занемарују судске и историјске чињенице. (…) Прошле недеље достигли смо нову најнижу тачку. На опште изненађење, слаб изговор је искоришћен за покушај јавног ослобађања Милошевића од одговорности за злочине почињене у БиХ. Неки, укључујући српског министра спољних послова Ивицу Дачића, тврде да је МКСЈ раније ове године у осуђујућој пресуди бившем лидеру босанских Срба Радовану Караџићу ослободио Милошевића. Аргументи нису само лоше протумачени него су погрешни. Једина особа којој се судило у случају против Караџића је сам Караџић.“

Брамерцова тврдња да је „једина особа којој се судило у случају против Караџића сам Караџић“ у извесној мери је подмукла. Оптужбе против Милошевића и Караџића су непорециво повезане. Због начина на који су Брамерц и његови тужиоци изградили своје оптужнице, њих двојица се не могу одвојити, а пошто је главни тужилац МКСЈ, Брамерц мора то да зна. Милошевићева кривица је била питање пред судским већем против Караџића, јер су Брамерц и његово особље од тога направили спор. У оптужници против Караџића, Милошевић се оптужује за учешће у „заједничком злочиначком подухвату“ заједно с Радованом Караџићем. То је разлог због којег је судско веће уопште и изнело став у вези са Милошевићевим учешћем у наводном „заједничком злочиначком подухвату“. Да Милошевићева одговорност није била релевантно питање пред судским већем у случају Караџић, онда судије уопште и не би износиле став њему.

[restrictedarea]

Брамерц и тужиоци који раде под њим оптужили су Милошевића и Караџића за учешће у истој завери, односно „заједничком злочиначком подухвату“ за дефинитивно уклањање босанских Муслимана и Хрвата с територија босанских Срба спровођењем различитих злочина. Оптужница против Радована Караџића Милошевића наводи као његовог саучесника, а оптужница против Слободана Милошевића као саучесника наводи Радована Караџића.

Милошевић и Караџић били су оптужени за саучествовање у потпуно истом заједничком злочиначком подухвату у Босни. У параграфу 9 оптужнице против Караџића наводи се: „Радован Караџић учествовао је у свеобухватном заједничком злочиначком подухвату да се заувек уклоне житељи муслиманске и хрватске националности са територија БиХ за које се тврди да припадају босанским Србима помоћу средстава која су укључивала чињење злочина“. А у параграфу 11 оптужнице наводи се да је „Радован Караџић деловао у сагласју с осталим члановима заједничког злочиначког подухвата укључујући (…) Слободана Милошевића“.

Паралелно с тим, у параграфу 6 оптужнице против Милошевића наводи се: „Слободан Милошевић учествовао је у заједничком злочиначком подухвату (…) Циљ овог заједничког злочиначког подухвата био је насилно и коначно уклањање већине не-Срба, пре свега босанских Муслимана и босанских Хрвата с великих делова Републике Босне и Херцеговине помоћу злочина“. А у параграфу 7 пише „у овом заједничком злочиначком подухвату учествовали су Слободан Милошевић, Радован Караџић (…)“. Решење судског већа у процесу против Караџића да су докази против Милошевића не само „недовољни“ да се докаже да је он био део заједничког злочиначког подухвата него и да постоје ослобађајући докази који показују да је он имао ограничени утицај на босанске Србе, да се противио етничком чишћењу и желео да нађе мирно решење, поштено и према Муслиманима и Хрватима, подрива наводе против њега на врло директан и очигледан начин.

Председавајући судија у процесу против Караџића (О-Гон Квон из Јужне Кореје) био је један од тројице судија на суђењу Милошевићу. Сигурно је био свестан доказа, или тачније, недостатка доказа против Милошевића. Хилдегард Уерц Рецлав је била једна од виших тужилаца у оба процеса, и против Милошевића и против Караџића. И она би била свесна доказа против Милошевића и имала је прегршт прилика да саветује своје колеге или већу представи било какве доказе које је поседовала током скоро осам година колико се судило Радовану Караџићу.

Штавише, судско веће против Караџића имало је приступ недавно објављеним документима које веће против Милошевића није имало. Пре свега, имали су приступ дневницима Ратка Младића и транскриптима Врховног савета одбране на које су се позивали у својим одлукама у вези с Милошевићем.

Треба нагласити и да је веће своје одлуке заснивало углавном на доказима које су изнели тужиоци радећи за Брамерца. Караџић није био у обавези да брани Милошевића, али је тужилаштво свакако било у обавези да изнесе доказе против Милошевића јер су у оптужници против Караџића изнели оптужбе против њега – оптужбе које су судије одбациле.

ОДЛУКЕ МКСЈ МОГУ БИТИ ДОВОЂЕНЕ У ПИТАЊЕ Ако високи званичник МКСЈ, као што је главни тужилац Брамерц, и истакнути апологета МКСЈ, као што је директор сервиса за Балкан Радија „Слободна Европа“ Гордана Кнежевић, могу да доводе у питање одлуке судског већа у случају Караџић у односу на Слободана Милошевића, онда су и други слободни да доводе у питање одлуке судских већа МКСЈ. Негирајући, оспоравајући или покушавајући да умање значај ових одлука, они су се лишили права да оптуже критичаре Трибунала за „негирање геноцида“ и „ревизионизам“ због довођења у питање других одлука Трибунала. Ако су једине одлуке које је судско веће против Караџића могло да донесе само оне у вези с његовим делима и понашањем, а не с делима и понашањем других људи (на пример Слободана Милошевића), онда можемо занемарити већину њихових одлука. Можемо занемарити све одлуке судског већа у вези с листом инцидената наведених у оптужници против Радована Караџића, јер он није оптужен да је лично убио или малтретирао било кога.

Аргумент који Брамерц и Кнежевићева износе је двосекли мач. Ако веће у процесу против Караџића није компетентно да одлучује о томе да ли су Слободан Милошевић и Радован Караџић заједно учествовали у заједничком злочиначком подухвату у Босни, јер Слободан Милошевић није званично оптужен у случају против Караџића, онда свакако није компетентно да одлучује ни шта су припадници војске и полиције босанских Срба, који такође нису званично оптужени за злочине у Караџићевом процесу, учинили у Сребреници или затвореничким логорима у којим Радован Караџић није био. Нити могу кредибилно установити да ли је граната или метак дошао са српске или муслиманске стране фронта у Сарајеву пошто наводни нападачи нису били званично оптужени у процесу против Караџића.

Наравно, одлуке МКСЈ су увек биле упитне, а то свакако укључује и врло дискутабилне одлуке садржане у Караџићевој пресуди. Слободан Милошевић није недужан ни због чега у Караџићевој пресуди, и Трибунал не заслужује златну медаљу због тога што га је ослободио десет година пошто су га убили у свом затвору. Слободан Милошевић је невин јер су то докази увек показивали. Брамерц је изнео један одличан предлог у свом чланку. Рекао је да „док се Милошевић није суочио са коначном пресудом у судници, чињенице и докази остају. Данас, сваки припадник јавности – и сваки државни званичник – може имати приступ правним списима МКСЈ и прочитати доказе. Кључне информације могу се наћи и у државним архивима Србије“. Свако ко прихвати Брамерцов предлог и крене да чешља доказе, вероватно ће доћи до закључка да Брамерц греши када тврди да је „Милошевић играо централну улогу у подстрекивању кампања етничког чишћења широм бивше Југославије“. Судско веће у процесу против Караџића није то установило када је гледало доказе, и ако се наши такозвани „стручњаци“ и „новинари“ икада буду потрудили да сами детаљно проуче доказе, видеће да ни наводи против Милошевића немају никакве грађе.

 

ШТА ПРЕСУДА КАРАЏИЋУ НЕ ДОКАЗУЈЕ Док смо код питања шта суђење Караџићу доказује или не доказује, постоји неколико занимљивих питања које судски процес посебно није намеравао да докаже: 1) да ратни напор босанских Срба није био неоправдан и 2) да су снаге босанских Муслимана и босанских Хрвата недужне за злочине над српским цивилима у Босни.

Постоје два важна принципа у међународном праву, од којих је један важан за суђење Караџићу, а други није: Jus in bello и jus ad bellum. Jus ad bellum (на латинском „право на рат“) је грана међународног права којом се одређује да ли је улазак у оружани сукоб дозвољен или оправдан. Jus in bello (на латинском „право у рату“) регулише понашање зараћених снага без обзира на то да ли воде офанзивни или дефанзивни рат. На суђењу Караџићу отворено је занемарено jus ad bellum, и једина тема било је jus in bello. Ален Тигер, главни тужилац на суђењу Караџићу, објаснио је да „као што је судско веће у више наврата указало др Караџићу, овај процес није о томе ко је започео рат, jus ad bellum“.

Влада Немачке имала је исти став када је одбила да преда документа у вези с испорукама оружја намењеног босанским Муслиманима стационираним у сребреничкој „безбедној зони“. Они су указали да „оптужница не оптужује оптуженог за кршење правила jus ad bellum него за занемаривање jus in bello“. У својим писаним поднесцима тужилаштво је тврдило да се „међународно хуманитарно право односи на све стране у оружаном сукобу, без обзира на правну оправданост права на употребу силе друге стране, да кршење међународног хуманитарног права никада не може бити оправдано правичном одмаздом за наводно кршење jus ad bellum“. Тигер је исто то навео у судници цитирајући амерички војни приручник како би доказао да „страна која делује у самоодбрани против нелегалне агресије нема због тога било какво право да крши закон оружаног сукоба“.

Када је судско веће одбило да изда обавезујући налог за документа која је тражила Караџићева одбрана од владе САД, оно је то учинило на основу тврдње да „питање ко је одговоран за почетак рата није релевантно за одбрану оптуженог у овом случају“.

Судија Квон је у судници опоменуо Караџића да троши превише времена на питање да ли су борбене активности босанских Срба биле офанзивне или дефанзивне. Он је рекао: „Ко је започео напад уопште није релевантно за ово суђење. Због тога ме веома брине удубљивање у то да ли је природа неких борбених дејстава била одбрамбена или офанзивна. Све је повезано са jus ad bellum, као што сам јуче указао. У будућности веће ће више пажње обратити на релевантност сведока одбране и, уколико је неопходно, могло би проценити да уопште не дозволи доказе.“

 

ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА Докази злочина снага босанских Муслимана и Хрвата почињених над српским цивилима у Босни такође су сматрани „ирелевантним“ и тужиоци који раде за Брамерца, као и само судско веће, потиснули су их.

Када је заштићени сведок, босански Муслиман, на Караџићева питања почео да сведочи о Србима којима су борци Насера Орића у Сребреници одсекли главу, тужилац Мелиса Пак је интервенисала да би зауставила сведочење. Она је рекла: „Видим да идемо путем да овај сведок говори о злочинима које је над Србима наводно починила Армија БиХ. Ово је други одговор који за циљ има доказивање ове врсте догађаја и желим да у овом тренутку упозорим др Караџића и истакнем ово као потенцијални проблем. У мом поднеску докази за злочине против Срба су ирелевантни.“

У много наврата тужиоци су приговарали прихватању докумената јер се „они састоје од детаљних доказа злочина над Србима и не задовољавају стандарде релевантности“. Судије су отворено стајале на страну тужилаца и приморавале сведоке да прилагоде своје исказе како би спречили да докази злочина над Србима уђу у списе. Сведочење Горана Сикираша је судско веће редиговало на основу тога да се „скоро половина његовог исказа тиче злочина почињених над босанским цивилима у Вогошћи, те као такав није релевантан за оптужбе. Овде говорим о страници 4, деловима странице 5, као и страницама 6 и 7. Веће је поново подсетило оптуженог да неће прихватити детаљне tu quoque доказе под плаштом релевантности за ово суђење“.

Исказ сведока Бранислава Дукића одбачен је у целости на основу тога да је „Дукићев исказ скоро у потпуности посвећен детаљним описима злочина почињених над Србима и посебно самог Дукића. Такође, односи се на неке раније састанке Дукића и Тужилаштва. Као такви, веће сматра да Дукићеви докази нису релевантни за оптужбе. Док његова изјава има неке наговештаје о позицијама и војним активностима Армије БиХ и снаге босанских Хрвата у и око Сарајева, оне нису само минималне него су по природи опште и самим тим нису довољне и не заслужују да буду прихватљив део његовог исказа. У складу с тим, веће је одлучило, proprio motu, да искључи доказе Бранислава Дукића у целини.“

Исказ сведока Видомира Бандука је редигован јер је „веће сматрало да параграфи 59, 60, 62, 63, 72 до 75, 77 и 78 нису релевантни јер се односе на затворске објекте власти босанских Муслимана или на злочине над босанским Србима. Дакле, ти параграфи би требало да буду избачени и с њима повезани докази неће бити прихваћени“.

Исказ сведока Ненада Кецмановића био је редигован јер „параграфи 45 и 46 Кецмановићевог сведочења садрже детаљне информације о злостављању босанских Срба, укључујући и постојање затворских центара. Веће сматра да тај ниво детаља није релевантан за оптужбе против оптуженог и, складно томе, наређује редиговање тих параграфа“.

Када је наредило редиговање исказ сведока Милована Бјелице, веће је објаснило да „нема прилике да прегледа изјаву. У параграфу 44 веће ће задржати прву и последњу реченицу, а остатак би требало да буде редигован, као и параграфи 45, 47 и од 49 до 51. Они садрже превише детаљних доказа, укључујући и имена и узраст жртава злочина над босанским Србима који нису релевантни или неопходни“.

Судије су толико биле жељне да избаце доказе о злочинима над Србима да би редиговали чак и појединачне реченице, ако би се сведок усудио да каже да су над Србима били почињени злочини. Када су наредили редиговање писаног исказа Томислава Савкића, судија је објаснио да „веће сматра да последња реченица параграфа 62 и документ на који се она односи и последња реченица параграфа 81 садрже претеране детаље о специфичним злочинима почињеним над босанским Србима који нису релевантни за оптужбе против оптуженог и наређује да оне буду редиговане“.

Када је веће наредило редиговање сведочења Срђана Шеховца, оно је то учинило на основу тога да „изјава коју тужилаштво жели да уклони потпада у категорију детаљних доказа злочина почињених над босанским Србима које је веће константно искључивало на основу тога да се ради о ирелевантним tu quoque доказима“.

Када је Радојка Пандуревић, Српкиња заточена у логору под контролом босанских Муслимана у којем су она и други српски затвореници били пребијани и сексуално злостављани, села да сведочи, судије су тражиле да велики делови њеног сведочења буду редиговани јер се оно састоји од „tu quoque или других ирелевантних доказа и због тога не треба да буде прихваћено“. Она се успротивила редиговању рекавши „прочитала сам изјаву, али она не одражава тачно све оно што сам рекла и као што могу видети, неки делови су означени као неприхватљиви и редиговани. Ти параграфи се односе на мој боравак у логору Силос, што би значило да ја не могу да изнесем патњу коју сам доживела у логору Силос“.

Судије нису криле шта чине током суђења. Јасно су говорили, отворено су говорили и буквално су говорили: „Нисмо дозволили оптуженом да прошири причу на питање злочина почињених над Србима.“

У свом тексту за Ал Џазиру Брамерц тврди да „напредак и помирење захтевају прихватање јасних историјских чињеница, без обзира на то колико неугодне те чињенице могу бити“. Нажалост, суђење Караџићу није имало за циљ да установи такве историјске чињенице.

Суђење Радовану Караџићу није било објективна вежба потраге за истином, нити је тврђено да је то. Судије су јасно рекле Радовану Караџићу: „У овом случају си оптужен ти, не српска војска или српски народ или било ко други.“ Рекли су: „Не покушавамо да објавимо белу књигу о историји БиХ. Ово је кривично суђење које се односи на оптужбе против тебе.“ Судије су биле експлицитне. Рекле су: „Циљ овог суђења је да просудимо да ли си крив за оптужбе изнете у оптужници. Ово није прилика за тебе да направиш белу књигу свих догађаја тог времена.“ Били су врло јасни о чињеници да „не желе да направе белу књигу из историје или да исправе историју“.

Суђење Караџићу није учинило ништа да се промовишу напредак и помирење на Балкану, у ствари служило је сасвим супротној сврси. Изношење у јавност злочина које су починили Срби, док се бестидно уклањају докази злочина почињених над њима и докази да су се бранили од илегалне агресије, може само служити стварању једа и негативних осећања. Српски народ никада неће прихватити осуду Радована Караџића у тим околностима. А не би ни требало.

Уклањање доказа о злочинима над Србима и уклањање доказа о томе да ли су Срби водили офанзиван или дефанзиван рат директно подрива пресуду судског већа у случају Караџић.

Потпуно је могуће да су српске снаге које су починиле злочине на то биле мотивисане осветом за злочине и агресију против Срба које су починили Муслимани и Хрвати, а не јер је Радован Караџић био зли ум „заједничког злочиначког подухвата“. Начин на који је ово суђење вођено оставља широк простор за разумну сумњу.

Серж Брамерц не говори ни с кредибилне позиције. Захваљујући Викиликсу знамо како је добио посао главног тужиоца МКСЈ и то је интересантна прича. Према тајним телеграмима америчког Стејт департмента из 2007. „Француска је подржавала Сержа Брамерца као наследника Карле дел Понте на месту главног тужиоца МКСЈ из уверења да би он у супротном одбио да продужи свој мандат у Међународној истражној комисији УН, што је исход који су Французи сматрали катастрофалним“. Према телеграму, квалификованији тужилац је прескочен у корист Брамерца упркос сумњама у његове способности. У телеграму се наводи: „Пошто се Дел Понтеова повлачи у септембру, садашњи заменик тужиоца Толберт би могао да води транзициони процес до доласка Брамерца. (Званичница УН) Салина Гренет признала је да исход није позитиван за Толберта (америчког грађанина), којег је оценила као одличног кандидата да наследи Дел Понтеову. Она је изнела и да Велика Британија сумња у то да је Брамерц способан за позицију у МКСЈ“.

Брамерц је добио посао главног тужиоца МКСЈ упркос чињеници да Међународни кривични суд није желео ни да га врати на његов стари посао. У телеграму се наводи: „Гренетова је признала да би Брамерц, на одсуству као заменик тужиоца Међународног кривичног суда, технички могао да се врати на своју ранију функцију; ипак, она је рекла да је тужилац МКС Оцампо, чији је лични однос с Брамерцом лош, затворио врата тој могућности“.

Зашто би било ко МКСЈ узимао за озбиљно када је његов главни тужилац посао добио из пуких политичких разлога упркос сумњама у његове способности?

[/restrictedarea]