„ОЦО“ И СРПСКА ПЕДАГОШКА ПОЕМА

Пише Љиљана Богдановић

Да ли наш премијер, својим јавним иступањем, све чешће потврђује да је прихватио здраво за готово наводе из депеше коју је својој влади пре непуне деценије упутила америчка амбасада у Београду, а у чијем садржају се, према цитирању „Викиликса“, наводи: Срби су лењи и непредузимљиви, неретко и врло самосвесни и надмени типови?

Српски премијер Александар Вучић вероватно нема времена да, уз све друге медије које прати, чита и Хафингтон пост (америчко мејнстрим гласило по укусу тамошњег естаблишмента), а било би веома упутно да то понекад учини – он сам или пак људи из његовог окружења задужени за сваковрсна правоверна или јеретичка медијска писанија, која му потом коментаришу, препричавају или указују на „главно“. Прошле недеље, тако, Хафингтон пост је објавио једно, за Србе нимало безначајно „главно“ – текст срочен као да је његов аутор горљиво желео да утеши и разведри забринутог првог човека српске владе, и да неке од његових људских и државничких мука – одагна. Ево шта је тамо писало, а што би за премијера, зависно од тога како се посматра, могло да буде мелем али и укор. „Србија је земља сјајних програмера, а Београд постаје популарно седиште иновативних технолошких компанија које овде проналазе врсне програмере са европским менталитетом, изврсним знањем енглеског језика и сјајним смислом за хумор“, открива амерички лист (преноси домаћи електронски портал Б92). Даље у тексту Србија се сврстава међу пет светских земаља које нуде „најквалитетније кадрове за покретање високотехнолошког пословања“, и само у 2015. години „извезла“ је софтверске услуге у висини од 678,3 милиона евра, док би, како америчко гласило оцењује, 30.000 програмера у Србији одмах могло да почне да ради за плату двоструко већу од државног просека. И наслов овог осврта који, уз Србију, препоручује Швајцарску, Сингапур, Холандију и земље карипског региона, речит је: „Пет земаља у којима можете да оснујете технолошке компаније и дивите се уметности“.

[restrictedarea]

ТРАГОМ ДЕПЕША Разуме се да овај хвалоспев има и непоменуту, тамнију страну која се тиче „географских разлика“ у плаћању истог рада (потписнику ових редова познат је пример Београђана – блиских рођака, од којих један посао програмера ради у Лондону, други пак овде, а који сведоче како се за исти посао на Темзи зарађује отприлике ПЕТ пута већа плата него у Србији), али је извесно да бољу неплаћену похвалу вредности, дара и својеврсног предузетничког духа који обитава на овом простору једва да бисмо могли и да платимо.

Истина је и да оваквих текстова о радној и интелектуалној изврсности и посебности Срба, и уопште похвала у коментарима странаца не мањка (незванично, каже се да тога има још више у студијама стручнијих служби које српску популацију опсервирају, не обавезно и увек у племените и добронамерне сврхе), мада, наравно, има и другачијих примера, али о томе следи и један занимљив пример у наставку текста.

Вратимо се брижном премијеру, и његовом доживљају теме о којој говори амерички осврт на виспрене и глобалном духу наредне момке и девојке из Србије. Јасно је због чега претпостављамо да би поменуто могло бити мелем за неког ко је, по радном задужењу, најбрижнији међу брижнима, али откуда идеја да је све ово што је без сумње похвално – укор премијеру?

Одговор можемо препознати у садржају жучних расправа и оштрог негодовања немалог дела јавности поводом премијерових изразито критички интонираних опаски о менталитету, квалитетима и карактерним особинама српске нације. Александар Вучић, наиме, без имало зазора, помало необично за водећег политичара једне државе, куди, оспорава и омаловажава вредноћу, животну и радну енергију, елан, издржљивост и уопште радне „капацитете“ и сналажење Срба! Уз то, рекло би се да, са извесном страшћу, он говори омаловажавајуће и о (не)способности Срба да демонстрирају дух предузимљивости, да покажу снагу и умеће у организовању и заснивању малог, и мало већег бизниса. У овој новој карактерологији нације коју би потписао актуелни српски премијер видно би било истакнуто – лењи радници, неспретни и недорасли пословни људи! Занимљиво је да су крајем прве деценије 21. века неколико сличних запажања и закључака из Београда у Вашингтон јавили и „посматрачи“ из амбасаде САД у Србији, и да је то објављено пре тачно пет година – септембра 2011. „Сајт Викиликс објавио је депешу амбасаде САД у којој се Срби описују као људи који посао гледају као нужно зло и раде само да би преживели. У депеши пише да наши запослени много више полажу на новац и статус него на изазове и осећај успеха. Такође, наводи се и да многи родитељи саветују децу да не прихватају послове који су им испод части и да зато деца остају да живе с њима све до зрелих година.“ Уз ову белешку, у архиви Б92 читамо, међутим, да је тада Србе, оптужене да су „нерадници“ и „лоши радници“, имао ко да брани. „Запослени у Србији су демотивисани тиме што имају мале плате и несигурна радна места“, одбрусио је, после откривања ове пријатељске опсервације, Расим Љајић, тадашњи министар рада (шта о Вучићевим примедбама на квалитете српских радника мисли данашњи министар рада није познато, бар не јавно). Тада је, такође на ползу радника, објављено и мишљење странаца који су упозорили како, према истраживању Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), Срби дневно на послу проведу више времена него Немци, Французи, Белгијанци, Турци или Данци, иако су плате за које раде троструко до десетоструко мање него у тим земљама (упадљива сличност са разликама у плати данашњих информатичких генијалаца у Србији и земљама ЕУ).

НОРДИЈСКА ВЕЗА Тако се закључивало пре пола деценије, а данас се сусрећемо са понешто специфичном ситуацијом: премијеров све чешће и све резолутније манифестован став о овдашњој лењости и апатији, мишљење које он, говорећи убедљиво, шармантно и непосредно како већ уме, изражава, рекло би се пасионирано, управо пред странцима. Тако се, да подсетимо на неке недавне примере, у Вучићевом сусрету са Швеђанима („Open Sweden“) чуло да се од њих морамо учити одговорности („Апсолутна слобода не може да постоји, али може да буде она која иде уз одређену врсту одговорности, а тога у Србији нема“), потом у сусрету с Мађарима како од њих морамо учити не само пореску дисциплину већ зрелији однос према пословању уопште („Желимо да се угледамо на Мађарску по много чему, све бисмо ми то волели да урадимо као у Мађарској, али су Мађари у томе били испред нас и пре 50 и 100 и 200 година“). А својеврсни coup de grace репутацији и угледу типичног, просечног радника наше домовине уследио је пре који дан – у премијеровом сусрету с Нордијцима. Учествујући на Конференцији „Нордијски иновативни бизнис“ у резиденцији амбасадора Финске у Србији, Александар Вучић је признао да је нама Србима „потребна стотина година промене нашег менталитета“ и да је „потребно да прође још много генерација да бисмо се приближили нордијским земљама“, јер смо „изгубили радне навике“, а истина је и да „наши људи раде у иностранству још од гастарбајтерског периода, али да нису навикли да буду предузетници“. (Занимљиво је да уз овакве тврдње, Вучић изражава искрену захвалност милионској армији пензионера, и њиховом свесном жртвовању и трпљењу.)

Из наведеног можемо, дакле, закључити да наш најистакнутији политичар, поклоник високих стандарда у животу и раду, бранилац перфекционизма и строгости у захтевима пред појединцем и заједницом, захтева да се грађани Србије, поредећи се с најбољима из света, скрушено и поштено сместе у запећак подобан за слабе и недорасле! Неодмерено ласкајући поменутим страним гостима и свима с којима се Срби у овим примерима (и оваквој интерпретацији сврхе света и живота) на своју јасну штету пореде, Вучић сведочи не само о могућој (не)заснованости и (не)истинитости својих закључака већ и о систему вредности на којем се темеље његова запажања.

Када овај систем он покуша да дефинише, често се враћа једном појму – оном одређеном као протестантска етика. То је иначе појам који Србе иритира, понекад инспирише на ругање, а најчешће оставља равнодушним. У складу с овим, Вучићу посебно драгим (протестантским) системом вредности, између осталог је веровање да је „основни закон развијености једних и неразвијености других земаља у елементарним вредносним нормама и ставовима који преовлађују у неком друштву“! Свеједно да ли је или није оваква „теорија“ у темељу његове смелости да све тврдоглавије и истрајније Србе шамара „тешким речима“, тек, Александар Вучић, политичар са харизмом, заправо не „само“ политичар већ пре државник (ово тврди и европски комесар за проширење Јоханес Хан), то увек чини лежерно и без снебивања. Значи ли то да он верује да је државнику од интегритета допуштено да брутално критички говори о грађанима државе којом управља, што је еуфемизам за исправнију реч – влада? Или је у питању очинска строгост спонтано испољена од оног у чију се љубав, као и у љубав владара и оца, не сумња, па пљуске и не боле као што је природно да боле? (Јесмо ли у оваквом разматрању на трагу разлогу због којег га је један писац у својој свакодневној колумни назвао именом које се у патријархалној култури и традицији даје најстаријем и најугледнијем у великој породичној задрузи? Оцо! Власан да похвали и да покуди, па богме и да казни, а да се чељад не љуте већ смерно сагињу главу пред праведном и мудром главом, те брадом и десницом. Такав је, дакле, идеализовани Оцо, али „оцу“ Вучићу, уклештеном између балканског фатума и патријархата, српске традиције и протестантске етике, пре него Вебер и „Протестантска етика и дух капитализма“ могу да помогну провиђење и срећа!)

Извесно је да овакво иступање, осим што није симпатично, није ни пристојно, а тешко и да је – државничко, односно да државнички мудро може бити у мери у којој је мудро и оправдано негативне менталитетске особине генерализовати и са лакоћом приписивати као унутрашње, „структурно“ и фундаментално својство свог народа. Може ли ико овде да замисли – да останемо у домену западних припадника еминентне политичке касте – Черчила некад, или Бориса Џонсона данас како Енглезе јавно и пред странцима описује као кукавне и менталитетски несолидне типове, Де Гола некад, или Оланда данас како саговорницима признају да су Французи слабићи и непоуздани, или можда Ангелу Меркел док гостима, уз осмех, беседи и објашњава да се очекивања од Немаца морају свести на реалну меру њихових, рецимо непостојаних и проблематичних карактера?

НИЈЕ НАРОД ВЕЋ ЈЕ ЕЛИТА ЛЕЊА У настојању да појасне колико је премијерово јавно деловање ове врсте нацији одбојно и неприхватљиво, етички неправедно, чињенички неосновано, а политички штетно, ових дана, а поготово после поменуте „нордијске епизоде“, јавно говоре и пишу многи. Друштвене мреже јесу, како се то уобичајено каже, експлодирале, али уз фурор на блогосфери уследило је и оглашавање и појединих ауторитета који добро познају „материју“ о којој је Вучић говорио.

Текст економисте и банкарског експерта Небојше Катића објављен у Политици, умножен је и бескрајно коментарисан у електронским медијима. У закључку разматрања заснованости премијерових оштрих оцена о „лењости народа“, Катић је непомирљив: „Драма Србије није у непредузимљивости и лењости њених грађана већ у неспособности, непрофесионализму и очајном квалитету њене безидејне политичке, и не само политичке, елите. Нема реторике иза које се та основна чињеница може сакрити.“

Трагом премијерових опаски и поменутог„крокија“ које је о економској судбини Србије и њеним домаћим менталитетским аветима пред Нордијцима изнео Вучић,  овај аутор не само да, тачку по тачку, брани оклеветани радни народ него објашњава због чега је и како неутемељена и нереална примедба о изостајању предузетничког духа, јер – како каже – сектор услуга је у Србији фантастично развијен и непокривеног простора готово да нема. Такође, у Србији не недостаје предузимљивост већ фали квалитетан државни апарат, фали усмеравање и помоћ, на начин како су то радиле све земље које су се успешно развиле. Само у амбијенту економске наиве и глобализацијских флоскула може се веровати како ће странци развити земљу, па им зато ваља платити да дођу.

Мање стручна, али на људском нивоу не мање убедљива јесу многа друга са друштвених мрежа умножавана, и у јавности нашироко коментарисана анонимна или потписана обраћања премијеру, непосредно после његове очинске критике. У том броју се издваја и парадигматично писмо Милоша Ћировића, средњошколца из Борче. Он Вучића пита: Зашто моје родитеље и хиљаде других називате лењивцима који неће да раде? Зовете моје родитеље лењивцима, а ја их не видех по цео дан. Раде стално, и то за 20.900 динара, то је прецизна цифра а која нас све подсећа колико смо бедни.

Препознатљиву стварност земље о којој Вучић говори читамо и у другој „исповести“, коју потписује од овог средњошколца старији и анонимни опонент првом човеку српске владе: „Иако сам завршио факултет, радим за минималну плату, и то у сектору услуга. Знате, фирма у којој радим је веома успешна, има огромну зараду и бројне награде за пословање, све супер. Осим једне мале тајне, ниједан запослени не воли ту фирму, једва чека да оде, осећа се као роб у њој (као што наравно и јесте).“

НЕДОУМИЦЕ ОСТАЈУ Уз све поменуто, нисмо се међутим ни педаљ приближили одговору на питање:

Откуд премијеру идеја да Срби хоће хлеба без мотике? Да ли је из каквог популарног ексјугословенског наратива можда запамтио пошалицу самоуправљачких времена „они мене не могу толико мало да плате, колико ја мало могу да радим!“. Било је ту можда мало и истине, али пре је реч о свесно и дрско негованом лажном миту, насталом упркос истини а у добу када се живот од свога рада сматрао обавезом и правом. (Свесно неговани спин да су југословенско, односно српско економско чудо заправо покривали „бесповратни“ амерички кредити, чак и да је тачна, не покрива пуну истину. Та дивна и моћна земља ипак је стварана радом и прегнућем генерација и Вучићевих родитеља, те родитеља њихових родитеља. Сетимо се само статистичких тврдњи да свој ондашњи ниво развоја Србија, односно земље бивше Југославије не могу да достигну ни за двадесет година, и то под условом да им други не сметају! Јесу ли то лењивци створили, а потом одговарајуће „гене лењости“ пренели потомцима?)

На трагу некаквом, да ли више натегнутом него прецизном разјашњењу тајне Вучићеве, готово сладострасне критичности, можда може бити и питање које се ових дана појавило у једном ауторском тексту на Пешчанику.

„И који су то светски политичари потребни Србији, а не исказују његовом курсу отворену подршку, како то чине Меркел, Курц или Џонсон“, пита – у склопу мини-дискусије о „Вучићевим интелектуалцима“ –  један од оних који формално припадају противничком клубу, а практично делује на ползу премијерове актуелне политике.

Да ли је изгарање на васпитном преумљењу, па и кроз увредљиво прекоревање и удар на достојанство и самопоштовање нације, део те стратегије којом се заслужује уважавање европских „тигрова“ као што су ови које је цитирани апологета Вучићевог „курса“ поменуо? Да ли да верујемо да није!

[/restrictedarea]