НА МЛЕЧНОМ ПУТУ БОДЕ НАС ТРЊЕ

Пише Владислав Панов

Успех филма Емира Кустурице у трци за награду венецијанског фестивала, као и недавни одлични пријем новог остварења Милоша Радовића „Дневник машиновође“ на Фестивалу у Москви, где му је награду доделила публика, неминовно враћају веру у постојање наше квалитетне продукције, па и у смелост да се поверује у њену једнако солидну будућност

Уочи одлуке о награђенима на Венецијанском филмском фестивалу (у тренутку писања овог текста још незавршеном) на коме је, после много година, у главном такмичарском програму и један наш филм – „На млечном путу“ Емира Кустурице – неминовно се намеће размишљање о актуелном стању у стваралачком домену који се данас сматра домаћом кинематографском делатношћу. Успех Кустуричиног учешћа у трци за признање чувеног италијанског фестивала, као и недавни одлични пријем „Дневника машиновође“, новог остварења Милоша Радовића, на Фестивалу у Москви, где му је награду доделила публика, неминовно враћају веру у квалитетно постојање наше продукције, па и у смелост да се поверује у њену једнако солидну будућност. Макар и тек непосредну. На видику, бар не тренутно, нема потенцијално комерцијалног остварења које би јефтино увесељавало масе. Углавном се састанак с публиком заказује по биоскопима ове земље с озбиљним филмским понудама и то у најширем спектру те озбиљности што је, дакако, прејака, али неопходна реч.

[restrictedarea]

Питања морала и вере

Најквалитетнија озбиљност се без сумње очекује од поменутог новог дела Емира Кустурице, ако ништа друго а оно због његових изјава уочи венецијанске премијере. Кустурица се усудио да потегне питања која се тичу морала и вере, те с њима у вези личних преиспитивања, али и уопште о квалитету људског духа. У време када су управо такви назори и могућа самопроверавања потпуно скрајнута или смештена у негативни систем узора, Кустуричин је филм вратио ствар на место „испуштања узди“ савременог схватања како би требало да изгледа исправно друштво и ова наша цивилизација. Међутим, можда и важнија од теме овог филма, па и његовог такмичења у Венецији, јесте позадина његовог настајања као илустрација стања у нашој кинематографији: Ако је Емир Кустурица морао да жели да сам продукцијски испрати свој филм и да за то утроши све што је имао, укључујући и три године живота, шта онда чека неафирмисане или мање познате ауторе? Иако се 2016. може назвати и „годином дебитаната“ због симултане појаве неколико филмова које потписују почетници, то уопште не значи да су неке силе унутар српске кинематографије одлучиле да се окрену младима или да, не дај боже, постоји план узгајања нараштаја за боље сутра нашег филма. Све је и даље препуштено појединцима, одређеним групама, случају и стихији. Као и на многим другим друштвеним пољима, и на овом, иако без конкуренције најмоћнијем медијуму када је реч о представљању једног друштва и његових јединки осталом свету, није присутна никаква стратегија у развоју потенцијала седме уметности и посла око ње. Смешно је озбиљно говорити о кинематографији која функционише на тај начин и чији се потенцијал на годишњем нивоу састоји од тек неколико остварења која су веома дуго гурали њени творци, углавном без ичије подршке потпуно препуштени себи и у вези избора тема, финансирања и осталих сегмената овог врло скупог, неизвесног и тешког посла за све његове актере. Држава коју на овакав начин „интересује“ њена кинематографија губи не само врло моћно пропагандно средство већ и солидан извор прихода.

Ово потоње, додуше, се у последње време у извесном проценту надокнађује такозваним услужним делатностима пружања продукцијске подршке већим кинематографијама, чије је присуство у разним комбинацијама код нас све бројније. Уосталом, као и у случају готово свих европских кинематографија, и српска свој опстанак, дакле сасвим директно и будућност, види у такозваним копродукцијским комбинацијама с другим кинематографијама. У нашем случају, међутим, преовлађујуће с оним из „окружења“, што је због увек турбулентних и политички изазовних околности потпуно неизвесно. Тако смо у ситуацији да ове године видимо или очекујемо филмове раније стваране у копродукцији с хрватским колегама и њиховом кинематографијом, а да нам политичке тензије и нови турнус индуковане мржње која куља с оне стране плота угрожавају дословно и егзистенцијална питања. Један од таквих филмова, овде необјашњиво добро прихваћен, јесте „Добра жена“, с причом о српском ратном злочинцу, а с којим његова ауторка поносно може да путује по узаврелој Хрватској. Тајминг дистрибуције тог филма није, дакле, могао бити бољи. Не за нас, наравно.

Ране прогнаних Срба с Косова зачудо на филму

За оне које неким чудом косовски синдром и даље занима нешто другачији од горе споменутог је тајминг филма „Споразум“ Пеђе Радоњића. У њему, наиме, Радоњић отвара тешку рану прогнаних Срба с Косова и то снимајући сцене управо на том Косову (по чему је први српски аутор коме је то пошло за руком) покушавајући да покаже шта чека оне који покушају да се врате својим кућама. Овај филм сигурно никада неће бити запажен на фестивалској сцени, али је далеко интригантније како ће бити примљен код нас.

Далеко од разуздане гомиле српске и ексјугословенске, с безбедном темом и угоднијим продукцијском условима, по своје ново остварење Горан Паскаљевић, који, чини се, никада није имао проблема да дође до филма, отишао је чак на Хималаје не би ли ко зна зашто инспирисан светом и пределима ових далеких простора и људи, у копродукцији с индијском кинематографијом, потписао „Земљу богова“. Ускоро, најављено је недавно, присутног и у нашим биоскопима. Индија, дакле, односно хималајска идила, безбедно је далеко од свега овде и отуда поуздано ескапистичко одмицање од замки текуће политике што можда није јуначки избор теме, али је свакако фестивалски потентан и отуда лично профитабилан.

Дебитанти надиру с једнако егоцентричним идејама и захватима. Један од њих, Дане Комљен, уз босанску и црногорску продуцентску подршку, ускоро очекује премијеру свог првог дугометражног филма „Сви северни градови“, у коме се, уз туробни и депресивни опис зиме на мору, пружа слика о људима које изједају самоћа и меланхолија.

У таквој је атмосфери донекле и на почетку спомињани „Дневник машиновође“ Милоша Радовића који је, додуше, више окренут поривима да се буде уврнуто и црнохуморно другачији. Прича о машиновођи који обучава свог наследника, а део њиховог посла је и случајно гажење људи, што шегрту пада веома тешко, може да буде схваћен и као ишчашена парадигма актуелног стања не само наше кинематографије него и читавог друштва које је у већем делу приморано да функционисање, па и опстајање, дугује поступцима и последицама на које је веома тешко пристати. Дакле, Млечни пут препун је трња и за нас и за наше филмове. И нема му краја.

[/restrictedarea]