Марш на Дрину

Пише Никола Врзић

Зашто су се Американци и њихови савезници из Сарајева одлучили на заоштравање ситуације уочи референдума у Републици Српској (ове недеље 25. септембра) када су могли и да је смире, и да ли је, после покушаја укидања Дана Републике Српске, на реду покушај укидања имена Републике Српске?

Када је, пре безмало годину дана (хајде да будемо прецизни: 26. октобра 2015), бивши шеф Међународне кризне групе за Балкан Џејмс Лајон у америчком „Форин полисију“ упитао „спрема ли се рат на Балкану?“, сценарио који је оцртао учинио се претераним чак и професионалним песимистима (што ће рећи, оптимистима с искуством) на овим нашим недовољно стабилизованим просторима. „Бошњаци и Хрвати пошли су у рат 1992. како би Босну очували јединственом, и нема индиција да би данас они били вољни да без борбе пусте Републику Српску да оде. Ако насиље избије, осетиће се на читавом Балкану. Могло би да се прелије на Косово, на југ Србије, у Македонију и у област Санџака у Србији где су муслимани већина“, упозоравао је тада Лајон, разуме се, нимало добронамерно и нимало у функцији објективног аналитичара јер је сву кривицу за тензије у Босни и Херцеговини, очекивано од њега иначе, свалио на председника Републике Српске Милорада Додика и на Русе који желе да „спрече Запад да присвоји регионе које историјски сматрају својим“ тако што ће „креирати климу нестабилности која спречава ЕУ, Сједињене Државе и НАТО да створе сврсисходно упориште“. Да би се то спречило, опомињао је Лајон, Американци морају да преузму иницијативу од млаких Европљана и да агресивније пораде на спровођењу своје агенде у БиХ у склопу које, јел’, сви заједно треба да будемо претворени у њихово сврсисходно упориште.

[restrictedarea]

КО ЈЕ ПОЧЕО Годину и месец касније, неколико дана уочи референдума о Дану Републике Српске у Републици Српској (недеља, 25. септембар), Лајонове речи не чине се онолико претераним као што су се чиниле пре тих годину и месец дана. Уз једну, али необично важну напомену: стање које све више заудара на ратно нису проузроковали ни Додик ни Руси, већ управо Сједињене Америчке Државе и њихов клијент у Председништву Босне и Херцеговине Бакир Изетбеговић. Штавише, нису га проузроковали својим омашкама или неактивношћу, него својим активностима с предумишљајем, и то у ситуацији у којој су могли да изаберу и решење које би свима омогућило да сачувају образ а страстима да се смире, што поврх свих постојећих разлога за забринутост изазива и додатне разлоге за забринутост.

Кратко подсећање, тек да не буде никакве дилеме око питања ко је први почео. Први је почео Бакир Изетбеговић, још у јануару 2013. године када је Уставном суду БиХ поднео захтев да (укратко) 9. јануар, Дан Републике Српске, буде проглашен неуставним. Захтев је био у стању дубоке хибернације, и многи су зато на њега и заборавили, све до јесени прошле године када је извучен из фиоке и реанимиран, с кулминацијом прошлог 26. новембра када је Уставни суд БиХ, прегласавањем двоје српских судија, пресудио против Дана РС а у корист Бакира Изетбеговића. Тек онда је уследила одлука – заједничка одлука власти и опозиције РС – да се референдумом крене у одбрану Дана Републике Српске. А, сва је прилика, и саме републике, но о томе нешто касније.

Пре тога, још која реч о тајмингу. Најкасније у октобру 2014. године утицајни кругови у Вашингтону дошли су до закључка да им је неопходан „обновљени трансатлантски напор на Балкану“ како Балкан не би пао у загрљај Русији и њеном председнику Владимиру Путину („Путинов балкански гамбит“ извршног директора Атлантског савета Дејмона Вилсона, 16. октобар 2014), с посебним акцентом на Босну: „Русија користи федералну структуру власти створену Дејтонским споразумом за примену своје старе тактике потпаљивања сепаратистичких тежњи како би створила трајно подељене нације које су непожељни партнери НАТО-у и ЕУ. С Путиновом политичком и финансијском подршком, српски ентитет у БиХ, Република Српска, блокира напредак у босанским реформама с циљем да уништи унитарну државу. Резултат је стагнирајућа Босна која сеје семе нестабилности и потенцијално обновљеног насиља.“ После таквих закључака, елем, уследила је 2015. која нам је донела и јавно признање америчке амбасадорке у БиХ Морин Кормак да САД желе да (онако спутавајући, а злим Русима као поручен) дејтонски поредак БиХ буде промењен, као и британску резолуцију у Савету безбедности Уједињених нација о геноцидној природи Републике Српске (вратићемо се овој резолуцији кад за то дође време), и споменуту реанимацију старог захтева Бакира Изетбеговића у Уставном суду БиХ која је и покренула садашњи ток догађаја. И потребна је озбиљна доза наивности да би се поверовало да је сва ова подударност само производ случаја.

УСТАВНИ СУД БИХ Имајући овај след догађаја у виду, успут (нажалост) и недовољно наивни да верујемо у случајности у Босни и Херцеговини, с великом пажњом и подједнаком зебњом ишчекивали смо прошлу суботу 17. септембар и 99. пленарну седницу Уставног суда БиХ. Зашто? Зато што је то била најбоља а уз то и једна од последњих прилика да се ситуација смири (на обострано, какво-такво, задовољство) уместо да даље ескалира. Укратко, на овој је седници Уставни суд БиХ (9 судија, троје странаца и по двоје из сваког од три конститутивна БиХ народа) имао да одлучи о два захтева: Бакира Изетбеговића да референдум у РС буде забрањен и Скупштине РС да буде укинуто укидање Дана РС. Уочи ове седнице, на страницама „Печата“ указали смо да ће одлуке које ће на њој бити донете показати куда идемо. Зелено светло референдуму, или укидање укидања Дана РС којим би референдум био обесмишљен па би РС од њега могла и да одустане, значило би да ситуацију воде ка смиривању, не толико судије Уставног суда БиХ, колико они који им командују (а ми нећемо чак ни да покушамо да се претварамо како верујемо у независност овог суда и његових судија). У супротном пак, усвајање Изетбеговићевог захтева уз истовремено одбацивање српског, писали смо, значиће „да се немилосрдно иде у гажење Републике Српске и у даљу радикализацију ситуације“. Нажалост, управо се то и догодило. Уставни суд БиХ пресудио је и у корист Бакира Изетбеговића и против Народне скупштине Републике Српске; против мира/примирја а у корист опасног загревања за даље немире.

Реакција председника РС Милорада Додика после овакве одлуке била је и очекивана и изнуђена: „Референдум ће се одржати и ја ћу на референдум изаћи чим се ујутро пробудим.“ Зашто је то очекивано, зашто изнуђено? Зато што је Република Српска отишла предалеко да би се сад повукла без трагичних последица по себе и своју способност да се одбрани од будућих притисака. Затим, зато што ово није само став Милорада Додика и његове Странке независних социјалдемократа већ и комплетне опозиције у Републици Српској, што таквом ставу озбиљно додаје на тежини. Даље, зато што власт у Србији није извршила удељени јој задатак и спречила одржавање референдума у Српској, у чему ју је – Србију – Русија подржала, што је констатовано овог уторка на састанку председника Србије Томислава Николића и амбасадора Русије у Србији Александра Чепурина: „Говорећи о предстојећем референдуму у Републици Српској, амбасадор Русије је рекао да Руска Федерација подржава став Србије да се не меша у унутрашње ствари Републике Српске и не утиче на одржавање референдума.“ И зато што у референдумским намерама Републику Српску Русија, зато што јој се тако може, помаже и сасвим отворено, и тако ће и бити прочитан демонстративни састанак Додика и Путина овог четвртка, четири дана уочи референдума, шта год да на њему буде изговорено.

Али поврх свега: Република Српска сад не може да одустане од референдума, као начина да спречи укидање свог дана републике, зато што би после тога уследило и укидање имена Републике Српске. Отпор агресији јесте једини могући одговор на агресију.

 

ЗВЕЦКАЊЕ ОРУЖЈЕМ Шта можемо да очекујемо да ће се догодити у наредним данима и у данима иза њих? Споменута суботња одлука Уставног суда БиХ, као што рекосмо, значи да је Запад одлучио да не иде на смиривање већ на радикализацију ситуације. Имајући у виду да РС не исказује намеру да од референдума одустане, ова одлука Уставног суда значи и да се Запад неће ћутке помирити с чињеницом да је референдум одржан упркос забрани, јер би то значило и признање пораза, и признање да Република Српска може да се не обазире на одлуке Уставног суда БиХ, што би могло да произведе и много далекосежније последице у будућности. А то ће рећи да морамо да претпоставимо да ће Запад – то јест Сједињене Америчке Државе, јер се око свега овога јадна Европска унија не пита баш ништа, а да се пита, не би ствари оволико далеко ни отишле јер јој је криза на Балкану, поврх свих осталих криза, сад најмање потребна – дакле морамо да претпоставимо да ће САД и њихови БиХ пиони одговорити.

Да ли ће покушати да одржавање референдума спрече силом? Војском и својом полицијом, или ударом нижег интензитета, вехабијама и којекаквим муџахединима на чије је присуство у БиХ ових дана у Њујорку упозорио и аустријски шеф дипломатије Себастијан Курц? Није незамисливо, и зато што би таква акција по својој намери представљала тек нешто насилнији еквивалент оне одлуке Уставног суда и њен логични наставак, и због претње ратног начелника муслиманске војске Сефера Халиловића од које се Бакир Изетбеговић упадљиво није оградио, а Халиловић је припретио ратом у случају референдума у РС и нестанком Републике Српске у року „од 10 до 15 дана“. С тим у вези, пажњу привлачи Додикова изјава „Спутнику“ уочи одласка у Москву на састанак с Владимиром Путином: „Бакир Изетбеговић је пре два месеца, на састанку са западним амбасадором коме ја знам име и презиме, седео и разговарао о томе колико оружја и какве намере евентуално имају Бошњаци уколико се ово или оно деси, и они имају толико и толико пушака, овога-онога, а онда су вршили процене шта РС има и говорили – ето, ми смо као нешто мање наоружани.“

Каква је реакција Србије на овакав, најмрачнији сценарио? Ивица Дачић, министар иностраних послова: „Халиловић није само бивши ратни муслимански командант, он је незванични портпарол Бакира Изетбеговића. Халиловић говори оно што Изетбеговић мисли. Зато његове претње треба схватити озбиљно, јер показују да постоје ратни планови, који се базирају на процени да Република Српска не може издржати више од 10-15 дана и да ни Србија не може да је одбрани. Свима је јасно да је референдум само изговор, а да иза свега стоји намера да се ратом уништи Република Српска. Да су хтели компромис, Уставни суд је могао да промени бар један зарез у својој одлуци. Али њима није био важан компромис већ изговор за ратне намере и планове, за шта се муслимани у БиХ очигледно спремају. Србија несумњиво жели мир и учиниће све да се сачува стабилност, али сигурно неће дозволити војни напад и уништење Републике Српске. О томе нико не би требало чак ни да сања. Србија је довољно јака да одбрани себе, а неће дозволити ни уништење Републике Српске ако буде нападнута. Очекујемо хитну реакцију међународне заједнице и међународних представника у БиХ, ако им је заиста стало до мира.“ Није одреаговао нико, осим Додика који је рекао да, „ако би се било какви покрети те врсте догодили, ми смо истог тренутка изван БиХ… и ми ћемо се бранити“.

 

ХАПШЕЊЕ И БОНСКА ОВЛАШЋЕЊА Или ће се пак прибећи нешто блажој варијанти, у виду судског прогона Милорада Додика и осталих челника РС и/или употребе злогласних „бонских овлашћења“ високог представника међународне заједнице (ОХР), Аустријанца словеначког порекла Валентина Инцка? На такву могућност упућују реакције које су уследиле после суботње одлуке Уставног суда БиХ о забрани референдума. „Надам се да ће Додик одустати од референдума јер, након одлуке Уставног суда, наставак активности на организацији референдума представља недвосмислено кршење Дејтонског мировног споразума и казнено дјело супротстављања одлукама Уставног суда БиХ које може бити санкционирано чланом 239 Кривичног закона БиХ“, припретио је Изетбеговић, при чему треба имати у виду да је кривичну пријаву на основу овог члана Тужилаштву БиХ у Сарајеву већ поднео извесни Реуф Бајровић, председник тамошњег Грађанског савеза. А на сличан начин реаговао је и ОХР: „Високи представник (…) подсећа све органе власти (РС) да је кршење одлука Уставног суда кривично дело. (…) Овде више није реч о празницима Републике Српске него о директном оспоравању државног правосуђа… Оспоравање његових надлежности одржавањем референдума представљало би директно и озбиљно кршење Општег оквирног споразума за мир (Дејтонског споразума), што би имало утицај на стабилност земље.“

Овакве реакције, дакле, упућују на два могућа сценарија који се међусобно не искључују. На подизање оптужнице и покушај хапшења Милорада Додика и његових сарадника – отуда спомињање Кривичног закона БиХ – и на његову смену применом „бонских овлашћења“ ОХР-а, која могу да буду потегнута ако високи представник одлучи да су функционери у БиХ „прекршили законске обавезе које проистичу из Мировног споразума или услова за његово спровођење“, те отуда и злослутни значај споменутих оцена да одржавањем референдума Додик крши Дејтонски споразум. Додиков одговор у том случају? У његовом стилу: „Могу само да кажем да не знам шта би он могао да потегне. Али уколико, хипотетички, дођемо у ситуацију да Милораду Додику забрани политички рад, ја то не бих прихватио.“

 

УКИДАЊЕ СРПСКЕ Али над Републику Српску, изгледа, надвија се и озбиљнија опасност. Бањалучки лист „Народне“, наиме, позивајући се на извор „близак лидеру СДА“, тврди да „бошњачки члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић планира да поднесе нову апелацију Уставном суду, којом ће покушати да оспори назив Републике Српске“. Иако би се у ову вест могло посумњати као у начин за подгревање атмосфере пред недељни референдум, пре ће бити за разлога за забринуто поверење у њену тачност, и то не само зато што је атмосфера већ сасвим усијана па јој додатно усијавање заправо уопште и није потребно. „Народне“, наиме, тврде да ће Изетбеговић свој захтев базирати „на томе да се у њеном називу препознаје само један народ, те да је он дискриминаторски по грађане који нису Срби, подвлачећи да је успостављен у Скупштини српског народа БиХ, без учешћа Бошњака и Хрвата“; ствар је у томе што је управо ове аргументе Уставни суд БиХ искористио за укидање Дана РС, јер он, како стоји у образложењу суда, „нема симболику колективног заједничког сјећања које може допринијети јачању колективног идентитета као вриједностима које имају посебан значај у мултиетничком друштву“, и „мора представљати и све грађане Републике Српске“ уместо што „успоставља повлаштени положај само једног, српског народа, чији су представници 9. јануара 1992. године, без учешћа Бошњака, Хрвата и Осталих, донијели Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине“.

Такође – враћамо се на „Народне“ – у својој аргументацији за укидање имена Републике Српске Изетбеговић намерава да искористи и пресуде Хашког трибунала по којима је „на територији РС извршено систематско и планско етничко чишћење свих који нису Срби“ те да је „све кулминирало геноцидом у Сребреници“ због кога је „РС ’геноцидна творевина’ и да несрпски народ под тим називом не осјећа сигурност“. А то нас пак враћа на подле намере невешто сакривене иза прошлогодишње британске резолуције о Сребреници, учвршћујући нас у уверењу да се битка за Републику Српску, којој желе уништење и 21 годину од почетка дејтонског мира који све више личи на пуко примирје, ближи својој одлучујућој фази.

Тако да нам, у овом тренутку, не преостаје ништа друго него да Републици Српској, и у недељу 25. септембра и у свим данима који ће уследити, пожелимо много одлучности, и мудрости, и храбрости и среће. И да Србија буде уз њу макар у мери у којој каже да ће бити.

Уосталом, у супротном неће много остати ни од Српске ни од Србије.

[/restrictedarea]