Случај „плаве крпе са закрпама“ пред решењем

ИГРАЊЕ ДРЖАВНИМ СИМБОЛИМА

Пише Јован Пејин

Исправљање вишедеценијске погрешне политике у Војводини против Војводине дочекали смо септембра 2016. године. Покрајинска скупштина у Новом Саду донела је одлуку да се уклоне симболи подвојености у Србији и сепаратизма обновом и увођењем у јавну употребу заставе и грба Војводовине Србије из 1848. године

Одлуком покрајинске скупштине одбачена је „плава опирача са жутим закрпама“ наметнута од стране минорне кроатокомунистичке сепаратистичке партије уз свестрану помоћ Демократске странке 2002. године без чије помоћи не би значила ништа у Војводини. „Плаву опирачу“, која наводно „мири све старе неспоразуме“, подржавају „принципијелне“ невладине организације, интелектуалци са „статусом“ да припадају елити као независни, слободни или демократе а сви заједно су европске оријентације. Не тиче их се што „плава опирача са закрпама“ „нијече“ право народа који је створио Војводовину Србију и оставио је новим генерација и чак га игноришу да уопште постоји!

Застава с грбом Војводовине Србије 1848. била је слика и прилика симбола Кнежевине Србије. Означила је и представила прво уједињење и јединство српског народа Кнежевине и Војводовине, које су гарантовали својим животима батаљонци из Банатске границе, Великокикиндског диштрикта и Шајкашке заједно са добровољцима из Србије под командом вожда Ђорђа Стратимировића и војводе Стевана Петровића Книћанина.

[restrictedarea]

ЗАСТАВА ПАЛА С МАРСА Савремена инструментализована застава не почива на историјској традицији Срба у Војводини. Заменила је 2002. године националну тробојку, али била је скинута с јарбола сутрадан после истицања испред зграде Бановине од представника огорчених чланова Српског народног покрета „Светозар Милетић“ из Новог Сада, те као таква ни данас не представља политички или било који други симбол покрајине. Била је скинута у име Војводине, њеног опстанка и потврде њеног српског континуитета. Њена савремена посебност подсећа на поделе унутар српског народа у Србији иако у покрајини Срби имају јасну националну свест и идеју јединствене државе довољно снажне да се одупре свим антисрпским притисцима.

Ову идеју јасно је изразио 1918. године Јаша Томић, неспорни вођа Срба у Угарској, који је добро знао историју свог народа пре доласка Угара на просторе средњег Подунавља у Х веку, као и политичке идеје и програме који су надахњивали Србе у новом веку од грофа Ђорђа Бранковића и његовог покушаја обнове српске државности у ХVII веку до Светозара Милетиће коме је у време устанка Срба у Босни и  Херцеговини 1876. била намењена политичка улога председника једне опште свесрпске народне скупштине!

Зато сматрамо да речи Јаше Томића, изговорене 1918, важе и данас: „Ми нисмо вером и језиком једно са Србима и Србијом, него смо кост од кости српске, једно по духу и судбини.Ову територију населили смо нашим живљем, нашим црквама и манастирима окитили.Одлучили смо да једно будемо са Србијом без услова, без преговора и без поговора.“

Изречена мисао Јаше Томића треба да буде национални и политички мото покрајине и да се политичари тако односе према националним симболима. Зато је савремена влада Војводине заузела став према симболима покрајине да они треба да буду симбол народа који ју је створио!

НЕСВЕСТ О ДРЖАВИ Игра око грба и заставе Војводине, коју су започели аутономаши под високом заштитом ДС, показује колико заједно не разумеју шта је држава, државно јединство и сопствену лакомисленост, да не кажемо неку тежу реч. „Плава опирача са закрпама“ и комбиновани грб угарских хералдичких елемената не значе ништа за српски народ у Војводини и Србији. Не представљају народ који је створио државу! Аутономаши, који су инструментализовани да воде сепаратистичку политику, прво од кроатокомунистичког врха КПЈ/СКЈ, а сада не знамо од кога пошто држава која је федерализовала Србију више не постоји, правдају опстанак аутономије чињеницом да у Војводини постоје насеља с већим процентом припадника мањинских заједница. „Плава опирача са закрпама“ с каундка грбом треба да потврди њихов војвођански идентитет и да отклони „старе неспоразуме“. Овакви, застава и грб, показују одсуство политичке свести аутономаша о континуитету идеје Војводине као покрета обнове српске државности.  Супротстављају се идеји слободе, братства и једнакости, обнављају и стварају одвојена друштва по угледу каква су била у Хабзбуршкој монархији! „Плава опирача са закрпама“, према схватању аутономаша, представља европску идеју аутономије, а у суштини је антисрпска политика подвојености и националног одвајања у једној држави која треба да добије подршку власти, а Србија сваком захтеву у овом правцу мора да изађе у сусрет.

Чим симболи државе не значе ништа за део државне територије и становништво на тој територији, речени део постаје екстериторија, што је случај са Војводином од 2002.  године када је „плава опирача са закрпама“ постала застава коју је подржао каундка грб покрајине. Из наведених разлога „плаву закрпљену опирачу“ заједно с каундка симболима треба одбацити у потпуности! Одбацивање речених натурених назовисимбола треба још учинити из разлога што је аутономија утврђена на основу поделе КПЈ на покрајинске комитете када су мимо КПЈ паралелно постојале и деловале КП Хрватске и КП Словеније.

АСНОС, као ново партијско-државно тело Демократске Федеративне Југославије доноси одлуку о уједињењу Војводине и Србије септембра 1945, без обзира што су Банат, Бачка, Барања и Срем, народ и територија, већ били уједињени 1918. године. Такође АСНОС прелази преко чињенице да влада Краљевине Југославије после Априлског рата 1941. није признала субјугацију и поделу земље коју су извршили Немачка и њени савезници, међу којима је од 10. априла и Независна Држава Хрватска. Совјетски Савез је признао субјугацију, а КП Хрватске је повела преговоре с усташама већ 17. априла, док је рат још трајао, о легализацији рада партије у НДХ. КПЈ је ћутала све до јула 1941, када је позвала народ на устанак против окупатора.

Одлука АСНОС-а септембра 1945, за време трајања ратног и револуционарног лома на територији бивше Југославије, док је у Србији, њеном северном делу, вршена деколонизација Немаца фолксдојчера потомака хабзбуршке колонизације из 18-19. века паралелно са судским процесима ратним злочинцима, била је нелегална јер не почива на вољи народа. АСНОС се нелегално супротставио одлукама Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих јужних Словена у Новом Саду и Великог народног збора изасланика Народних већа у Руми донетих новембра 1918. године о уједињењу „народа и територије Баната, Бачке, Барање и Срема“, „без услова, без преговора и без поговора“, пошто никаква Војводина није успостављена у време распада Дунавске монархије!

Одлукама речених скупштина потврђена је оправданост жртве Банаћана, Сремаца, Бачвана и Барањаца добровољаца у српској војсци 1912–1918. године у Старој Србији, Скопско-тетовској области, на северном фронту 1914–1915, и фронту према Бугарској 1915, а потом у Добруџи 1916, и на Солунском фронту 1917–1918. године.

Одлуком АСНОС-а 1945. Војводина је не вољом свог народа него вољом КПЈ постала политички субјект и правно одређена друштвена заједница у Србији којој је наметнут посебан интерес супротан од националног, културног и политичког интереса српског народа.

Одлука покрајинске скупштине да се одбаци „плава опирача са закрпама“ заједно с каундка грбом и обнове симболи српског народа је сасвим логична. Српска застава и грб у Србији не свађају никог. Показатељи су само народа који је створио државу, који ју је бранио и одбранио и који је брани. Никаква десница није у питању како следе несувисле оптужбе, нити се српски симболи тичу мањинских националних заједница, оних које истичу симболе својих националних држава а које држава Србија поштује! Ничија права нису мета негирања осим српских!

Подсетићемо само на предлог заставе Војводовине Србије изнет у Предлогу устава Војводовине почетком 1849. године да је тада застава поред традиционалних боја имала два грба – симбол Војводовине на једној страни, а на другој царски – који су се поклапали. Зашто поред обновљеног грба Војводине, који је ослоњен на решење грба ондашње Кнежевине Србије, не би учинили исто – на једној страни грб Војводине а на другој државни грб којима би застава била симбол територијалне и националне нераскидивости Републике Србије?

[/restrictedarea]