Сељаци или Mаркијоне

Serdjo Markione i DinkicПише Драган Мраовић

Више од милијарду евра одлиће се у џеп Серђу Маркијонеу до краја уговора, а то је једнако вредности једногодишњег рода житарица у Србији. Испада да извозимо жито да покријемо штету коју имамо од „Фијата“

Италијански „Фијат“ ушао је у Крагујевац 1955. године и то је био велики „либерални“ потез ондашњих комунистичких власти, могућ и захваљујући сукобу са СССР-ом због Информбироа који је тада још трајао. „Фијату“ су зато касније отворена врата и у Русији (фабрика у Тољатију), имао је преко Завода „Црвена застава“ извоз и у земље несврстаних у Африци, које су куповале, рецимо војну „кампањолу“ или камион „леончино“, као крагујевачки производ, јер нису хтеле да купују то исто возило од „капиталиста“. „Застава“ се развијала не само производно већ и технолошки и достигла директну запосленост од око 30.000 радника, а с кооперантима око 50.000. Број продатих возила, с увозом из кооперације, прешао је 200.000, а број произведених возила био је око 180.000. С „другом фазом развоја“ фабрике, увођењем у производњу „стојадина“ и „југа“ кроз заједничка улагања с „Фијатом“, при чему Торино никада није имао већински удео, настао је златни период у крагујевачкој „Застави“.

ХУМАНИ КАПИТАЛИЗАМ И НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ „Фијат“ је имао хумани лик, јер је на Западу био развијан хумани капитализам. Статус радника је омогућавао достојанствени живот и гаранцију социјалних права укључујући и право на синдикалну заштиту, због које је отпуштање с посла било регулисано прецизним нормама и материјалном заштитом запосленог и до три године после губитка радног места (интеграциона каса), што је био реалан период да се нађе други посао. Власници капитала су, у случају банкрота, морали да плате произведену штету својом имовином или робијом. Здравство, школа, годишњи одмори, празници, 13. плата и сличне социјалне гаранције давали су капитализму тај хумани лик. А онда је све кренуло низбрдо деведесетих година с налетом неолиберализма, да би потом увођење евра омогућило и стављање ингеренција Европске централне банке изнад суверенитета земаља ЕУ. Рушењем националних држава кроз формирање Европске уније, овакве каква је данас, створени су предуслови за укидање социјалних права радника која су они изборили до тада, током века и по тешких синдикалних борби.

Дошло је и до промена у менталитету „Фијата“. Браћа Ањели, Ђовани и Умберто, били су последњи велики творци „Фијата“ и визионари дугорочног индустријског развоја. Код њих је била примарна производња, а профит последица успешне производње. Ипак, Умберто Ањели доводи у „Фијат“, пре своје смрти, Серђа Маркијонеа, трговца, адвоката, финансијског стручњака и, што је занимљиво, човека који је студирао и филозофију у Торонту, где је стекао и канадско држављанство, коме производња није примарна већ профит по сваку цену. Зато „ларпурлартиста“ Маркијоне мења дотадашњу производну филозофију „Фијата“, укида националну димензију увођењем америчког „Крајслера“ и тиме и америчке неолибералистичке диригентске палице у торинског, не само аутомобилског гиганта, под којом нестаје и његов хумани лик. Он измешта административно седиште „Фијата“ ван Италије, што многи Италијани сматрају националном издајом. Историјски италијански произвођач „Италијанска фабрика аутомобила у Торину“ (FIAT – Fabbrica Italiana Automobili Torino – овај акроним је сачињен и као латинска реч „fiat“ која значи „нека буде“), основан 1899, постаје Холдинг „Фијат Крајслер аутомобили НВ“ (Fiat Chrysler Automobiles NV) са правним седиштем у Амстердаму и фискалним домицилом у Лондону. Своју квотацију пребацује на њујоршку берзу, а дотадашњу миланску оставља као секундарну. Дакле, Маркијоне ставља на ноге пропали амерички „Крајслер“, гаси лик „Фијата“ и износи ван Италије профит створен из италијанског капитала. То је сада могуће, јер Италија није више суверена национална држава већ ентитет подређен законима Европске централне банке којом управљају амерички неолиберали и чланови групе Билдерберг. Њихов гласноговорник и параван је ЕУ са својом Комисијом. Зато „Фијат“ није више национални амблем Италије.

Zastava KragujevacНАСЛЕЂЕНИ ТЕРЕТ У дивљем неолиберализму постепено се гасе социјална права радника и они се претварају у савремено неолиберално робље. Ту филозофију је Маркијоне пренео у „Фијат“, а сада и у Крагујевац. Нашао је код нас марионете (потплаћене, уцењене или небрижне за српски национални интерес?) које су омогућиле „Фијату“ да уложи минимум средстава у своју златну српску коку. Млађан Динкић је, због своје нестручности или намерне политике рушења социјалних права и достојанства радника у корист неолибералног капитала, омогућио профит неолибералној пошасти на штету свих грађана Србије. Борис Тадић је градио свој изборни темељ на Динкићевом мешетарењу у инвестицијама у „Фијат“ и лажима о хиљаду евра на поклон свима наивнима. Уместо да буде достојанствени председник Србије, Тадић је трчао у Торино на поклоњење трговцу Маркијонеу. Ако је тачно да је „пројекат ФАС“ („Фијат аутомобили Србија“) осмислио Млађан Динкић како би са тадашњим властодршцима преусмерио део новца у партијске касе, али и приватне џепове, остаје питање зашто садашња власт још увек спроводи овај уговор због кога ће Србија, уз већ инвестираних преко милијарду евра, убацивати годишње у ФАС још око две стотине милиона евра субвенција, а плаћаће и дугове које је према њој направило ово предузеће? Више од милијарду евра ће се на тај начин одлити у џеп Маркијонеу до краја уговора, а то је једнако вредности једногодишњег рода житарица у Србији. Испада да извозимо жито да покријемо штету коју имамо од „Фијата“. Ипак, садашња српска влада не може другачије да поступи, него мора да подржава такав уговор због обавеза наслеђених од погубне власти Бориса Тадића, у нади да ће ствари кренути набоље. Јер када је дете рођено, треба га љуљати. Ко другачије мисли нека преузме на себе одговорност да избаци на улицу три хиљаде радника с породицама.

Резултат тога је да се садашња српска влада налази у пат-позицији. Не може натраг због уговорних обавеза које није она потписала, али и због тога што би раскид са „Фијатом“ коштао земљу око 3.000 радних места плус запослени код коопераната, односно довео би се у питање какав-такав опстанак десетина хиљада људи, ако рачунамо и породице. Дакле, влада мора да настави овај проблематични посао, који производи само нове трошкове по земљу, па зато „кречи“ јавност подацима о увећаном извозу земље. ФАС јесте највећи српски извозник, по речима премијера, иако није у стању да достигне учинак ни нашег извоза софтвера од око пола милијарде долара, али је истовремено и на самом врху листе увозника, јер се највреднији делови за аутомобиле ФАС-а не производе у Србији. Истовремено је ово предузеће и највећи корисник субвенција из српског буџета. Наиме, извоз „Фијата“ из Србије се приказује у целости као српски извоз, а не приказују се истовремено и бројке увоза делова ради производње извезених возила. Највећи део вредности извоза „фиће 500“ у Крагујевцу садржан је у реекспорту, дакле увозу ради извоза, па реални извоз треба умањити за ту разлику, јер је увоз негативна ставка. Ако се има у виду да мењач и мотор, и још штошта, долази из Италије, а на то дода „Фијатова“ већ једном доказана моћ преваре у виду заната (увозни лотови за „заставу 101“ седамдесетих година прошлог века) да прерасподели цену возила у увозном лоту тако да увозни део буде нереално ценовно увећан, а онај део возила у домаћој производњи умањен у укупној вредности возила (рецимо цена мотора у возилу је у принципу око 15 одсто укупног производа, а „Фијат“ га прикаже у фактурама као 30 одсто цене укупног возила), онда је јасно зашто се многе ствари из овог посла прикривају.

ОТПУШТАЊА И ДРУГЕ СУМЊЕ На јесен би могла да уследи нова бура у Крагујевцу због наговештеног укидања треће смене у ФАС-у, што би значило да би било отпуштено више од хиљаду радника од укупно око 3.200. Влада Србије зато чини све да уради оно што би морао да уради немоћни Маркијоне, односно да обезбеди пласман ФАС-ових возила у Русију и неке друге земље које гравитирају Евроазијској унији и тиме сачува обим производње и запосленост.

Менаџмент „Фијата“ прикрива да је пала продаја модела „500Л“ причом да је он најпродаваније возило у својој класи. Могуће, али укупан број продатих возила у тој класи у свету се смањио, па је тај највећи број продатих „500Л“ унутар те класе бројчано мањи него што је тих возила продавано претходних година. Поред тога, овај модел „Фијата“ је доживео и амерички фијаско. Није се примио ни код нас. То је у ствари модел без будућности, нарочито када се узму у обзир његова цена и квалитет у односу на возила конкуренције у истој класи. Зато нема опстанка ФАС-а без новог модела. Тврди се да нема отпуштања јер се преваром кроз запошљавање на одређено време крије да га нема – кооперанти запошљавају раднике на три месеца, те нема продужетака уговора. „Фијат Крајслер Србија“ одбија да пружи информације о стварном броју отпуштених радника, о прихваћеним а неиспуњеним обавезама, о неименовању члана Надзорног одбора кога именује држава Србија и који треба да буде његов председник, о новом моделу…

Потпуно су нејасни резултати „Фијата“ у Србији. Не зна се колико је Србија уложила, а колико добила, колики је наш губитак, а колики „Фијатов“ профит и куда он иде, нема објашњења зашто је Србија дала гаранције „Фијату“ за кредит Европске инвестиционе банке у Луксембургу на средства која је Италијани требало да уложе у „Заставу“, односно зашто „Фијат“ није сносио трошак тих гаранција и зашто је Србија уопште преузела на себе ризик тих гаранција, пошто су средства за улагање у Србију била „Фијатова“ обавеза… Постоје сумње и да „Фијат“ шпекулативним вођењем књиговодства умањује стварни оперативни губитак играјући на разлици која настаје наглим растом финансијских прихода, до чега се стиже повећаном вредношћу обртних средстава и имовине путем задужења. Није објављено ни да ли ће се у десетогодишњем трајању уговора Србији вратити уложена средства и којом динамиком (то треба да буде и обавеза „Фијата“), колики ће профит имати Србија, јер није могуће, иако је у другој Србији све могуће, да је посао планиран с унапред осмишљеним губитком.

РУСКО ТРЖИШТЕ „Фијатова“ мета није толико била „Застава“ као стари партнер, колико могућност пласмана возила на велико руско тржиште преко Србије, без царине, која се плаћа за производе из ЕУ. То је био рачун без крчмара, јер је аутомобил производ који спада у оних 5-6 одсто ставки које се не могу извозити из Србије у Русију без царине. Поред тога, циљ Маркијонеа је била и јефтина стручна радна снага, јер нашег инжењера плаћа мање него што плаћа чистачицу у Италији. На почетку је „Фијат“ обећао просечну плату од 666 евра, а она је данас тек нешто више од 300 евра. Просечна плата радника у Италији је 1.560 евра (званични подаци ИСТАТ-а, Националног института за статистику Италије), па је Маркијонеова рачуница јасна, пошто код нас плаћа инжењера око четвороструко мање него свог радника у Торину. У ствари, „Фијат“ ни то не плаћа, јер је кроз субвенције добио на поклон бар двогодишњу плату за сваког радника, без плаћања доприноса. Бесплатно је добио најбољи део „Заставе“, инфраструктуру, хале, земљу, тржиште, стручњаке… Маркијоне се показао као одличан мешетар, а наша страна као апсолутни дилетант. Што је још горе, постоје озбиљне сумње да је ту неко дебело омастио прсте. Јер заиста није могуће објаснити само аматеризмом склапање оваквог уговора с „Фијатом“. Рецимо, велики трошкови материјала, иностраних добављача и експерата упућују на могућност да „Фијат“ преко преувеличаних трошкова извлачи новац из ФАС-а, па у том случају крагујевачка фабрика служи да се Маркијонијев новац опере на легалан начин и избегну западни порезници. Сумњиви су такође уговори о делу, консалтингу, маркетиншким услугама и сличном, пошто је врло вероватно да тај новац завршава на приватним рачунима менаџмента „Фијата“ и некога из српске политичке „елите“.

Мета српских власти, поред поменутих приватних и партијских интереса, били су запосленост, извоз, оживљавање пруге Београд–Бар, и многих других делатности везаних за ауто-индустрију. Међутим, Руси су у старту отклонили могућност бесцаринског увоза „Фијата“ из Србије, који је Динкић неовлашћено и без договора с Русима инсинуирао, чиме је доведен у питање обим производње који би гарантовао профитабилност. Поред тога, „Фијатова“ возила су доживела тотални фијаско на руском тржишту, јер је у Русији продато, рецимо у 2012. години, само 215 возила „500Л“. Упркос томе, Ивица Дачић је измолио, док је био премијер, обећање од Путина да ће дозволити бесцарински увоз одређене квоте аутомобила произведених у Србији, иако то није руски економски интерес. Но до данас ништа од квота, јер у Русији интереса за тај ауто једноставно – нема.

Braca AnjeliУЛАГАЊА „Фијат“ у Србији не плаћа порез, комуналне накнаде, доприносе на плате, јер радницима здравствено и све остало плаћа држава Србија, струју добија по привилегованој цени, одређену инфраструктуру је морала саградити Србија о свом трошку… Италијани су ослобођени комуналних такси и пореза на имовину, као и накнаде за коришћење грађевинског земљишта за период од десет година. „Фијату“ је бесплатно уступљено 60 хектара земљишта за проширење капацитета…

Италијански „партнери“ су српској страни поставили сурове услове по којима је Република Србија на себе преузела отплату свих „Заставиних“ дугова и плаћање социјалног програма за раднике који ће бити отпуштени. Затим је Србија у заједничко предузеће унела непокретну и покретну имовину укупне књиговодствене вредности од скоро пет милијарди динара, као и новчана средства на име оснивачког улога од преко 15 милиона евра. Здрава имовина „Заставе“ је пребачена као неновчани улог у ФАС, док су предузећу „Застава аутомобили“, некадашњем српском произвођачу возила из Kрагујевца, остали дугови, вишак радника (које ФАС није хтео) и ненаплатива потраживања. Тиме је неко украо радницима „Заставе“ огроман новац, јер су они деценијама улагали 10 одсто свог личног дохотка у развој „друге фазе фабрике“, односно примали су бар једну плату мање годишње да би изградили својим парама оно што им је Динкић отео продајући у бесцење њихову имовину. Уместо да се тај новац, који није власништво државе, већ приватно власништво радника „Заставе“, претвори у акције у ФАС-а које би се поделиле тим радницима, неко је неовлашћено поклонио (украо) њихов новац.

НОВИ МОДЕЛ? Фабрика у Kрагујевцу ради у три смене од када је почела производњу аутомобила „500Л“. У последње време било је пауза у раду, због проблема с добављачима или смањене тражње возила, али најава укидања треће смене је најозбиљнији проблем данас. Истовремено, „Фијат“ тврди да је потражња за моделом „500Л“ стабилна и да ће остати на истом нивоу у наредних неколико година. Упркос томе, компанија тврди да је спремна да „прилагоди своје производне капацитете спровођењем структуралних промена у организацији фабрике“, односно пребацујући производњу из три у две производне смене. Дакле, иако су резултати и перспектива „добри“, најављује се отпуштање целе једне смене. Ту нису све овце на броју.

Парадоксално, упркос вербално рекламираним „успесима“, почетком ове јесени би више од хиљаду запослених у ФАС-у, од укупно око 3.200, могло да остане без посла. Управа фабрике тврди да укида једну смену због дешавања на тржишту на коме, по њој самој, наводно добро стоји. Није јасно зашто радницима нуди добровољни одлазак уз отпремнине и хоће да смањи број радника за око трећину, ако тржиште добро функционише. Запослени рачунају на интервенцију државе, која би омогућила производњу новог модела и спречила отказе. Значи, од Маркијонија нема помоћи. Нити он, нити ико други гарантује опстанак радницима или повећање броја запослених кроз садашњу производњу или на рачун новог, раније најављеног модела, па се заћутало. Колико би нас коштао тај нови модел још нико није израчунао, али без њега нема опстанка запосленима у крагујевачкој фабрици.

А ако сада нема довољно посла, то је због недовољне продаје. А за то је крив италијански менаџмент, а не радници, па би држава Србија требало да преиспита спровођење уговора и наплаћује пенале Маркијонеу за неизвршење обавеза. Не може се улагати а да друга страна то не оправда резултатима. Да Србија плаћа губитке, а Маркијоне износи профит за који нам не плаћа ништа, па ни те губитке. Пласман је обавеза „Фијата“. Ако Маркијоне то није у стању да обезбеди, онда је крај његовом мешетарењу у Србији.

Индикативно је мишљење професора Економског факултета у Београду Драгана Лончара: „Продаја аутомобила је у Европи порасла за 8 одсто, ’Фијат група’ има раст од 16 одсто у односу на првих пет месеци прошле године, тако да аргумент пада тражње за укидање смене и отпуштање није јасан. Рекао бих да разлог лежи у стратегијским елементима саме компаније, у евентуалној предимензионираности фабрике и увођењу новог модела, уместо 500Л.“ Ако је професор Лончар у праву да „разлог лежи у стратегијским елементима саме компаније“, онда је реч о неспособности сињора Маркијонеа и његовог менаџмента, па треба размишљати и о томе да се неспособнима понуди „добровољни отказ, без отпремнине“, а посао понуди Корејцима или Јапанцима. Уз несумњиво бољи квалитет, ниже продајне цене и евроазијску оријентацију, прорадило би и руско тржиште.

А за почетак, нека влада уложи у пољопривреду Србије колико је дала Маркијонеу, па да се види ко ће више да извезе, а мање увезе и ко ће оставити профит држави, а ко ће га изнети напоље. Сељаци или Маркијоне?

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *